Kad vas pitaju šta je Željko uradio od Partizana pokažite mu ovaj kolaž

U četvrtak veče će ostati bez mesta u doigravanju, a u petak „proslaviti“ oproštaj od Evrolige u velikom stilu. Kao što je sigurno da će se Zemlja još jednom okrenuti oko ose, tako su oba scenarija izvesna: da se vrata plej-ina zatvore tokom utakmice u Istanbulu i da Partizan u poslednjem kolu podseti košarkašku javnost da ima najbolju publiku u takmičenju.

Ima (i dalje) najtrofejnijeg trenera, čija zaostavština je veća od pogleda na tabelu. To je ono što ne piše u statističkim kolonama, ne vidi se u plasmanu, na ulazi u rubriku „dostignuća“ na Vikipediji... To je ono kad Željko Obradović prilikom ulaska u dvoranu poljubi u teme klincezu koja ga svaki put čeka kao najrođenijeg, a on joj se obraduje poput člana familije; a to je i ono kad se dva dečačića tresu od uzbuđenja dok gledaju crno-bele.

Jedan drugog su „prodrmali“ posle trojke Džejmsa Nanelija vredne preokreta protiv Makabija, a onda su isti ti mališani ponovili šou pošto je Aleksandar Jovanović postao junak pobede fudbalera nad Voždovcem. Emocija koja isijava iz dece koja dolaze da gledaju Partizan, bilo u hali ili na stadionu, toliko je velika da šljašti maltene kao pehar ABA lige osvojen prošle godine.

Stvorio je nove generacije Partizanovih navijača!

Sam je sebi postavio komplikovan zadatak i uspešno ga rešava u nimalo jednostavnim društvenim okolnostima. Zbog Obradovića se dolazi na utakmice, zbog Željka su tribine krcate, odišu familijarnim ambijentom, zbog Žoca nema incidenata, zbog njega su i ta dva dečaka u prvom planu, jer su i tako mali spoznali šta je emocija u sportu. Često važnija od zapisa na semaforu. Može biti da smo toliko zastranili pod raznim uticajima da nas interesuje samo rezultat, kao primarna kategorija, ali nije uvek tako.

Da jeste, u Areni bi se pojavili samo mazohisti. Verovatno bi prvo pevali himnu, a potom sugerisali treneru gde greši, jer oni znaju bolje. Poneko bi se i ljutnuo, zviznuo, opsovao. Ovako, ima ih više od 20.000 svaki put. Pevaju zato što veruju čoveku koji im je omogućio neke od najlepših izlazaka u Beogradu.

Pevaće i ova dva dečaka koja se mogu videti i na fudbalskim utakmicama. Zato što od malena, od Željka, uče ono što je postulat privrženosti klubu. Ponekad bol, ponekad radost. A uvek – emocija.

Ne samo Partizanovi, navijači su nekim čudom poslednjih godina postali – navijači rezultata. Sa Obradovićem je drugačije. Vole klub kako god da mu je. Uče da je prirodno izgubiti, biti drugi, ostati bez plasmana u narednu fazu, osvojiti samo jedan pehar u Željkovom mandatu, čekati pet godina na onaj u fudbalu.

Nije slučajno što su baš u vreme Obradovićevog boravka na klupi utihnule podele među Grobarima (mada, nije ni samo zbog toga), niti što košarkaši i fudbaleri poseđuju jedni druge, što daju primer kako bi trebalo podržati onog kome ne ide, pa su se na toj bazi dvojica fanatika u nastajanju preselila iz hale na zapadnu tribinu i onako iskreno pokazala i malo starijima šta znači Partizan.

Naučiće i oni, ako već nisu, citat Duška Radovića - nije uvek lako, ali je uvek lepo.