Kapelov košmar na Mundijalu 2010: Runi u problemima, igrači s viškom kilograma, povrede Bekama i Ferdinanda, nedostatak discipline

Dolazak Fabija Kapela na klupu Engleske tog 14. decembra 2007. godine bio je viđen kao ultimativni trijumf tamošnjeg Saveza. Kao neko ko je u svojoj prebogatoj karijeri osvojio Ligu šampiona, četiri titule kao igrač i još devet kao trener, don Fabio je bio idealan kandidat da izuzetno moćan sastav Gordi Albiona odvede do slave.

Umesto toga, Kapelo je sa Engleskom odradio samo jedan veliki turnir, odnosno Mundijal 2010. u Južnoj Africi gde je poništeni gol Frenku Lampardu direktno uticao na eliminaciju od Nemačke već u osmini finala... Taj detalj ga i dan danas proganja...
“Svi su videli da je bio gol“, priznaje Kapelo na startu razgovora za britanski Gardijan i nastavlja:
“Osim toga, efekat koji je lopta imala pošto je udarila o prečku, pa na travu i otišla u vazduh jasno pokazuje da je bila u golu. To je zakon fizike“.

Gol ipak nije bio priznat, a linijski sudija, Urugvajac Maurisio Espinoza kasnije je priznao da je gol važio, ali da ga je težina situacije i brzina dešavanja zbunila i onemogućila da sa sigurnošću ukaže da je sve bilo regularno... Zanimljivo, bila je to poslednja Espinozina utakmica na velikim takmičenjima...
“To je bio istorijski detalj. Sećam se da je uoči Mundijala, tamo negde u februaru bila velika konferencija u Solt Lejk Sitiju, tema su bile baš sudije i sve je trajalo gotovo dva sata. Pripreme za turnir su bile savršene. Svi detalji su bili pokriveni. Pričalo se o uvođenju petog arbitra, iza gola, ali tada nije bilo sluha za to“, priseća se Kapelo.

Italijanski stručnjak kaže da je već tada predosetio da bi nešto veliko moglo da se dogodi na tom Mundijalu...
“Imao sam osećaj, to sam rekao i svojima u stručnom štabu. Radili smo dve godine jako i zbog nečije greške smo morali da idemo kući. Zato što odgovorni ljudi nisu hteli da stave sudije iza gola. A, govorio sam im da to treba da urade“.

Međutim i engleski mediji tada su bili realni u oceni da bez obzira na snagu Gordi Albiona, ekipa na terenu nije izgledala dobro... Vejn Runi, Frenk Lampard, Stiven Džerard, Ešli Kol, Džejmi Karager, Džejms Milner... Ali, nije vredelo.
“Runi se nije osećao dobro, imao je mnogo problema. Usput su nam se povredili Bekam i Ferdinand, ljudi sa harizmom, lideri tog tima. Na terenu smo igrali bez ikakvog uverenja da možemo do uspeha“.

Još tada se postavljalo pitanje – zašto Engleska ne može da uspe? Zašto više od deset godina nijedan selektor nije znao da nađe pravo mesto Frenku Lampardu i Stivenu Džerardu...
“Zato što su igrali na istoj poziciji“, uverava Kapelo. “Kako da izbaciš jednog od njih dvojice? I jedan i drugi su klasa. Nisam ja Džerarda prebacio na levi bok, tamo je igrao samo kada bismo se branili, u fazi napada bio je potpuno slobodan“.

Kaže don Fabio da kod igrača nije osetio isti nivo komfora na terenu kao kada su u svojim klubovima...
“Još dok smo igrali prijateljske utakmice, mogao samm da osetim da nešto fali. Posle toga ljudi su govorili da smo igrali preširoko, da su igrači bili zbunjeni i nezadovoljni, da smo bili prevrše čvrsti ili previše gađali na dugačke lopte... Sve su to gluposti. Imali smo savršen tim“.

Priseća se da je kao igrač bio učesnik jednog Mundijala, a da u Argentinu 1978. nije otišao iako je igrao cele kvalifikacije i priznaje da ga je to jako bolelo.
“E, to se zove žrtva. Kako može nekom učešće na Mundijalu da bude žrtvovanje? Šta, 20 dana fudbala je žrtva? To je posao igrača. Šta je sa ljudima koji svako jutro ustaju u pet i idu da rade ceo dan? E, to je žrtva. Fudbal nije podnošenje žrtve. Ljudi su mi govorili kako igrači nisu navikli na toliki obim rada. Kako bre?! Pa, fudbal igraš da bi radio. Kompletna Engleska je bila iza njih. I četiri godine kasnije u Riju su morali ranije kući, pa vi vidite...“

Šta je Kapelo hteo da kaže?
“Da je težina engleskog dresa ogromna. Mnogo je vremena prošlo od poslednjeg pehara. Svaki put od te 1966. kada počne EURO ili Mundijal nacija je sigurno da je to – to. Uvek, uvek, uvek, bez izuzetaka. A, najbolje je kada se igra bez pritiska, tada imaš više slobode. Sve je u psihi ljudi. Iskreno, mislim da je problem Engleske što uvek na veliki turnir dođe preumorna“.

