Osloni se na znanje

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Manile)

Društvenim mrežama se poslednjih dana proširio se isečak samog početka dokumentarnog filma “Pirot, moj grad“ u kojem Svetislav Pešić odmah stavlja do znanja kakvo pečenje voli.

“Jagnje mora da bude iz Pirot. Dobro pečeno i posoljeno, da ti zubi trnu...“

Jagnje dobro pečeno i posoljeno, a čini se da iz Pirota mora da bude još nešto - selektor. Na sve misli Svetislav Pešić. Postoji verovanje da su Piroćanci cicije, ali ovaj nije. Dao nam je novo srebro, mada smo svi sanjali prvo zlato posle Indijanapolisa. Od tada smo imali Duška Vujoševića, Dragana Šakotu, Zorana Moku Slavnića, pa Dušana Dudu Ivkovića, Sašu Đorđevića, Igora Kokoškova i preživeli smo sve. Od ponora do finala u kojima nam je stalno nešto nedostajalo da probudimo zver u nama, zatalasamo drugima tlo pod nogama i zasednemo na tron.

Nismo ni posle 21 godine uspeli da osetimo taj slatki osećaj kada ti stave zlato oko vrata, ali smo se vratili u svetski vrh. I na Olimpijske igre. Kari i igrači sa kojima se posle mesec i po dana svakodnevnog rada zbližio do te mere da ih smatra svojom porodicom, pružili su nam mogućnost da ponovo sa zadovoljstvom konstatujemo da smo svetski vicešampioni. Poslednji korak nam je izmakao, ali dobili smo novu šansu da prigrlimo uspeh i iz njega izvučemo korist, da se ponovo ustalimo kao deo svetske košarkaške elite i ostanemo relevantni i narednih godina.

Uz važnu napomenu. Selektorove reči sa konferencije, naročito deo o budućnosti srpske košarke treba ozbiljno da se shvate. Kao neko ko je u životu prošao i video sve, nije mogao da iskoristi bolji trenutak da još jednom upozori na realnu opasnost koja bi mogla da nas zadesi u budućnosti. Možda u ovom trenutku sve o čemu je Pešić govorio ne deluje tako veliko, ali ako je on kao selektor izgovorio te reči u trenutku kada treba da budemo srećni zbog prve medalje posle šest godina i to uz opasku da ista “neće ništa da promeni“, onda sigurno vidi nešto što ostalima promiče. Od međuljudskih i odnosa među klubovima, preko sistema rada u srpskoj košarci, do domaćeg prvenstva... Možda sada treba da se trgnemo i poslušamo reči jednog mudraca?

Za nas najbolji

Pešić: Ovo neće ništa da promeni

Nećemo da se lažemo i pravimo se da ne znamo, setite se samo kritika u javnosti, kakvih je komentara bilo na račun Svetislava Pešića posle neuspeha na Evrobasketu prošlog leta. Bilo je tu dobro promišljenih i konstruktivnih zamerki, ali i onih preteranih, niskih, ponekad čak i zlonamernih.

Nije samo do nas, tako su moderne tehnologije “dresirale“ ljude, da nemamo strpljenja, da granicu između slavljeničke euforije i velikog razočaranja prelazimo u deliću sekunde, da gubimo interesovanje i sve gledamo samo ružičasto ili crno. Najviše od svega, navikli smo se da brzo zaboravljamo stare zasluge. Jeste, od njih se ne živi, ali moraju da se poštuju. Sa Karijem smo poslednji put bili šampioni Evrope i planete, sa Karijem smo ponovo među najboljima. To će ostati zapisano u istorijskim knjigama dok je sveta i veka. I mora da se poštuje!

Dok su nam se ostali prvo divili što imamo najboljeg na svetu, najboljeg u Evropi, klasu na sve strane, posle nas i prividno žalili zbog svih izostanaka, a verovatno u sebi potajno slavili što značajno oslabljeni putujemo u Manilu, samo je Pešić verovao. I nije dozvoljavao da mišljenje javnosti prevlada, da se kao virus uvuče u svlačionicu i zarazi sve.

