PRELAZZI: Dule Vujošević Skenderbeg

Primitivne uvrede na račun Duška Vujoševića obeležile bi i ovaj poslednji košarkaški derbi da nije bilo onog novinara u ulozi huligana (važi i obrnuto). Mržnja koju navijači Crvene zvezde osećaju prema treneru Partizana može da se meri samo s bezuslovnom ljubavlju kojom ga obasipaju pristalice crno-belih. A i jedno i drugo je loša krajnost: i po košarku, i po navijanje, i po oba kluba... I po Duleta.

Iracionalni strah od Vujoševića i njegovog tima pretvoren u brutalno vređanje njegovog lika i dela, koliko god bio jadan, da se objasniti: izazvan je decenijom-i-kusur ponižavanja na košarkaškom terenu, nemoći koju košarkaški navijač Crvene zvezde oseća kada se suoči s njegovom ekipom (kompleksi su, iako tvrde suprotno, uništivi i leče se, ali terapija je dugotrajna, bolna i nepredvidiva) i, ponavljamo, primitivizmom navijača, što u Srbiji u poslednjih desetak godina često biva pleonazam...

No, kako objasniti drugu krajnost, to "racionalno" dizanje Vujoševića u nebo, slepo verovanje u njegove mesijanske i natprirodne moći, ode koje dobija ne samo od navijača, već i od novinara? Jer Dule, iako voli da se izdaje za takvog, nije samo strastveni kolekcionar slika, erudita, poštenjačina i vrhunski pedagog. On je i tip koji psuje kao kočijaš, vređa sudije (i štipa ih), prema novinarima – onim pravima, ne onima koji ga gađaju loptama – prečesto je osion i vrlo umešno pleše na tankim nitima navijačkih strasti, raspirujući ih po potrebi.

Ali ono što on nije – i što me, na kraju krajeva, ponukalo da napišem ove redove – jeste Dukljanin, kako ga je na neizbežnom Tviteru nazvao uberpopularni voditelj Ivan Ivanović. Nije, i uz rizik da onim "navijačima" iz drugog pasusa dam još žešću municiju, neka istina izađe na videlo, a s njom, možda, i neko genetsko-istorijsko objašnjenje ponašanja Duška Vujoševića... A oni neskloni istoriji i treneru Partizana neka mi oproste uzurpiranje ovog prostora.

Kao i svi sopstvenici tog prezimena, Dule je iz plemena Kuči, gore u kamenitim, posnim brdima između Podgorice i granice s Albanijom, plemena malenog ali – a koji će vam Crnogorac reći drugačije? – veoma ponosnog. U Kučima, stešnjenim između Turaka iz Skadra i Turaka iz Podgorice, živelo se odvajkada teško i loše: ni kada su Turci proterani nije bilo lakše jer se nepokolebljivo pleme nije dalo naterati da plaća porez Petrovićima, zbog čega su, u dve "pohare", gotovo istrebljeni.

Prema predanju koje se u Kučima (znam da vam je to na pameti, ali žene iz tog plemena se NE zovu Kučke) prenosi s kolena na koleno, rodonačelnik čitavog plemena je stanoviti Đurađ Kastriot Skenderbeg.

Da, upravo on, najveći albanski nacionalni heroj, čiji se spomenik može videti u gotovo svakom gradu u Albaniji, a bogme i na Kosovu. Junak njihove borbe za slobodu – iako je "karijeru" počeo kao turski vojnik i oficir – i tip s nalepnice verovatno najboljeg konjaka na svetu bio je, u stvari, srpski sin, od Jovana Kastriota (Kastriotovića) i majke Vladislave, takođe Srpkinje.

Sin Skenderbegov zvao se Jovan, a njegov sin, opet, zapamćen je samo – legenda veli zbog svojih vokalnih sposobnosti u dečjem dobu – kao Drekale. Od njega i njegovog potomstva potekli su svi Kuči, a od unuka Drekalovog, po imenu Vujoš, i sadašnji trener Partizana.

Eto, ako vam Vujošević nekada deluje šizofreno – a deluje – ako nekada izgleda kao da se u njemu sukobljavaju tri različita čoveka (jedan učtiv, jedan pedagog i jedan, pa... poremećen), to možda samo kroz njegov krvotok kolaju seni predaka predvođenih Skenderbegom, koji ni sami nisu znali ko su i šta su, ali nisu dali na sebe...

LEGENDA DI NATALE

Samo će činjenica da mu je punih 35, i da za glavnog takmaca ima potpunog ludaka Edinsona Kavanija sprečiti Antonija di Natalea da i ove sezone bude Capocannoniere, zlatna kopačka italijanske Serije A. Omaleni majstor u nedelju je pokazao koliko je veliki, sa dva gola pospremio je Kjevo i ponovo uveo svoj Udineze u borbu za mesta koja vode u Ligu Evrope...

Ali ovaj strašni napadač, uprkos neverovatnoj statistici, nikada neće biti ni na čijoj listi najboljih fudbalera. Nikada nije Di Natale dobio mesto koje zaslužuje – ni u italijanskoj, ni u svetskoj javnosti. Nije ni reprezentaciji dao koliko je mogao, pre nego što se povukao po okončanju letošnjeg Evropskog prvenstva, pošto ga ni Čezare Prandeli nije previše mirisao.

