G. KelićMožda je bila ludost, ali je sigurno bila ljubav
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 3min | čet. 27.11.25. | 10:18
I ne završava se odlaskom Željka Obradovića iz Partizana
"Ako je lud, neka se vrati, šta drugo da mu kažem", rekao je sada već pokojni Dražen Dalipagić na tadašnju senzacionalnu mogućnost da se Željko Obradović posle skoro 30 godina vrati u tim sa kojim je osvojio prvu od devet Evroliga. Legendarni Praja je tom prilikom pobrojao razne razloge zbog kojih najtrofejniji evropski trener ne bi trebao da ponovo preuzima klupu Partizana i svi do jednog su se tada činili i više nego racionalni. I verovatno bi ih Obradović prihvatio da se radilo o bilo kom drugom klubu. Međutim, ne i kada je poziv stigao sa adrese koja mu je najbliža srcu.
Četiri i po godine kasnije, Željko Obradović je završio svoj drugi mandat u timu iz Humske. Ne onako kako je želeo. Bez ostvarenog tog davnog sna da karijeru za sva vremena zaokruži jubilarnom desetom evro-titulom u klubu sa kojim je sve počelo. Nije mu bilo suđeno.
Izabrane vesti
Pa ipak, iako će biti mnogih koji će mu osporavati ostvareno u rezultatskom smislu za sve ovo vreme (i biće apsolutno u pravu), era Željka Obradovića u Partizanu, iako sada za brojne neutešne navijače izgleda tužna, biće upamćena kao ona koja je fundamentalno promenila klub.
Otišao je na jedini način na koji je i mogao. Svojom voljom i svojim izborom, ali teška srca. Jer je shvatio da više ne može da dopre do svojih igrača. Što ga je verovatno najviše porazilo. Sebe da menja nije želeo (možda ni umeo), niti je to imalo smisla u 66. godini.
Negde i simbolično jeste što je u gotovo istom trenu sa klupe milanske Olimpije otišao Etore Mesina, još jedna trenerska gromada i Obradovićev ispisnik koji je isto tako zaslužio da sam odlučuje o svojoj trenerskoj sudbini. Razlozi odlaska su negde slični, ali uslovi u kojima su radili nisu.
I zato nije lagao kada je rekao da mu je osvojena titula ABA lige 2023. godine najdraža u karijeri. Samo zbog nje se cela ova "ludost" isplatila. A kamoli zbog bezbroj drugih stvari koje je doživeo kao što je bezrezervna podrška navijača i nepresušno skandiranje pune Arene.
"Ovo je moj grad, ovo je moj klub, ovo su moji ljudi ovde i ovo doživljavam na totalno drugi način", reči su koje dovoljno ilustruju koliko mu je svaki sekund u ove četiri i po godine značio.
Njegov povratak kući su svi smatrali za rizičan potez. Onaj iz kojeg on može mnogo više da izgubi. Reputaciju i ugled pre svega. On nije tako rezonovao jer ga nije vodio razum, već emocija. Drugi put u karijeri, ali u istom klubu. I zato posle svega u sebi nema gorčinu već ponos. Klub je ostavio na mnogo boljem položaju (u svakom smislu) nego što je bio pre njegovog dolaska. Sa šampionskim zvanjem i dugoročnim evropskim statusom. To ostavlja u amanet. A svoja osećanja prema crno-belim bojama nosi sa sobom doveka.
"Da li čovek koji voli nešto i to mu je najvažnije, jel to rizik? Ja ne verujem da je to rizik? Šta ja mogu da izgubim? Može Partizan da bude osmi i da kaže predsednik: 'Izvini, Željko, to nije to'. Hvala lepo, ja sam ispunio svoj san", Obradovićeve su reči koje sada imaju još jače značenje. Kao i one koje su služile kao replika Praji kada je upitao nije li ludost nekad dobra.
Možda je sve ovo zaista bila ludost, ali je sigurno bila ljubav. I ne okončava se odlaskom Željka Obradovića iz Partizana. Baš kao što nije ni kada je pre više od 30 godina prvi put napuštao voljeni klub.
Niti će se okončati na bilo koji drugi način.
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
