Foto: MN Press
Foto: MN Press

Od Pešića do Pešića: Željkova 2005, Dudina renesansa, Saletovo srebrno, a zlatno doba

Vreme čitanja: 6min | sre. 29.09.21. | 10:36

Kako je naša zemlja prolazila sa selektorima u ovom veku?

Posle niza uspeha tandema Dušan Ivković - Željko Obradović krajem prošlog milenijuma, te neuspeha Žocovog tima na Olimpijskim igrama 2000. godine u Sidneju na kojima je zauzeo tek šesto mesto, bilo je vreme za promene. Novi vek značio je i novo ime na klupi. Možda će vam zvučati poznato, ali Svetislav Pešić postavljen je na klupu da popravlja situaciju i vraća nacionalni tim na stare staze sa novim timom.

Od 2001. do 2021, od Svetislava Pešića do Svetislava Pešića, na klupi našeg nacionalnog tima (ma koje zvanično ime zemlje bilo), sedele su najveće košarkaške veličine u trenerskom poslu. Neki su imali malo veće uspehe, neki manje, neki čiste neuspehe.

Izabrane vesti

PEŠIĆEVO ZLATNO DOBA

Prve dve i poslednje zlatne medalje Srbija je u ovom veku osvojila pod trenerskom palicom Svetislava Pešića.

Prvo na Evropskom prvenstvu 2001. godine, a onda i na Svetskom u Indijanapolisu 2002. godine što će postati, a verovatno i za vjek i vjekova ostati najveći uspeh našeg nacionalnog tima. Osvojiti Svetsko prvenstvo u Sjedinjenim Američkim Državama, u onakvom trenutku, nešto je što se teško ponavlja.

Pešić je u novom timu dao veću ulogu Milanu Guroviću, Marku Jariću i posebno Predragu Stojakoviću, dok je Dejan Bodiroga postao novi kapiten. Sve se završilo apsolutnom dominacijom u Istanbulu (jedno od najdominantnijih osvojenih Evrobasketa u istoriji), kao i istorijom u Indijanapolisu. Trojke Gurovića, Stojakovića i Jarića, pobede nad SAD i Argentinom... Za sva vremena.

SUŠA MEDALJA SA VUJOŠEVIĆEM, OBRADOVIĆEM, ŠAKOTOM I SLAVNIĆEM

Nova zemlja, Srbija i Crna Gora, ujedno i novi selektor u vidu Duška Vujoševića. Kao aktuelni prvak Evrope i sveta naša zemlja krenula je sa smenom generacija, Vlade Divac je prestao da igra za nacionalni tim, Dejan Bodiroga tražio godinu dana pauze posle sedam vezanih godina boravka u reprezentaciji. Na kraju - šesto razočaravajuće mesto na Evropskom prvenstvu u Švedskoj 2003. godine.

Posle svega, Željko Obradović je (ponovo) preuzeo reprezentaciju za Olimpijske igre u Atini. Tada Predrag Stojaković nije dobio poziv, a kasnije više sjajni šuter nije nosio dres našeg nacionalnog tima. Iako se u tim vratio Bodiroga, tu su bili i NBA igrači Vladimir Radmanović i Predrag Drobnjak (Darko Miličić nije igrao zbog povrede šake), zabeleženo je najgore mesto u istoriji Olimpijskih igara - čak 11.

Sve to bila je odlična uvertira za ono što sledi - Evropsko prvenstvo u Srbiji i Crnoj Gori 2005. godine. Ogromna euforija, Beograd po treći put domaćin Evrobasketa. Zlatna medalja ne da je bila očekivana, već unapred upisana.

A onda je usledio fijasko. Nećemo se previše podsećati te gadne 2005. godine, dovoljno je samo (po ko zna koji put) pogledati konferenciju za medije Željka Obradovića. Loša atmosfera u timu, neslaganje igrača... Nije moglo drugačije da se završi nego porazom od Francuske u osmini finala.

