PET NA PET - ZORAN ČUTURA: Najveći među velikanima bio je Krešimir Ćosić

Zoran Čutura, bivši jugoslovenski i hrvatski reprezentativac odgovaraće na današnjih „Pet na pet“ pitanja MOZZART Sporta. Ako se vratimo u osamdesete i devedesete godine prošlog veka, evocirajući uspomene na Cibonu, svako od nas ko je imao priliku da gleda njihovu igru, setio bi se Zorana Čuture. Igrao je na poziciji krila i bio poznat po tome što je umeo da postigne koš iz nemogućih situacija, a i onda kada njegovim saigračima nije išlo. Borio se za svaku loptu, pa i za „otpatke“ za kojima je retko ko hteo da posegne. Mirna glava i precizna ruka su krasile ovog sjajnog igrača. Košarkašku karijeru je započeo u Industromontaži iz Zagreba, da bi 1981. godine zaigrao za Cibonu u kojoj je ostao punih dvanaest godina, osvojivši dve titule evropskog prvaka. U Split je otišao 1993. gde je posle dve godine završio igračku karijeru.

Za reprezentaciju Jugoslavije igrao je pet godina. Bronzano odličje je osvojio 1986. godine na Svetskom prvenstvu. Na Olimpijskim igrama 1988. u Seulu osvojio je srebrnu medalju, a naredne godine zlato na Evropskom i 1990. na Svetskom prvenstvu.

Zoran Čutura je rođen u Zagrebu i danas ima 55 godina. Dvostruki je otac i deda, ekonomista je po zanimanju, ali već dvadeset godina uspešno radi kao novinar. Voli muziku i knjige, a u septembru ove godine je proslavio 35 godina braka. Pogledajmo kako je odgovorio na naših pet pitanja.

1. Da li ste svojevremeno trenirali neki drugi sport osim košarke i koji?
„Od samog početka sam trenirao košarku. Počeo sam u Industromontaži koja se danas zove Zrinjevac. Nastavio sam u Ciboni sa kojom sam se naosvajao nacionalnih i međunarodnih trofeja, a završio u Splitu. Nekih stotinak utakmica odigrao sam u dresu reprezentacije SFRJ, između 1985-90. godine uz osvajanje četiri medalje. Košarku ne igram već 23 godine. Čak ni rekreativno. To nije sport za rekreativce. Preopasan je.“

2. Ko vam je bio uzor u tinejdžerskim danima?
„To je bilo tako davno da se ne sećam. Kad sam počeo igrati, veličanstveni igrači bili su Kićanović, Dalipagić, Delibašić, Slavnić... Kasnije sam shvatio da je najveći među velikima bio pokojni Krešimir Ćosić s kojim sam imao privilegiju igrati zajedno. Košarkaški sam odrastao uz rivalitet Seltiksa i Lejkersa, Birda i Medžika, ali tada su slike i informacije iz NBA lige dolazile na kapaljku u ovu periferiju planete.“

(Na slici iznad koju nam je poslao Čutura, nalazi se s nekadašnjim saigračem iz Cibone i reprezentacije Cvjetićaninom, ali i Borisom Beleom, članom legendarnog benda Buldožeri, kao i gitaristom Vedranom Božićem, koji je između ostalih bio u bendu Time, i koji je svirao s Džimijem Hendiksom)

3. Koji sportski klub nosite u navijačkom srcu?
„Žao mi je što ovako moram odgovoriti, ali nijedan. Logičan odgovor bi bio Cibona, ali Cibona odavno nije klub u kom sam igrao 11 godina. Ima isto ime i ništa drugo nije zajedničko. Cibona se između ostalog, kroz istoriju odriče vlastitih igrača i zaista nema razloga da se vezujem za nju. Menjam klubove za koje navijam prema načinu na koji igraju i ponašaju se.“

4. Sportski događaj koji Vam je ostao u sećanju i koji ćete pamtiti celog života?
„Tri posebno draga trofeja su mi: osvajanje naslova prvaka SFRJ sa Cibonom, igrali smo protiv Crvene zvezde 1984. pre odlaska pokojnog Dražena Petrovića, kada je Nakić dao poluhorok u trećoj utakmici finala. Zatim, prvi Kup šampiona sa Cibonom protiv Reala u Atini ’85. I osvajanje Kupa s Cibonom u finalu protiv Jugoplastike ’88. To je bio poslednji trofej te generacije Cibone, a ja sam dao koš za pobedu. Kako se veliki porazi pamte, kao i velike pobede, doživotno ću se sećati i utakmice SFRJ - SSSR u polufinalu Svetskog prvenstva u Španiji ’86, kada smo ispustili plus devet u poslednjih 50 sekundi, otišli u produžetak i izgubili. To se događa jednom u hiljadu utakmica, a eto, dogodilo se baš meni.“

5. Životni i sportski moto?
„Drogom protiv sporta. Šalim se, naravno. Nemam nikakav moto, ali zato za ovu priliku mogu izdvojiti najduhovitiji grafit svih vremena: Pubertet je vreme kada se ženski glas menja iz Ne u Da. Dugo je stajao u samom centru Splita na vrlo istaknutom mestu. Splićani inače važe za izuzetno duhovite ljude.“

Pišu: Nela i Đurđe Mečanin

(Foto: MN PRESS; privatna arhiva)