Najnovije vesti

Kraj je kad Novica kaže da je kraj (VIDEO)

Vreme čitanja: 6 minuta

Novica Veličković (©KK Partizan)

Legendarni kapiten Partizana odlučio da stavi tačku na bogatu igračku karijeru. Svoju odluku, uz emotivnu ispovest, objavio je u ekskluzivnom videu u produkciji Mozzarta i KK Partizan

Zemunska marina, jutro. Pogled s keja puca na ukotvljene čamce dok zalutali katamaran s gardoške strane „štrihuje“ Dunav. Pogled iza – Karađorđev trg. Negde između – čuveni basketaški teren. Na jednoj od ledina na kojoj je šiljio plajvaz da posle izveze istoriju i mitove, da podseti na stara učenja o idolima i divovima, oslikana je jedna velika istina. Oslikana baš kako je onomad Pionir tutnjao i dirigovao: „To je onaj dečko što je grizô kad parket bio je vreo, to je onaj dečko što kidô je kad niko nije smeo“.

Znači, Zemun! Znači, Novica!

Novica VeličkovićNovica Veličković

Kelneri još nisu bili postavili karafindle. Kamera krmeljiva, „s povezom preko očiju“...

Evo ga.

Opet kod kuće. Opet u starom kraju. Kako prija... Vidi se u koraku, dok prilazi. Piše u oku, dok se fakerski pozdravlja.

„Već prži. Razmišljam jutros šta da obučem, pa rekoh... Prilika je. Ne ide šorts. Ne ide se svaki dan u penziju.“

Posle onoliko godina, onoliko utakmica – zaboravite danas na brojke, ovo je čas romantike i nepatvorene emocije – onoliko koševa, onoliko trofeja i priznanja... Došlo vreme da se pod Curriculum Vitae udari poslednji paraf.

I najlepše storije imaju kraj.

A kraj je kad Novica kaže da je kraj.

Za novinarsku beležnicu, za pripovest, za ono što će se sutra zvati s kolena na koleno. Jul 2021. godine:

„Rešio sam. Dosta je bilo. Vreme je da stavim tačku na celu karijeru i da se okrenem životu van terena. Moralo je i to jednom da se dogodi...“

Novica Veličković zatvara krug na onom mestu gde je krajem devedesetih sve počelo. Uvek je znao da će se, kad sve prođe, vratiti tamo gde je odrastao. Otišao kao običan dečak iz kraja - vraća se kao legenda. Još jedan đir Zemunom, njegovim Zemunom... Poslednji put kao kapiten Partizana.

„Ovde gde sad sedimo bila je stara kafana. Prodavali girice... Mi klinci onda štekamo lovu za štapove, pecamo i prodamo im ribu. Tako smo zarađivali za sladoled. Gledaj ovu lepotu... Ma meni su ovo Sejšeli. Preko leta, kad je pauza, ja most ne prelazim. I zašto bih? Ovde znam sve, svakog komšiju. Srećam ljude na ulici svakodnevno, pozdravimo se, ispričamo. Ej, Slađo, daj kilo jagoda, donesem ti lovu sutra. Nije problem... A tamo preko ne znam nikoga.“

Kej se polako budi. Stižu i prvi klinci na teren što je u čast velikog kapitena Mozzart renovirao i oživeo.

„Hoćemo dalje? Ovamo preko sam živeo sa ćaletom, kevom i sestrom. Ulica kapetana Radiča Petrovića“.

Novica vodi. I usput pretura po sećanjima. Slaže neke slike. Naviru emocije, sve što je bilo. Sečemo ulicu Nikole Tesle, ide Starca Vujadina, pa 22. oktobra. U Miroslava Tirša je najbolji basketaški teren u kraju. Uvek bio.

„Ovde, odma’ posle Doma zdravlja... Znaš kakav teren! Ali ušuškan je unutra, između zgrada. Ne može svako da uđe. Mora da se prođe kroz neki od ulaza. U stvari, mora neko da te pusti kroz svoju zgradu.“

Kod Pinkija i gradskog parka je učenički centar „Zmaj“.

„Ovde smo dosta igrali ko klinci. Čekaj da vidimo je l‘ može da se uđe“...

Deluje zapušteno. Nema mrežica. Ajmo za ispis s ovog terena...

„Samo da se ne obrukam“.

Ma ne, ide bez koske...

Novica VeličkovićNovica Veličković

Idemo dalje. Jedna škola, druga. Sve u krugu od kilometar, kilometar i po.

„Gledaj ovo, ovde sam svirô harmoniku. A ovde mi je bila srednja. Tamo prekoputa je ćaletov kanc. Profesor na Poljoprivrednom. I on je završio. Ko bi rekao da će ćale i sin u isto vreme u penziju...“

Da se vratimo na basket...

„Prolazi vreme, rastemo, naše baze polako postaju tereni zemunskih škola. Ma svi tereni okolo. Kako sam rastao cilj mi je postajao da pobedim starije i jače u tom momentu. Odlazio sam kući i mislio kako ću sutra možda uspeti da ga dobijem. Voleo bih da sada to postoji. Ono kad nisi smeo da izgubiš jer onda čekaš teren dva-tri sata. Bilo je i tuča, svega i svačega. Da l‘ je faul, nije faul. Uvek tvrdo. To je meni bila velika škola.“

Kiša i sunce smenjuju se iznad Zemuna. Dođe vreme i za predah.

„Hoćemo gore do Gardoša, da se okrepimo?“

Divota. Gardoški vidikovac ko stvoren za završnu reč. Za rekapitulaciju. Mladi majstori s obližnjeg krova prepoznaju idola „na keca“...

„Gde si, Nole, majstore?“

„Pozdrav, momci!“

„Ideš u trenere?“

„Videćemo.“

„Ajde, brate! Da naučiš ove klince kako se igra.“

 U kafani, kod kule, mlađi i stariji konobar. Skoro pa da se prepiru. Stariji zvezdaš, mlađi partizanovac. Ko će da usluži Novicu. Borba je. Reč po reč, eto ti onog starijeg s ajncerom.

„Ajde, bre, neki red mora da se zna. Ima vremena za njega“...

Pa onda jedna lekcija iz pristojnosti i sportske kulture.

„Jesam zvezdaš, ali Partizan poštujem. Novicu posebno. Znaš ti, Nole, da sam ja '88 išaô u Zagreb: Cibona - Partizan, polufinale plej-ofa. Igrao Dražen. Partizan dobio sa 2:1 u seriji...“

Dočekao i onaj mlađi, onaj partizanovac, svojih pet minuta. Časti dezertom čoveka u kog gleda kao u boga.

„Izvolite, ovo je za vas od mene lično“.

Potrošismo prijatne sate na Gardošu. Vreme da se „punktira“.

„Kako se osećam posle svega? Reći ću ti... Sanjao sam danima kako puštaju ljude u halu, kako dolaze da me pozdrave. I onda dođe ta utakmica protiv Mege... Čim sam kročio na teren krenulo je skandiranje. Cela Hala sportova! Svi viču moje ime. I to ne prestaje. Zagrevanje traje, meni suze u očima. Nisam znao da će da bude tako teško.“

Novica VeličkovićNovica Veličković

Kakav je pogled sa Milenijumske kule... Vidiš početak. I vidiš kraj.

Za kraj ipak u kameru:

„Moje vraćanje u Partizan bilo je na tri meseca. Zezali me stalno: posle svake sezone si govorio da je kraj. A ja stvarno nisam znao da li ću moći da nastavim. Da izađem pred 7.000 ljudi i da svi oni gledaju kako šepam? To boli, bre, ljudi ne shvataju. I onda je bivalo da idem u ekstrem, u neku borbenost zbog koje sutradan ne mogu da hodam. Ali to je bilo jače od mene. I stvarno, svako leto otkako sam se vratio, govorio sam da završavam, da je kraj. Ali uvek sam nalazio neki motiv da nastavim. Znam da to nekad nije izgledalo dobro, da su govorili: mator je, vidi ga, ne može. Ali ponosan sam na sebe. Imao sam sedam-osam godina borbe sa nečim što ne možeš da pobediš. Stvarno ne možeš da pobediš. I na to moram da budem ponosan. Pre svega košarkaški. Mislim da sam dao sve što sam imao. Ne znam... Video sam opet osvajanje. Osvojili smo neke kupove... Tri kupa smo osvojili za ovo vreme. Ali... Ali mislim da sam dao sve. Stvarno. Više od ovoga nisam mogao“.

I tad je kanula. Više nije imala kud.

„Čekaj. Gasi to... Zato što si mi rekao biće kraj... Možemo bez ovoga? Nisam ovo ja“.

Ne može.

Znači, Novica! Znači, emocija!

P.S.

Moj košarkaški put sadržao je i radost i bol i žrtvu i dolazak na vrh i udarac u zid i glavom kroz zid... Nisam se predavao i voleo bih da iza mene ostane baš ta poruka:

BORI SE DO KRAJA.

NE ODUSTAJ.

Pišu: Predrag Dučić i Đorđe Matić

Uživajte u Novicinom emotivnom oproštaju od aktivnog igranja košarke...


Favoriti i notifikacije:

KK Partizan

Ostale vesti

Najviše komentara

Kladionica vesti

Uživo
Najava mečeva