Za sve ovo je, možda, i sam kriv: proveo je čitavu karijeru u svega dva kluba, Empoliju i Udinezeu, a ni uporni pozivi Juventusa i drugih jačih klubova nisu ga naterali da se oproba i na velikoj sceni.

Da li jedan igrač u isto vreme može da bude i toliko dobar i toliko neambiciozan? Da li je posredi strah od toga da propadne među zvezdama? Da li je Di Natale pravi primer za ono da je ponekad bolje biti prvi u selu nego hiljaditi u gradu? Da li žali što njegov voljeni Napoli u Ligi šampiona predvode neki drugi igrači?

Ili je priča mnogo jednostavnija: Antonio di Natale je miran, porodični čovek, koji od života ne traži mnogo – samo da bude srećan – a od fudbala još manje – samo da daje golove. A daje ih: u protekle četiri sezone samo je u prvenstvu postigao skoro 90 pogodaka, što nije uspelo nijednom napadaču u Seriji A, pa čak ni Ronaldu ili Ibrahimoviću.

Problemi s levim kolenom usporili su mu, ali ne i prekinuli karijeru koju će, kako je i obećao, završiti u crno-belom dresu Udinezea, u provinciji Frijuli, daleko od svog Napulja. Kada Di Natale ode, Serija A ostaće bez najkonzistentnijeg špica, italijanski fudbal bez najboljeg igrača za kojeg to niko nikada nije rekao... A mi MOZZARTOVI igrači bez kluba za koji si siguran da će, ako i ne pobedi, postići makar jedan gol.

ROBERTO, ODLAZI

Posle jednogodišnjeg izgnanstva, titula će se vratiti pod okrilje Junajteda i u šape ser Aleksa Fergusona, dok je Sitiju ostalo samo slatko-gorko sećanje na osvojeni trofej od lane, posle 44 godine patnje, i mučno gledanje u leđa velikom rivalu.

Krivac je samo jedan, ima dugu kosu, šal oko vrata, šmekerski se oblači i trenerski je zanat učio skupa sa Sinišom Mihajlovićem, što nikako nije preporuka koju želite da imate u svom CV-ju. Roberto Mančini, dakle.

Uoči utakmice na Old Trafordu, Mančini je dao izjavu koja bi mogla da uđe u enciklopedije fudbalskih gluposti: zavapio je, jadan, kako je jedini razlog što Siti ove sezone nije odbranio titulu i što je ispao iz Lige šampiona već u prvoj rundi (mada je grupa s Ajaksom, Dortmundom i Realom bila spektakularno teška) to što nije uspeo da dovede nijedno od pet zacrtanih pojačanja!

Nije da nije imao novca, tih pet igrača je samo odlučilo da je trava zelenija na nekim drugim livadama: Robin van Persi je prešao u Junajted, Eden Azar u Čelsi, Havi Martinez pojačao je Bajern, Danijele de Rosi ostao je u Romi da pokuša da bude Toti posle Totija, dok se s Liverpulom nije postigao dogovor za Danijela Agera. Mančini se jeste otvorio za Havija Garsiju, našeg Matiju Nastasića i Džeka Rodvela, iskeširavši za ovaj trio više od 60.000.000 evra.
"Ne treba pričati o tome, ali da sam imao prave igrače, bili bismo prvi". kazao je Mančini, ne trepnuvši, ni za trenutak ne pogledavši balvan u svom oku. Jer ne može li istu rečenicu da kaže bilo koji trener na svetu? (Recimo, Rikardo Sa Pinto: "Da Zvezda u napadu ima Milera i Benzemu, sigurno ne bismo čekali krkljanac u 89. minutu pa da pobedimo fenjeraše iz Smedereva.")

A onaj balvan kaže ovo: u napadu Mančini ima Teveza, Silvu, Aguera i Džeka, sredina kipti od kvaliteta – Nasri, Ture, Milner, Beri, dok odbranom komanduje Vensan Kompani, pomognut Kolarovim, Klišijem, Kolo Tureom, Ričardsom, Leskotom... Problem je, bez sumnje, u sumnjivim trenerskim kvalitetima Roberta Mančinija jer bi s takvim talentom čak i Vladimir Vermez...  – pardon, Miodrag Ješić – uspeo da osvoji titulu, ili da makar zadrži korak s Junajtedom do ovog aprilskog derbija.

Mančini iz kola u kolo dokazuje da nije veliki trener – možda će to nekada i postati, jer za njega još ima vremena, ali zasad jednostavno nije – te da njegov man-management, odnos sa igračima i snalaženje u kriznim situacijama, poput prenapučenih egoa Sitijevih fudbalera, nikako nisu dobri.