Znao je da treba da spustimo euforiju, da pre svega moramo da budemo i ostanemo skromni, sa nogama čvrsto na zemlji. Ne da se priča na konferencijama za novinare, nego samo na parketu. Nekada je možda i prelazio granicu dobrog ukusa, ali sve je radio sa ozbiljnom dozom autoriteta, kakvu treba da ima velikan ove igre.

Pamti se dobro jedna od prvih rečenica koje je Svetislav Pešić izgovorio pošto je preuzeo selektorsku funkciju pre bezmalo dve godine: “Oslonite se na nas, dajte nam podrške i biće sreće, biće rezultata“. Posle neuspeha u Pekingu, onda i u olimpijskim kvalifikacijama trebalo nam je nešto da nas digne, da nam povrati veru u moć srpske košarke.

Rana eliminacija u Berlinu pogoršala je i ovako delikatnu situaciju, zamerilo se jako selektoru što nije došao u Beograd i izašao pred javnost, te objasnio razloge poraza. Zato se pred Manilu sve uzimalo sa ogromnom dozom rezerve. Nama su i kvalifikacije bile ozbiljan emotivni rolerkoster, iščupali smo se u poslednjem trenutku preko Grka i Turaka, a onda uhvatili bukvalno poslednji voz za Svetski kup. Ali, uspeli smo. I tu smo, možda smo ušli poslednji, ali smo stigli do kraja! I ponovo imamo razlog da budemo ponosni. A, setite se šta je rekao kada smo dobili Veliku Britaniju u Beogradu overili vizu za Filipine.

“Krajnji cilj biće da napravimo plasman za Olimpijske igre. Sve preko toga... bacaćemo trenerke u vazduh i ljubiti se po tri ili četiri puta, ako treba i u usta. Ali, to će biti težak put“.

Milutinov: Teško mi je, ali doći će i to zlato jednog dana

Vanja Marinković iskren: Više su grizli od nas...

Od prvog dana Svetislav Pešić je želeo da postavi sistem, bar da postoje osnovne konture onoga što želi da vidi do kraja selektorskog mandata. Brzo je shvatio da to nije uopšte lak posao. Više od 40 igrača prošlo je kroz reprezentaciju, rosteri su se menjali na svakom okupljanju, nikada nismo znali do poslednjeg trenutka na koga možemo da računamo. Hteo je Pešić da bude faktor pomirenja u srpskoj košarci, ali je verovatno i sam uvideo da je to borba sa vetrenjačama. Zato smo ga nekoliko čuli kako izgovara da su “igrači najbolji deo srpske košarke“, pa i ono što smo čuli juče.

Vratio nas je na Olimpijske igre, doneo nam svetsku slavu, svi ponovo pričaju o Srbiji i lepršavoj naših reprezentativaca. Jedan dobar turnir i jedna medalja ne znače da je srpska košarka ozdravila, da si svi problemi nestali kao dlanom o dlan. Sada tek imamo razlog da još više radimo, da se dozovemo pameti, čuvamo i negujemo igru koju toliko volimo. Ne samo zbog nas, već i zbog budućih generacija koje su danas videle svoje idole, Bogdana Bogdanovića, Nikolu Milutinova, Stefana Jovića, Nikolu Jovića, Aleksu Avramovića, Ognjena Dobrića i sve činioce ove kvalitetne generacije.

Sleduje nam duža pauza, do februara naredne godine kada počinju kvalfiikacije za Evrobasket 2025. Narednog leta čekamo Olimpijske igre u Parizu, da Kari odigra verovatno svoj poslednji trenerski ples, iako nas je sve uverio da je stari vuk još u punoj snazi. To će biti za mnoge verovatno lednja šansa da se okite lovorikama i zatvore krug.

Svi za jednog, jedan za svi!