A, evo i obrazloženja...
“Kada bi se turnir igrali u septembru, oktobru ili novembru, svi bi bili na maksimumu snage. U martu i aprilu još i nekako. Ali, ovo s junom... Problem! Uvek je problem fizičke i psihičke prirode. Sada imate preveliki obim utakmica u klubovima i na svakoj moraš da se boriš i nikako da se ne predaješ unapred“.

Na situaciju svog kolege Gereta Sautgejta, koji je Englesku pre dve godine odveo do polufinala, gleda drugačije.
“Moj tim je već bio star. Nismo imali mnogo mladih igrača i svi su bili jako umorni. Sada Engleska ima dosta kvalitetnih mladih igrača. Od Harija Kejna, do Rahima Sterlinga. Ima mnogo kvaliteta, brzine, svega. Trenutno su mi jedino sumnjivi engleski štoperi, ali Engleska ima i tu zalog za budućnost, mogućnost da osveži tim. Engleska sada ima mnogo samopouzdanja, dobrog golmana...“

Kapelo tvrdi da je njemu pozicija golmana bila najveća boljka...
“Nisam imao dobrog golmana. Uvek sam imao najveći problem s golmanima kada sam bio selektor. Golman je jedna od najvažnijih karika u timu, kao i napad. Svako ko želi da osvaja titule mora da ima dobrog golmana“.

U Južnoj Africi Kapelo je imao Roba Grina, koga je Klint Dempsi posramio u onom okršaju s SAD. Grin se kasnije pravdao da mu je lopta prošla ispod njega zbog faktora straha, manjka komunikacije. Kapelo smatra da su drugi problemi u pitanju...
“Igrači su se žalili kako nisu razumeli dobro moj engleski. To je fudbal, ljudi, 20 reči je dovoljno. Komunikacija nikad nije bila problem. Ni u Rusiji, ni u Kini, a pogotovo ne u Engleskoj“.

Ubrzo je Grina sklonio s gola, a u opticaju je imao još prekaljenog Dejvida Džejmsa i Džoa Harta, tada klinca.
“Morao sam da pitam igrače šta da radim. Da li da stavim Džejmsa ili Harta. U Džejmsa su igrači verovali, to mi je rekao Džon Teri. Zato je Hart branio samo jednom“.

Rob Grin je kasnije optužio Kapela da su igrači pred Mundijal došli s kilogramima viška. Don Fabio priznaje da je bilo toga, ali...
“Igrači su takvi došli. Odmah sam im rekao da to ne može tako. Bili su naviknuti da jedu mnogo, da rade šta hoće. To je jako teško promeniti. Pogotovo kada nemaš lidere u timu koji bi ti pomogli da izvedeš tako nešto“.

Fabio Kapelo je i doveden umesto Sven Gorana Eriksona kako bi zaveo red, pošto su kod Šveđanina igrači radili šta su hteli i zbog toga je nedostajalo discipline...
“To nije samo pitanje discipline, već poštovanja dresa sa državnim grbom, prema zemlji. U reprezentaciji nisi zbog zabave, već da radiš, da igraš utakmice, da podižeš timski duh. U klubu postoji taj prisniji, lepši odnos, reprezentacija je druga priča. Zato moraš da imaš maksimalno poštovanje prema svima. Da budeš fokusiran na ostvarenje cilja“.

Prisetio se Kapelo i kako je izgledala grupna faza u Južnoj Africi...
“Imali smo onaj poklon od Grina za Amerikance. Protiv Alžira smo igrali 0:0 i bili tako-tako, a pobede nad Slovenijom (1:0) se gotovo uopšte i ne sećam. Onda je došla ta Nemačka... Oni su bili mlad tim, a kada takvom timu posle vođstva od 2:0 izjednačite rezultat, dolazi se do problema... Za nas bi taj Lampardov gol bio veliki podstrek za dalje. I dalje me taj gol proganja. Voleo bih da vidim kako bi se utakmica odvijala kasnije da je taj gol priznat. Verujem da bismo napravili mnogo toga...“.

Umesto toga, Kapelo je zastao, pljesnuo dlanom o dlan i iluzija je bila gotova...

Foto: Reuters