Mada, ne treba Obradovićevo dejstvovanje na selektorskom mestu pamtiti samo po ovom neuspehu. Veliki Željko je u karijeri doneo našoj zemlji olimpijsko srebro u Atlanti, svetsko zlato u Grčkoj 1998. godine, te evropsko zlato u Španiji 1997. godine. Kao igrač bio je srebrni u Seulu na Olimpijskim igrama 1988. godine, te zlatan na Svetskom prvenstvu u Argentini 1990. godine.

Usledilo je Svetsko prvenstvo 2006. godine u Japanu, a tamo je selektor bio Dragan Šakota, dok se naša reprezentacija našla u takmičenju zahvaljujući specijalnoj pozivnici, kao branilac titule osvojene 2002. godine. Usledile su brojne promene u timu, "penzionisanja", a Vlado Šćepanović i Predrag Drobnjak su odlučili da igraju za reprezentaciju Crne Gore koja se iste te godine na referendumu odvojila od Srbije. Prvenstvo je počelo porazom od Nigerije u prvom kolu, a kraj je bio u osmini finala gde nas je sačekala Španija i eliminisala nas. Tada je poslednji put interpretirana himna "Hej, Sloveni" koja je pratila Srbiju od 1936. do 2006. godine.

Srbija je prvi put pod tim imenom nastupila na Evropskom prvenstvu 2007. godine, a selektor je bio Zoran Moka Slavnić. Nije tada Srbija stigla do odličja u Španiji, ali je napravila ozbiljnu smenu generacija, bilo je čak šest igrača sa 20 godina - Miloš Teodosić, Stefan Marković, Novica Veličković, Nemanja Aleksandrov, Dragan Labović i Milenko Tepić, dok je kapiten bio Milan Gurović. Prosek godina bio je 22,3, tako da je Srbija bila ekipa sa najviše debitanata u istoriji Evropskih prvenstava. I tu leži Slavnićev najveći uspeh. Rezultatski je bila katastrofa.

Konačno 14. mesto je ujedno i najgore u istoriji Evrobasketa naše reprezentacije.

RENESANSA DUŠANA IVKOVIĆA

Sa povratkom Dušana Dude Ivkovića krenula je renesansa. A sve je započeto ne od nule, već iz minusa. Srbija je igrala kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. Duda je došao da vadi kestenje iz vatre. I uspeo je. Nije ga slučajno, posle njegove nedavne smrti, mnogo košarkaških zaljubljenika nazvalo "Patrijarhom srpske košarke".

Ponovo je to bio mlad tim sa prosekom od 22 godine, uspešno su odrađene kvalifikacije, a Ivković je svojim znanjem i autoritetom odveo Orlove do drugog mesta na Evropskom prvenstvu u Poljskoj 2009. godine. Od prvog meča na turniru i pobede nad Španijom videlo se da duvaju neki novi vetrovi. Na kraju nažalost nije bilo snage da Srbija ponovo dobije Španiju u finalu, ali - Srbija se vratila u vrh, tamo gde pripada.

Sve velike priče moraju da imaju i negativne junake, pa tako tu spadaju sudije i domaćini Svetskog prvenstva 2010. godine. Srbija je ostala bez medalje na kraju, ali gaženje linije Tundžerija u polufinalu će se dugo pamtiti i prepričavati. Još jedna vrlo bolna tema. Bilo je “pravedno” da Srbija odmeri snage sa Amerima u finalu, ali… To se nije dogodilo. Potom je i Litvanija uzela meru našoj reprezentaciji.

Nije se bilo lako oporaviti od tog udarca.