Mančester Siti trenutno jeste igračka šeika čiji je burazer, izgleda, ozbiljno nameračio da trguje sa Srbijom, ali je to i klub velike istorije, klub za koji navija dobar, ako ne i pretežni deo Mančestera. Zato Siti zaslužuje bolje od Mančinija. I što pre šeici to shvate, to će biti bolje – i za engleski fudbal (koji ovakvu dominaciju ne pamti još od one sezone Arsenala koju su završili neporaženi), i za navijače Sitija. Ljudi su već dovoljno propatili...

ŽENA U NBA

Jedva smo onomad odbranili fudbal od žena, a sada je na udaru i košarka. I to ona najjača – Mark Kjuban, vlasnik Dalas Maveriksa, u utorak uveče izjavio je da ozbiljno razmišlja da draftuje Britni Grajner, 203 centimetra visoku vedetu Bejlor univerziteta u Teksasu. (Njene klipove niste mogli da promašite na Fejsbuku ako imate u prijateljima bilo koga ko voli košarku: to je ona cica koja bez problema zakucava, postiže i po 50 poena po utakmici, i retko ko može da je nadskoči. I da, izgleda pomalo kao muškarac, ali ko smo mi da sudimo?)

Podršku Kjubanu odmah je dao iskusni krilni igrač Majamija Šejn Batije, koji je predvideo da će – bila to Britni ili ne – NBA u narednih nekoliko godina dobiti svoju prvu igračicu koja će moći da izađe na crtu muškarcima.
"Nije nemoguće da ćemo jednog dana videti ženskog Lebrona Džejmsa. Nisam siguran za Britni, mislim da će to pre biti neki dobri, brzi bek, ali nemojte se iznenaditi ako žena zaigra u najjačoj ligi", – bupnuo je Batije, ali je makar u nastavku izjave bio iskren: "Okej, čitava NBA je jedan veliki cirkus. Šta još jedan šareni šator može loše da donese?"

Cirkus ili ne, "afera Grajner" (devojka je upravo diplomirala, te u narednih nekoliko meseci mora da donese odluku o tome gde će – i da li će – nastaviti karijeru) dobrano je uzdrmala američku košarkašku javnost. I ne samo nju, pošto je ovih dana zbog žena na tapetu i predsednik Barak Obama, kojem se slučajno omaklo da je državna tužiteljka Kalifornije baš lepa, što mu je zamereno uzduž i popreko SAD-a...

Poenta je da je Britni Grajner možda jednako dobra kao ispodprosečni igrači – uostalom, ako je u NBA mogao da igra jedan Ratko Varda, zašto ne bi mogla ona? Možda ne bi mogla da čuva Lebrona ili Karmela Entonija, ali to ne može ni većina muškaraca... S druge strane, feminizam je ponovo našao pogrešno igralište – to što je NBA striktno "muška" nije uvreda za žene, to je prirodno stanje stvari, u sportu i životu.

Tu je i problem sa WNBA, ženskom ligom koja je uglavnom predmet sprdnje. Sem što je kvalitet košarke prilično loš, klubovi su potpuno neisplativi, a hale sablasno prazne. Možda bi bilo bolje da Britni svoj talenat troši kako bi podigla iz čabra taj neuspeli projekat.

GRAND NATIONAL

Daleko od očiju srpske javnosti, u Engleskoj na čuvenom Ejntriju pokraj Liverpula, za vikend se dogodio Grand National, najvažnija i najvrednija konjička trka u Evropi – nagradni fond je bio veći od milion evra – koja se neprekidno održava još od 1839. godine i koju je ove godine gledalo više od 600.000.000 ljudi u 140 zemalja sveta.

Taj dan je u Engleskoj pravi praznik, ne samo za ljubitelje konjičkih trka, ne samo ni za žene, koje se posebno spremaju i oblače za događaj, već i za kladioničare: najveće kladioničarske kuće su u ovogodišnjoj bonanci okrenule skoro 200.000.000 evra, a retki su bili oni čiji je tiket bio dobitan. Jer pobedu je ove godine odnelo desetogodišnje grlo Auroras Enkore, u čijem je sedlu bio džokej Rajan Manija – ovom tandemu niko nije davao previše šansi za pobedu, pa je kvota na osvajanje prvog mesta bila čak 66. Nije bio ni u prvih deset favorita, a ipak je trijumfovao.

No, najveći uspeh ove inačice Grand Nationala bila je činjenica da tokom trke nijedan konj nije smrtno stradao – tragedije su inače više pravilo nego izuzetak, zbog čega su zaštitnici životinjskih prava iz Ujedinjenog Kraljevstva zatražili da se stane na kraj brutalnostima i konji zaštite. Pasionirani fanovi konja i njihovih takmičenja uzvratili su, opet, da te životinje imaju lepe živote, za razliku od njihove braće i sestara koji uglavnom završavaju u kobasicama i paštetama...

U Srbiji nema toliko brutalnosti, ali ni trka. Klađenje na konje i vikend odlazak na hipodrom skoro su zaboravljene discipline, poput nošenja cilindara – toliko da se samo u specijalizovanim časopisima i na dnu stranica sportskih listova može pronaći vest da ovogodišnja sezona na Carevoj ćupriji počinje 14. aprila. 

(Foto: Action Images)