Jedna sveska za identitet i buket ruža za istoriju

A kada Paspalj kaže svi, misli na onu prvu šaku najvažnijih košarkaških ličnosti u modernoj istoriji ove zemlje, koje možete da nabrojite u trenucima najlepših sećanja. U isto vreme, u toj su svlačionici bili i Aleksandar Đorđević, koji je već imao status najboljeg mladog plejmejkera ne samo Jugoslavije. Dečko u usponu. Vlade Divac, čovek za koga se otimala čitava Jugoslavija i zbog kog su najveći beogradski rivali učestvovali u filmskoj poteri od aerodroma do njegovog rodnog grada. Spomenuti Paspalj, košarkaš iz budućnosti po svojim igračkim karakteristikama, čovek iz davne, bolje prošlosti, po svojim ljudskim osobinama. Ivo Nakić, šmeker sa riječkog Korzoa. Uz već prekaljene asove poput kapitena te ekipe Gorana Grbovića, beogradskog mangupa Milenka Savovića i Željka Obradovića.
"Bio je to savršen spoj generacija", prisetiće se akteri te sezone 1986/87 u kojoj je Partizan postao i šampion Jugoslavije, pobedivši Zvezdu u dvomeču. Crveno-bele koji su u polufinalu šokantno, protivno svakoj osim košarkaške logike, izbacili favorizovanu Cibonu sa Draženom Petrovićem.

Sve što će se dogoditi u narednoj sezoni filmska je priča (hehe, prim.aut.) i samo je pitanje u koji biste žanr tu priču smestili. Za one koji se sećaju serije od devet pobeda u nizu u Kupu šampiona te sezone, to je čista epika. "Sword and sandal", što bi rekli Amerikanci. Za one koji se prisete mladosti, poleta, energije koja može da sruši zidove i neočekivane nade, to je klasična "feel good" priča koje se sve ređe pričaju. Za one koji danas govore o "domaćoj školi košarke" i radu sa mladima, ta je priča naučna fantastika. A za one koji se sete prvog Fajnal fora na koji je Partizan upravo te godine otišao, to je žanrovska tragedija. Sa jako srećnim krajem.

Jer crno-beli su – uz vrlo zanimljive i zahtevne principe igre koje je Duško Vujošević uspostavio u tom trenutku – igrali jako dobru košarku i od tima koji je počeo Kup šampiona sa idejom "da se ne obruka", postali jedan od favorita za osvajanje tog takmičenja. Jer su uništili Barselonu u njihovoj hali. Jer su do nogu potukli i Makabi i Aris i Trejser kad je trebalo. Jer su "igrali drugačije".
"Čak i konzervativni košarkaški analitičari, pa i oni u Americi, saglasni su u oceni da je revolucija u svetu košarke počela upravo sa tim našim timom", ispričao je u objektiv Žarko Paspalj.

Zato su pred put u Gent (ili partizanovski rečeno GAN) očekivanja porasla. I stvorila se stara dobra reč, koju će Partizanovci rabiti do dana današnjeg i poslednjeg dana gospodnjeg – imperative. Iako su protivnici na Fajnal foru bile izuzetno jake i surovo iskusne ekipe. Makabi sa Đamšijem, Megijem i Barlouom, Aris sa Galisom i Janakisom i Trejser (Olimpija Milano, kako volite) sa Bobom Makaduom, Majkom D'Antonijem i Dinom Meneginom.

U isti su filmski objektiv o tom "partizanskom poletu" pričali i legendarni Nikos Galis i dugogodišnji trener Milana čuveni Dan Piterson. Jedna njegova misao o tom timu Partizana najbolje ilustruje kako su na mlade momke u crno-belom gledali njihovi rivali: "Oni su bili dobri i uvek su znali kada je čemu vreme; imali su tu vrstu uličnog šlifa, da donesu prave odluke u pravom trenutku iako su bili na početku karijera".