Usledio je neuspeh na Evropskom prvenstvu u Litvaniji 2011. godine, propustila je Srbija i Olimpijske igre u Londonu 2012. godine, ali je zato uspela da se kvalifikuje na Evropsko prvenstvo 2013. godine i da u meču za sedmo mesto u Sloveniji dobije Italiju dobrim partijama Nenada Krstića i Nemanje Bjelice. Time je obezbeđen plasman na Svetsko prvenstvo u Španiji 2014. godine. Posle ovog šampionata Duda Ivković se oprostio od reprezentacije, a na klupu je seo Aleksandar Đorđević.

SREBRNA, A ZLATNA ERA ALEKSANDRA ĐORĐEVIĆA

Bila je potrebna neka nova energija. I nije mogao bolji čovek da dođe za tu ulogu od Aleksandra Đorđevića. Pun entuzijazma okupio je najbolje što ima i udahnuo reprezentaciji brdo elana pred Svetsko prvenstvo u Španiji 2014. godine. Videlo se to u porazu od Španije kada je okupio igrače, bodrio ih… Videlo se da važe neka nova pravila. A onda od osmine finala - spektakl. Padali su redom Grčka, Brazil i Francuska, dok je SAD bio ipak preveliki zalogaj.

Srebro iz Španije značilo je da je Srbija ponovo veliki igrač na svetskoj sceni.

Na Evrobasketu 2015. Litvanija je saplela Orlove koji su stigli do četvrtog mesta, dok su Olimpijske igre u Rio de Žaneiru bile ono što se dugo čekalo. Još od Atlante 1996. godine čekala se medalja na Olimpijskim igrama i konačno je dočekana. Opet srebro, ali nije se moglo protiv Amera u finalu. Posle ovog takmičenja od reprezentacije se oprostio Stefan Marković.

Usledilo je Evropsko prvenstvo 2017. kada je Srbija mogla da kruniše sjajnu eru jednim zlatom, ali je Slovenija sa Lukom Dončićem i Goranom Dragićem imala drugačije planove. Čudno je to prvenstvo bilo, previše otkaza sa svih strana u svim reprezentacijama, a novi kapiten reprezentacije Milan Mačvan odveo je nacionalni tim do drugog mesta.

Još jedno srebro za Saleta Đorđevića. Postao je prvi u istoriji ko je učestvovao u finalima Evropskog prvenstva, svetskog prvenstva i Olimpijskih igara i kao igrač i kao selektor. Iako nije bilo zlata, pamtiće se njegova era kao zlatna. Mnogo uspeha, ali i malo žala...

Najviše zbog propuštene šanse za zlato u Istanbulu i petog mesta na Svetskom prvenstvu u Kini 2019. godine posle čega je bilo vreme za rastanak.

Aleksandra Đorđevića na klupi reprezentacije nasledio je Igor Kokoškov. Najveći neuspeh Kokoškova bio je neodlazak reprezentacije na Olimpijske igre 2021. godine u Tokiju. Za to je naš nacionalni tim imao veliku šansu. Ali poraz od Italije u Beogradu zabrideo je obraze toliko da je moralo da dođe do promene.

I tako smo ponovo stigli do kraja kruga. Do Svetislava Pešića.

Može li Kari Pešić ponovo da vrati reprezentaciji stari sjaj kao što je to učinio na početku (n)ovog milenijuma?

SELEKTORI NAŠE REPREZENTACIJE U OVOM VEKU

Svetislav Pešić (2001 - 2003, evropsko i svetsko zlato)

Duško Vujošević (2003 - 2004)

Željko Obradović (2004 - 2005)

Dragan Šakota (2006 - 2007)

Zoran Slavnić (2007 - 2008)

Dušan Duda Ivković (2008 - 2014, evropsko srebro)

Aleksandar Đorđević (2014 - 2019, olimpijsko, svetsko i evropsko srebro)

Igor Kokoškov (2019 - 2021)

Svetislav Pešić (2021 - )



tagovi

Svetislav PešićŽeljko ObradovićDušan IvkovićIgor KokoškovAleksandar Đorđevićkošarkaška reprezentacija Srbije

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara