.jpg.webp)
U. JovičićLilardov povratak u kantinu snova
.jpg.webp)
.jpg.webp.webp)
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 4min | pet. 18.07.25. | 16:47
Krv, šećer, seks i magija, mislili smo da je to vrhunac. Ali onda je odlučio da se vrati
"Vratio sam se jer sam znao da je samo ovo mesto moj dom". Rekao je nekom novinaru u prolazu, a on je tu opasku dodatno ulepšao jer novinari i ljudi najviše vole romantične povratke. Naročito ako nisu repriza, nego nastavak.
Takav je Džon Frušante. Bila je 2019. godina kada je odlučio da se vrati u Red Hot Chilli Pepperse, nakon deset godina gledanja i slušanja kako taj bend zvuči i izgleda bez njega. Više od tri decenije, bio je nezamenjiv član postave, nakon što se Hilel Slovak predozirao.
Izabrane vesti
RHCP smo ovde prvi put masovno slušali još onda kada je Bregović pozajmio rifove iz "Jungle Man" i inkorporirao ih u "Zamisli", a sve što je usledilo posle te 1986. bila je muzika čiji je Frušante glavni arhitekta. Odlazio je iz hira posle “Blood Sugar Sex Magik” (1991) jer je mislio da bolje od toga ne može, ali se vratio da napravi “Californication” (1999) i “By the Way” (2002).
Vratio se svaki put jer je znao da je samo jedno mesto dom.
Možda Demijan Lilard ne bi bio prezadovoljan muzičkim izborom ove paralele, ali realno, sam je kriv što ne liči više na Kendrika Lamara ili Majlsa Dejvisa. On je taj koji je bio arhitekta svega što pamtimo u modernoj eri Portland Trejlblejzersa - iako su kao i RHCP bili blistavi i pre njega - on je taj koji je odlučio da ode, on je taj koji odlučio da se vrati.
Da, Lilard je potpisao ugovor sa Portlandom i objavio na društvenim mrežama onaj klip iz svlačionice svih boksova za igrače sa ispisanim imenima i prezimenima (ako niste skoro proveravali roster Trejlblejzersa, trknite na mreže, ozbiljno zabavna svlačionica) i na kraju njegovo ime.
Delovalo je te godine da su dostigli vrhunac.
Ne mislimo na album koji su RHCP sa Rikom Rubinom snimili u The Mansionu 1991. nego na ono finale Zapada 2019. Tih nekoliko sezona, Portalnd je bio ozbiljan faktor u svojoj konferenciji, predvođen Lilardom - kakva melodična gitara NBA košarke - i Si Džej Mekalumom kao savršenom drugom violinom. Sve je izgledalo baš kao taj prvi vrhunac RHCP - krv, šećer, seks i magija.
Demijan Lilard već je zaslužio status ozbiljnog lidera i uspostavio je svoj "Dame Time" fazon - još su u sećanju bile sveže one trojke kojima je u posednjim sekundama ugušio Pelikanse. Već je ubacivao 50+ u nekim utakmicama. Već je - a Pol je lepo rekao da je to bio "nerezonski šut" - sašio onu trojku preko Džordža i uništio snove Oklahome.
Važnije od toga, Lilard je tih godina uspostavio svoj status tihog lidera van terena. Bio je primer posvećenosti na treninzima. Bio je omiljeni saigrač i igrač sa kojim je najlakše raditi. Voleli su ga svi članovi stafa.
Pričalo se da je umeo da pozvoni na vrata novajlije u timu i da ga pozove da igraju Sony, a kada bi ga dovezao do svoje kuće, tamo bi ih sačekala čitava ekipa, roštilj, piće, igrice i dobra atmosfera. Imao je osećaj za štimung.
U tom trenutku - a nije mnogo drugačije ni danas, ako isključimo Jokića iz računice - NBA ligi su bili potrebni lideri takvog kova. Ljudi koji pogađaju velike i važne šuteve, ali ne tako što ih uzmu stotine, nego biraju trenutak kada će zatući rivala. Ljudi koji su svesni važnosti svoje uloge, ali je ne zloupotrebljavaju.
"On je srce i duša našeg tima."
"Njegova kreativnost je poput reke - iznova inspiriše."
"Kada se on igra sa svojim talentom, svet staje. On je kao šamanski vođa naše grupe."
Tako su govorili o Džonu - opet smo vas upecali na istu paralelu - ali je to, samo šturijim, sportskim rečnikom, oduvek važilo i za Dejma. Iako je i sam bio ekscentričan ponekad. Iako je imao veće ambicije. Iako je samo želeo da ode i oslobodi se svih projekata koje je košarkaški nacrtao svih onih godina u Portlandu.
I kao i Džonu, van doma mu je bilo - bezveze.
U Lilardovom slučaju to se svelo na debelo potcrtavanje teze da čovek naprosto nije pobednik i da to nije do tima u kom igra, nego malo i do njega. I pored toga, on je ostao simbol za sve ono što smo godinama u Portlandu voleli. Simbol za čist šut, sa deset i po metara. Simbol za duboku preciznost svakog poteza kada uđe u zonu. Simbol za igrača koji grupu vodi primerom.
Kada mu je pukla Ahilova tetiva, pomislili smo da je to to što smo videli od čoveka koji je kad je stani pani umeo da bude heroj više nego bilo ko drugi. Ali onda je i on - kao i Džon 2019. - shvatio da sve ono za šta je simbol vredi kada je u svom okruženju. Kada je kod kuće.
Lilardov povratak na teren zavisiće od procesa oporavka, ali se neće dogoditi skoro. Vratiće se sporiji, uplašeniji i stariji. Ali će se vratiti tamo gde ne mora da ide na bezgranične probe da bi se usvirao. Tamo gde može sistem da uspostavi pogledom i sopstvenom aurom.
I biće srce i duša tima. Kao reka, koja iznova inspiriše. Biće njihov šamanski vođa.
A prva sezona kada zaigra, biće "Return of the Dream Canteen". Album koji nije repriza najboljih izdanja, nego novo ruho tima koji smo voleli da gledamo i slušamo.
tagovi
Obaveštavaj me
NBA
.jpg.webp)
