U. JovičićKlinac iz internet kafea koji je upecao zlatnu ribicu
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 5min | pon. 15.09.25. | 09:37
Skroman i ponizan Alperen Šengun je pravi Alperen Šengun
Kibir.
To bi bila prava reč u turskom jeziku koja bi mogla da opiše utisak koji su Turci ostavili na navijače tokom Evrobasketa u Rigi. Kibir je reč koja korene vuče još iz arapskog jezika i glagola „kebura“, što znači – biti veliki. Samo što u ovom kontekstu Turci reč kibir koriste za onoga ko se uzdigao, za oholost i prepotentnost, antonim tavaza, poniznosti.
Izabrane vesti
Kibirli je bio Šejn Larkin, kada je posprdno govorio o reprezentaciji Srbije, rekavši da su njegovom timu veće muke zadali Šveđani od Srba. Kibirli je čitav turnir – neko bi rekao i čitav život – Ergin Ataman, (samo)uveren da je trenerski sultan. A kibirli je, na njegovu žalost, bio i Alperen Šengun.
Kada je stao u red pet najboljih igrača turnira, pored njega je stajao Janis Adetokumbo sa širokim osmehom i Šengun pokisao i tužan posle izgubljenog finala i promašenog šuta za pobedu i mnogi su to smatrali poetskom pravdom.
Jer je mnogo pričao.
Giresun je mali grad na obali Crnog mora, skoro 200 kilometara udaljen od Trabzona. Kada je gostujući u podkastu kod Džej Džej Redika, dok je ovaj još bio voditelj podkasta a ne trener Lejkersa, Alperen Šengun rekao da nije imao velike snove jer na njih u tako malom gradu nije imao pravo, bilo je u tome istine. Odrastao u porodici sa ocem ribarom i majkom domaćicom, daleko od važnih zbivanja, igrao je, objasnio je, košarku jer je jednostavno voli.
Ta ljubav bila je očigledna na prvi pogled.
.jpg.webp)
Nadimak „baby Jokić“ nije nastao bez osnova, samo na osnovu načina na koji je Šengun artikulisao svoju ogromnu telesinu ili zbog toga što je talentovan za dodavanja. Taj nadimak je verovatno najutemeljeniji u sličnosti kako pristupaju igri. Obojica vole igru, vole osećaj da je lopta uvek na pravom mestu i ne stavljaju sebe u prvi plan.
Šengun je taj stav poneo od kuće. Nesebičnost. Poniznost. I stavljanje tima u prvi plan. To mu se isplatilo i u dresu Bešiktaša, koja ga je pogurala ka NBA draftu. I kada je u Hjuston Roketsima trebalo biti strpljiv i sačekati da Vud bude trejdovan u Dalas. I kada je valjalo zameniti Bruna Fernanda tokom povrede, na mestu startnog centra.
Mladi, talentovani košarkaš znao je u svakom trenutku da je za svaku od uloga koja mu je data pravilno odabrao put i da je potrebno da ostane svoj jer je to neodvojivo od njegovog košarkašog identiteta.
Identiteta koji je počeo da gradi u Giresunu, na treninzima sa prijateljem iz detinjstva njegovog oca, koji je desetak godina živeo i radio u Sjedinjenim Američkim Državama i koji je želeo da obučava decu onome što je i sam tokom života u Americi naučio. Godina je 2009. ili 2010. i mlađi brat Šengun nema mobilni telefon. Posle svakog treninga odlazi u internet kafe i gleda klipove na YouTube-u kako Džordan i Lebron izvode neke poteze.
Još tada je bio očaran njihovom vizijom. Bili su najbolji na svetu u svojim erama, ali su imali jako dobar pregled igre i delili su neverovatna dodavanja.
To je počeo da primenjuje i na terenu i na ulici gde je bio najbolji. Tražio je uvek najbolje pozicioniranog saigrača, trudivši se da što bolje sakrije dodavanje. Na ulici je naučio i da postoje lakši i teži načini da se dođe do pobede. Ali da su teži načini najčešće lepši.
Prvi grad u koji je otišao da igra profesionalnu košarku sa 16 godina, još pre Bešiktaša i odskočne daske u Istanbulu, bio je Bandirma. On je bio tinejdžer na 1.050 kilometara od kuće i bez mogućnosti da vidi porodicu koja nije imala novca da dođe, ni automobil da se doveze.
Sve su to bili detalji koji su naučili Šenguna da mora da radi i vuče kao mazga. Da mora da bude skroman. I da uvek sakrije sledeći potez.
Svako leto od dolaska u NBA posmatrao je kao priliku da doda neki novi element svojoj igri. Vredno je radio na šutu, kreirajući duplu opasnost svaki put kada primi loptu. Protivnici više nisu znali da li će šutnuti, da li će iskoristiti svoju sirovu snagu da ih odgura do koša ili će zavrnuti pas.
Postao je opasan. I u svemu tome je izgledao lagano, što je i pokrenulo priče o čuvenom nadimku.
A onda se priča seli na kraj leta 2025. godine, u Rigu. Alperen Šengun je priznat NBA igrač, zvezda u usponu, tip koji je tek napunio 23 godine, a već možemo govoriti o tome da ima jasno izgrađen košarkaški identitet. Problem je što je svojim ponašanjem tokom Evrobasketa, u dresu reprezentacije Turske, malo pokvario sliku o sebi i u taj identitet ugradio i neke osobine koje nisu za preveliki ponos.
Ukratko, uspeo je da se uklopi u negativnu predstavu koju su pojedinci iz turskog tima već ranije u svojim karijerama o sebi izgradili. Nije bilo ni mekanog kontakta zbog kog nije tražio faul. Sa druge strane, nije bilo čistog faula koji je napravio, za koji nije pravio tužnu facu na sto načina. Delovalo je da mu to povremeno odvlači fokus, ali je i dalje igrao sjajno.
Budimo realno, Šengun je daleko najbolji pojedinac čitavog turnira i samo je poraz od Nemačke doprineo tome da ne bude MVP.
Ali kako je turnir odmicao, sve se više govorilo i pisalo o tome kako sa njegovom formom raste i ego, koji ga čini drugačijim igračem. Da bi mogao da ostane tako lagan, a ubojit, precizan u šutu i nepredvidiv kada zavrće asistencije, Šengun mora da ostane svoj. A to ne može ako počne da se ruga protivnicima, ako stalno raspravlja sa sudijama i ako tim ne stavi ispred sopstvene želje da dominira.
Snažan je i žilav. Ima sposobnost da rivalima napravi veliku štetu pod košem, ali ovoga leta je potvrdio da je to u stanju da uradi i šutem. I sa poludistance i kada mu se odmakneš na liniji za tri poena. Kako mu raste igrački autoritet i rivali ga okružuju kad god primi loptu, otvaraju se slobodni prostori za saigrače. Šengun sve vidi.
Ostaje da se pogleda i u ogledalo. Tamo će videti debelog dečaka iz Giresuna, od oca ribara i majke domaćice, bez prava na velike snove, koji je upecao zlatnu ribicu. Ako u onom internet kafeu želi da gleda klipove Alperena Šenguna šampiona, moraće da ostane svoj, a to je nekada najteži zadatak.
.jpg.webp)
.jpg.webp)