Taj će Fajnal for crno-belima ostati gorak zbog poraza od Makabija u polufinalu i neutešne pobede protiv Arisa za treće mesto. Ali će ostati i kao lekcija. Svaka tragedija, ako se dobro ispriča može postati mitološka, u onom jedinom dobrom smislu te reči. Tolkin je, uostalom, napisao da mitovi i mitologija nisu laž, nego okretanje ogledala istini. Bez tog ogledala navijanje za bilo koji klub ne bi bilo moguće.

Bez prevazilaženja teških trenutaka, reći će vam navijači Partizana, ne bi bilo moguće navijati za taj klub. Sa tom lekcijom, veliki broj istih aktera četiri godine kasnije odveo je Partizan na krov Evrope – Kićanović je uticao da Obradović napusti avion reprezentacije i preuzme Partizan, sportski direktor bio je Milenko Savović,  a na terenu su bili i Nakić i Đorđević. Na početku te trofejne sezone 1991/92, ponovo su se čuli koraci pred vratima.

Potom je zvono reskim zvukom najavilo pridošlicu. Novoproglašeni trener Partizana stao je pred vrata i kroz špijunku video lice svog bliskog prijatelja. Željko Obradović je otvorio vrata i kroz njih u svoj stan propustio Duška Vujoševića. Razgovor je bio, kao i svi njihovi tih godina. Njih dvojica su, znate već, još tada bili opsednuti košarkom.

Ipak, taj razgovor završen je na nešto drugačiji način.
"Dule je na sto spustio svesku na kojoj je bio nacrtan Talični Tom i ja sam je odmah prepoznao", ispričao mi je Obradović. "Bila je to sveska u koju je on zapisivao svoje košarkaške ideje i akcije još one sezone kada je preuzeo klupu od Laleta Lučića. Odlučio je da mi pokloni tu svesku na mom novom početku".

Mora biti da je ta skripta sadržala i nešto više od iscrtanih kružića i ikseva. Oni su, uostalom, Željku Obradoviću, oduvek bili ucrtani u genetskom kodu, nule i jedinice njegovog korteksa. Ta je sveska bila nastavak tradicije. Tradicije koja se nadovezala na Kićine i Prajine godine, na Kićin osmeh ispod Brkova koji govori da će sve biti u redu, na svaki sekund one sezone krunisane bronzom optočenom epizodom iz Genta (dobro, Gana).

Kada je Partizan postao šampion Evrope u Istanbulu promenilo se sve i nije se promenilo baš ništa u toj tradiciji. Jer istanbuli i druge velike pobede jesu kruna ljubavi prema klubu, ali nisu razlog. Razlog je ono ogledalo ka istoriji, razlog su legende i mitovi, porazi koji se prepričavaju i iz kojih se uči. Svi oni razlozi o kojima je Željko Obradović govorio kada se vratio u Partizan, podsećajući njegove navijače na sve ruže koje su procvetale u crno-beloj bašti. A i on je jedna od njih.

Već to je bilo dovoljno da se zatvore veliki krugovi, iako još od prvog Fajnal fora postoje imperativi, iako je "partizanski", reći će vam navijači Partizana, da se sanjaju veliki snovi i veruje u čuda. Nekom je to što su se krugovi oko procvetale bašte zatvorili, dovoljno čudo samo po sebi.

Dokumentarni film "Ako su ruže, procvetaće", svetlost dana i bioskopskog platna ugledaće baš u vreme zimskih svečara. I opet je, šokantno i zaprepašćujuće, posle toliko godina, baš tih dana i noći stolica trenera Partizana - privremeno? - upražnjena.

Sa jedne strane prozorskog okna su ljudi koji ćute, blagosloveni što su imali priliku da dožive jednu posebnu priču i uplašeni da li decenijska tradicija dobija svoj kraj.

Miriše pelin, pusto polje, ocvale ruže i med.

Moglo je bolje.