Najveći koga je ikada imao i koga će ikada imati

Prvih nekoliko dana delovalo je kao iz sportske bajke. Samo dan nakon dolaska Obradovića stigli su Kevin Panter i Zek Ledej, igrači koji su samo sezonu ranije igrali Fajnal for Evrolige, momci koji su mogli birati najveće klubove Evrope. Oni su izabrali Partizan, ne zbog trenutnog stanja kluba, već zbog Željka. Nije im bilo bitno što će igrati Evrokup...

U to vreme činilo se da dolazak takvih zvezda u tim bez Evrolige predstavlja nestvaran scenario, ali je realnost bila da je Obradovićev uticaj veći od granica i bilo kog takmičenja. Već tada je postajalo jasno da sve kreće od njegovog imena i prezimena!

Ubrzo su počeli da dolaze i drugi. Partizan je, vođen njegovim autoritetom, postao magnet za kvalitet, za igrače koji žele da rade, napreduju i izgrade karijeru pod vođstvom najvećeg. Klub je iz sivila regionalnih okvira skočio u centar pažnje cele košarkaške Evrope. Arena je postala simbol preporoda, mesto gde svaka utakmica prerasta u sociološki fenomen. Redovi pred blagajnama, rekordne posete, atmosfera kakva se retko viđa, sve je to pratilo skandiranje - Obradović Željko... Ime i prezime koje će zauvek odzvanjati u istoriji Partizana.

© Starsport

Najveći uspeh je stigao praktično preko noći, tačnije posle jedne sezone u Evrokupu. Evroliga je vratila Partizan u takmičenje, a kasnije se desilo ono što su srpski klubovi sanjali. Stigla je i famozna trogodišnja licenca, najpre zahvaljujući njegovoj reputaciji, stabilnosti koju je uneo i marketinškoj vrednosti koju je klub dobio njegovim dolaskom. I što je možda neverovatna, ali tačna činjenica, njegovim imenom je podigao i Crvenu zvezdu koja sebi nije smela da dozvoli da kaska za Partizanom koji se transformisao. Željkov povratak podigao je košarkaški profil Beograda toliko visoko da je cela regija profitirala.

Međutim, rezultati na parketu nikada nisu u potpunosti ispratili sve ono što se dešavalo van njega. Iako je klub rastao u svakom smislu, sportski deo priče je uvek kasnio korak, dva ili tri. U prvoj sezoni doživljen je prvi hladan tuš, eliminacija od Burse u osmini finala Evrokupa. Bio je to poraz koji je u mnogim segmentima najavio sve ono što će kasnije postati obrazac... Neočekivani padovi na terenu, važni porazi kada se činilo da je Partizan favorit, teške noći protiv timova koji su objektivno bili slabiji. Dušan Alimpijević i Bursa obeležili su prvu godinu. Zvezda je nastavila da bude teška prepreka, Kupovi su ponovo izmicali...

Ipak, nada se nikada nije gasila, svi su se nadali čudu sa Željkom Obradovićam... A druga sezona bila je čudo, ali i rana koja verovatno nikada neće zarasti. Partizan je tada ponovo počeo loše, bivao otpisivan, a onda odjednom.. Toliko čekano čudo. Partizan je 2023. godine objektivno igrao najbolju košarku u Evropi, stigao do plej-ofa gde je ukrstio koplja sa Real Madridom. Vodio je sa 2:0 što nikada niko pre toga nije uspeo u glavnom gradu Španije. Imao je dva brejka, imao je momentum, imao je pod rukom ulazak na Fajnal for posle više od decenije. A onda, sled okolnosti koje je i dan-danas teško objasniti. Real je preokrenuo, Partizan ostao bez Fajnal fora, a Željko bez 10. titule prvaka Evrope.

Tu sezonu je spasila titula u ABA ligi, prva posle deset godina, i u tom trenutku je delovalo da klub ulazi u eru stabilnosti, kontinuiteta i trofeja. Mnogi su verovali da će se to preliti na Evroligu i da će Partizan sledeće godine biti ozbiljan kandidat za Fajnal for. Ali to se nikada nije dogodilo.

© Starsport

Treća i četvrta sezona bile su punije razočaranja nego radosti. Rekonstrukcija tima koja je urađena leta 2024. predstavljena je kao strateški reset. Klub je dao Željku apsolutnu veru, uostalom to je i morao da uradi jer je Željkovo ime obezbedilo i rekordan budžet i neverovatan broj sponzora koje klub iz Humske nikada do tada nije imao.. Ali ni to nije donelo očekivane sportske rezultate. Kup se ponovo gubio u Nišu, derbiji su postajali izvor frustracije, a Evroliga se polako pretvarala u beskrajno tešku borbu, gde se iz nedelje u nedelju gubilo na sve nestvarnije načine.

Ipak, opet je stigla titula ABA lige, drugi Obradovićev trofej u ovom mandatu... I na tome se završilo jer titula u KLS ide u ruke Bogdana Karaičića. Zbog svega toga opet je vladao veliki optimizam jer se činilo da je Željko najzad pronašao ekipu koja je po njegovom uspehu. Zadržao se kostur, ova sezona je počela pod velikom euforijom, čak su ostvarena tri trijumfa u prva četiri kola, a onda... Potpuni pad koji je teško objašnjiv, toliko teško da ni sam Obradović nije znao šta da kaže i kako da preokrene sve u svoju korist.

Poraz u Atini bio je kap koja je prelila čašu. Bio je to jedan od najtežih poraza u poslednje četiri godine i trenutak u kojem je i sam Obradović shvatio da je vreme za kraj. U potpunosti nemoćan izgledao je poražen na klupi Partizana u momentu kada je Panatinaikos pravio seriju 25-0... Serija koja je okončala jednu eru u Partizanu.

Međutim, bez obzira na kraj, ostaje činjenica koju niko ne može da ospori: Željko Obradović je vaskrsao Partizan. Podigao ga je sa dna, vratio mu ime, identitet i strast. Napunio je Arenu, podigao budžet na najviši nivo, doveo Evroligu i stvorio klub koji je ponovo deo evropske elite.

To što je Željko uradio, niko drugi ne bi mogao, niti će u budućnosti moći.

Kaže se da pojedinac nikada nije bio veći od kluba, ali ako je neko mogao da stane rame uz rame sa Partizanom, onda je to Željko Obradović. Zato je ovakav završetak utoliko bolniji, jer odlazi najveći, a nije uspeo da ode tamo gde je trebalo da završi...