Na mapi: Evropska titula zbog koje je i premijer morao da odloži ostavku

Hladni rat u jeku, Izrael je kao saveznika imao SAD, sa mnogim drugim zemljama nije imao ni diplomatske odnose. Između ostalog ni sa Srbijom. Nije imao ni košarkašku tradiciju. Skoro nikakvu. Nije ga bilo na mapi. U mnogim zemljama – bukvalno ga nije bilo na mapi. Dok ga na iste nije ucrtao “ponos Izraeala“, Makabi iz Tel Aviva.

Za taj nadimak sigurno ste čuli, ali možda niste znali da je on stečen baš u Beogradu, preciznije u dvorani Pionir u kojoj je Makabi 1977. godine osvojio prvu od šest titula prvaka Evrope. Po mnogo čemu specifičnu, istorijsku za jevrejski narod. Uostalom, zbog te je titule i premijer Jičak Rabin morao da odloži ostavku. Verovali ili ne, nije bilo kamermana ni tehničkog osoblja koje bi ga snimilo. Svi su gledali finale protiv Varezea.

No, da ne preskačemo stepenike. Priča kreće mnogo ranije. Punih 11 godina ranije...

Sama ideja o stvaranju moćnog Makabija zakotrljala se 1966. godine kada je klupska uprava uspela da ubedi Tala Brodija da potpiše za tim iz Tel Aviva. Brodi je bio 12. pik na draftu 1965. i predviđala mu se sjajna karijera u Baltimor Bulitsima, prethodnikom Vašington Vizardsa. Međutim, tog leta Brodi prvi put napušta SAD kako bi turistički posetio Izrael. Tamo mu je „proradio“ patriotski gen i rešio je da ostane i da gradi izraelsku košarku. Intervenisao je i ministar odbrane Moše Dajan, sa povezom preko očiju jedna od najprepoznatljivijih ličnosti svetske politike 70-ih godina prošlog veka.

Moše Dajan (©AFP)

Ubrzo mu se pridružili brojni drugi igrači iz SAD, većina sa jevrejskim korenima. Pred početak sezone 1976/1977 tu su bili i Erik Minkin, Bob Grifin, Lu Silver, a poslednji je stigao Olsi Peri, 208. centimetara visoki centar, koga su Makabijevi skauti pronašli dok je igrao na uličnom terenu u Harlemu. Svoje mesto u timu je kupio na ručku. Bez šale, Peri je bio visok i mršav, Makabi je razmišljao i o klasičnoj petici, pa je imao i drugog kandidata. Obojica su na ručku bili sa ostatkom ekipe, u jednom trenutku su na stolu poslužili kolač. Jedan. Peri ga je uzeo. Igrači su to shvatili kao naznaku da će uzimati i šuteve kada se bude lomilo. I Olsi je ostao. I postao legenda. Njegovo ime je u Izraelu i žargonska reč za visokog čoveka. Prihvatio je judaizam. Kaže da je bio malo zabrinut kad je trebalo da ga sunete. Jer je već bio sunećen, pa da ne odseku previše.

Bio je to dakle dobar tim, ali daleko do Vareze ili moskovskog CSKA u čijem su timu igrala šestorica košarkaša koji su osvojili olimpijsko zlato u Minhenu 1972. Kapiten je bio Sergej Belov. Sovjeti su voleli da snagu dokazuju i preko sporta.

Format takmičenja drugačiji nego sada. Prvo kvalifikaciona, pa polufinalna grupa sa šest timova. Makabi je glatko izgubio obe utakmice od Varezea. Da bi zadržao šanse za plasman u finale morao je da dva kola pre kraja savlada CSKA. Moskovljanima nije padalo na pamet da igraju u Izraelu, jer sa tom zemljom nisu imali diplomatske odnose. Niti su hteli da Makabijevoj delegaciji izdaju vize da doputuju u Moskvu. Igralo se zato u belgijskom Virtonu. Igrači Makabija i danas će reći da je taj tim Armejaca bio za 20 poena bolji. David protiv Golijata. A sve je imalo i političku konotaciju. Kao recimo kad je Maradonina Argentina 1986. savladala Englesku posle rata oko Folklandskih Ostrva. Ili kada je Iran na Mundijalu 1998. godine savladao SAD.

