PRELAZZI: Tap, tap, tap, tap, tap...

Da pomislimo da je to običan sport. Da je u tom sportu, kao i u svakom drugom, ili onom nekom drugom na koji ste prvo pomislili, važan samo rezultat, da se pamte samo uspesi (da, to baš često govore).

Da ne postoji neka srpska ili jugoslovenska škola loptanja pod obručima, oslonjena na vic, na prodatu foru, na osmeh, na zategnutu odbranu. Da nismo ni po čemu posebni. Da danas svi igraju košarku. (I igraju, u pravu su, samo ne ovako.) A da ova nova deca uopšte neće više igrati košarku.

Uspeo je da nas posvađa međusobno, da jedni drugima psujemo rodbinu i kopamo (zasad samo virtuelne) oči “kao” zbog košarke, mada to nije bilo zbog košarke.

Naterao nas da klubašimo – zađite samo u komentare, u tu kloaku interneta, na bilo kom tekstu, i pogledajte šta pišu neznaveni i u ovim danima nove (a to je zapravo stara) slave srpske košarke, pogledajte ih kako ubacuju otrovnog crva raskola i broje crvena i crna krvna zrnca onim nasmejanim, razigranim, u igru i u ovu zemlju zaljubljenim tipovima s Filipina.

Ti su najglasniji, toliko da pomislite da ih ima više.

Đavolja rabota, kažemo vam...

STO TERENA - JEDNA IGRA

Najveći trik koji je vrag ikada izveo je da natera Srbe da počnu da govore isključivo o statistici i milionima. I, kad smo već kod miliona, da pričaju o onima koji nisu tu, mnogo više nego o onima koji jesu. Pa o ligama ovim i onim, o nekim vajld-kartama koje su, vele, zlata vredne, kao da od toga, od milostinje onih koji ovu igru suštinski ne razumeju, zavisi srpska košarka.

A ne zavisi, veća je ona stotinu puta od svih pokondirenih tikvi što misle da su bitne jer imaju novac.

Sve to, a ne odsustvo rezultata – jer Bože moj, to može da se desi, pa može i da traje godinama, ali je u “velikoj šemi stvari” zapravo manje važno – običnog je čoveka, onog koji nije zaražen ni zaslepljen mržnjom, pomalo odvojilo od košarke.

Pa je pomislio, taj naš običan Srbin, da je košarka stvarno sport kao i svaki drugi, a to u ovoj zemlji često ne podrazumeva ništa pozitivno.

-----

Pogodi Srbiju konačan ishod sa hendikepom

-----

Kakav trik, stvarno! Kakva vrhunska prevara! Evo ruke, Nečastivi, uspeo si nemoguće.

Samo što ni on nije računao na tog feniksa, na one momke koji su se ujedinili oko jedne ideje, pa su se onda još više ujedinili oko jedne tragedije.

Samo što je zaboravio da je košarka jednostavna igra, a sem što je jednostavna, ume da bude baš velikodušna, kada nagrađuje tim, poštenje i posvećenost. Kada ulepšava stvarnost, kada repetira snove, kada nas podseti na gvint, na vic – bilo da Aleksa čeka celu utakmicu da ukrade onu loptu i već tada slomi najboljeg kanadskog igrača i čitavu zemlju, ili da Bogdan ne pogodi trojku... u stvari je pogodi.

Foto: FIBA

Taj nas zvuk prolaska lopte kroz mrežicu trgne iz košmara u kojem smo se odljubili od košarke, pa opet umesto groznih navijačkih pokliča čujemo onaj najlepši zvuk između blokova zgrada po srpskim gradovima: tap, tap, tap, tap, tap... I tako dok ne padne mrak, pa onda i u mraku, klinci se pretvaraju da i dalje vide, i neće da idu kući.

A poslednji đavolov trik, poslednji njegov pokušaj da nas opet odvoji od košarke, dogodio se u polufinalu Svetskog prvenstva u Manili.

Ali ne u onoj našoj utakmici, ta je bila samo demonstracija sile, i tradicije koja vodi od očeva osnivača jugoslovenske košarke preko oih koji jedini imaju prava na balkon Skupštine grada Beograda, do ovih drugara čiji je timski duh iskovan u nipodaštavanju dok su bili ovde i životnoj borbi jednog od njih dok su bili tamo.

Govorimo o drugom polufinalu, koje su dobili Nemci, uskrativši nam tako šansu da se opet odmerimo sa Amerikancima.

Jer, da parafraziramo jednu mudru misao, Ameri su naše društvo. Ovo sa ostalima, nekad utakmicu-dve a nekad i nekoliko godina, to samo vežbamo.

Pobeda nad Amerikancima – ovakvim kakvi su, ali to nije naša briga, jer su i za naše govorili “ovakvi kakvi su” – bila bi verovatno pečat na ljubavno pismo koje je Srbija opet napisala košarci, pismo puno kajanja što smo i pomislili da taj sport nije poseban, i da mi u tom sportu nismo posebni.

Tjah, šteta, ali nema veze, neka pričekaju godinu dana, brzo to prođe.

Doduše, ne bi to finale bilo pošteno prema Svetislavu Pešiću. Kari ih je već tukao, i to mnogo jače marke od ovih koji su u Aziji nosili dres na kojem piše USA, i ne mora više ništa da dokazuje, ni sebi ni nama.

Sad još samo treba da potuče ove koje je učio da igraju košarku.

Priča o tome kako je Nemačka Karija Pešića osvojila Evropsko prvenstvo ima sve elemente bajke, samo joj nedostaje ono što takve priče čini večnima – trajanje.

Istina, Nemci od tada igraju košarku, imaju čak i tim u onoj ligi koja je, avaj, najvažnija i nekima ovde, a evo neki kažu i da su čak favoriti protiv Srbije u finalu. Igraju je, ali je, čast izuzecima, ne vole. A i ako je vole – ne osećaju je.

Ne kao mi. Pardon, ne kao mi kada se dozovemo pameti i shvatimo koliko i zašto volimo košarku.

Poslednji ispit, rekli bi neki, bio bi da li ćemo je toliko voleti i ako kojim slučajem ne osvojimo zlato, i to šesto, ono koje bi potvrdilo da se na ovim prostorima igra bolja košarka nego bilo gde drugde na svetu

Ali, u onoj “velikoj shemi stvari”, verujte, zapravo je nevažno.

Ne samo zbog asistencije Milutinova i trojke Dobrića, zbog Aleksine odbrane i Bogdanovog liderstva, zbog Karijevog iskustva i osmeha Nikole Jovića. Ne ni zbog zlata ili srebra, dobro dođu i jedna i druga medalja.

Toga je uvek bilo, toga će uvek da bude.

Nego zbog onog zvuka između solitera u srpskim gradovima.

Tap, tap, tap, tap, tap...