Izraelska verzija: Makabi je u maloj dvorani ispunjenjoj svojim navijačima slavio sa 91:79.

“Aanachnu al hamapa, ve'anahnu nisharim al hamapa!", vikao je Brodi u kameru.

“Na mapi smo. I ostaćemo na mapi. Ne samo u sportu. U svemu“.

Ta rečenica “na mapi smo“ istog trenutka je postala mantra celog izraelskog naroda. U Tel Avivu je slavilo 150.000 navijača, iako plasman u finale još nije bio obezbeđen. U poslednjem kolu CSKA je igrao protiv Vareze Dina Menegina i Boba Morsa. Italijani su suštinski birali koga će u finalu. Ako pobede, igraju sa Makabijem. Ako izgube idu opet na CSKA. Pobedili su.

Plakat filma “Na mapi“ Denija Menkina

Finale u Pioniru. Jugoslovenske vlasti su kao nesvrstane bile na stralni Palestine i takođe nisu imale diplomatske veze sa Izraelom. Ali su za ovu priliku dale specijalnu dozvolu da Makabijev tim može da doputuje u Beograd. Bio je to prvi let iz Izraela za SFRJ.

U avionu nije bilo Brodija. Dva dana ranije otac mu se ozbiljno razboleo u SAD. Otišao je da ga vidi. Kada je ovaj konačno otvorio oči pitao ga je: “Šta radiš ovde? Zašto nisi u Beogradu?“.

Na dan finala Brodi kreće za Beograd. Uspeo je da doputuje samo zato što ga je radnik JAT-a na aerodromu u Americi prepoznao. Gledao ga je 1970. kao člana američke reprezentacije SAD na Svetskom prvenstvu u SFRJ.

Trener Makabija Ralf Klajn je držao govor pred finale.

“Kada budemo igrali večeras, niko u Rimu ili Napulju neće navijati za Vareze. Ali u Izrealu će svaki grad i selo u koje ćete ići navijati za Makabi. Ovde predstavljamo celu našu zemlju“.

Makabi je igrao u transu. Niko nije očekivao da će izdržati ni do poluvremena. Na poluvremenu je vodio sa 39:30. Na poluvremenu je i premijer Rabin želeo da podnese ostavku zbog toga što je otkriveno da u SAD ima dva dolarska računa, suprotno tadašnjim zakonima u Izraelu. Novinar nacionalne televizije ga je zamolio da odloži obraćanje naciji. Nije imao ko da ga snimi. Zaista su svi gledali utakmicu.

Džim Boutrajt je ubacio 26 poena. Makabi je slavio sa 78:77 i ostvario do to trenutka najveći sportski uspeh na međunarodnom nivou. U Izraelu je slavilo 200.000 ljudi. Direktno sa prenosa, kamera je otišla na premijera Jičaka Rabina. U diplomatskim krugovima su bili zbunjeni. Zašto 200.000 ljudi slavi ostavku premijera?

Nisu mogli ni da pretpostave da slave zbog Makabija.

DUCIJEVIH 44 POENA: ŠTO MI NE DATE LOPTU?

Tal Brodi, za barskim stolom je ambasador Izraela Jahel Vilan (©Ambasada Izraela)

O istorijskoj tituli Makabija snimljen je i dokumentarni film “Na mapi“ Danija Menkina. U organizaciji izraelske ambasade sinoć je i prikazan novinarima, košarkaškim legendama kakve su Zoran Moka Slavnić i Nenad Krstić. Prisutnima se preko „Zoom“ aplikacije obratio i sam Brodi. Ispričao je i jednu zanimljivu anegdotu iz ranijih sezona.

“Gde je Moka? Hteo sam da ga pitam za jednu situaciju. Sećam se kad smo igrali protiv Crvene zvezde. Duci Simonović nam je ubacio 44 poena. Ubio nas je. Strašan igrač. Dolazimo na revanš, nema Ducija, pitamo: Gde je? Kažu nam da ga je trener kaznio posle svađe. Duci je bio ljut što mu nisu davali dovoljno lopti. A strpao nam je 44 poena“, smejao se Brodi.

Zoran Slavnić, Ljupče Žugić i Nenad Krstić (©Ambasada Izraela)