Priča o najagresivnijem košarkašu u istoriji: Na treninge s pištoljem, protivnički treneri plaćali da ga nokautiraju, nestao u vojsci diktatora Idija Amina

Krenimo nabrajanje od Bila Lembira, preko Denisa Rodmana, Rika Mehorna, do Rona Artesta... Sve su to imena koja padaju na pamet bilo kom navijaču u NBA ligi kada se priča o "teškim" igračima. Bilo kako bilo, svi oni ne bi bili, narodski rečeno, ni "male mace" kada bismo ih uporedili sa Džonom Briskerom, koji je u jednom liku jednostavno objedinio delo fantastičnog šutera i neverovatnog, gotovo krvoločnog borca, koji je mogao na zemlju da obori svakoga ko bi se našao na njegovom putu.

Zaista, njegov lik i delo bi verovatno zaintrigirali i čuvenog psihologa Sigmunda Frojda, koji možda ne bi ni imao dovoljno vremena da prouči njegovu dvojnu ličnost. Od osobe koja bi se ujedinila u borbu sa onima koji nemaju, ovaj Doktor Džekil bi se brzo pretvorio u Mister Hajda, postavši veoma agresivan i bez mogućnosti da kontroliše svoj bes, što ga je često skupo koštalo, a na kraju mu i okončalo karijeru.

Rođen je u jednom od "najproblematičnijih" krajeva Detroita, koji je i sam Eminem ovekovečio u jednom od svojih spotova. Mesto gde prestaje da vlada zakon države i počinje da vlada zakon ulice. Još kao dete, morao je da shvati da će glavni njegov glavni životni problem biti opstanak, zbog čega je i postao osoba kako jeste. To nije bila samo maska. Bio je to način života, gde su samo najsnažniji, a ponekad, samo oni najagresivniji opstajali.
"Ovde u Detroitu, ako si čvrst, imaćeš čak i igralište sa svojim imenom", istakao je Brisker u jednom intervjuu pre gotovo 50 godina.

A to je i bio njegov cilj – večna slava. Ako je za to bilo potrebno ostaviti telo negde na drumu, to mu nije predstavljalo bilo kakav problem. Njegova opčinjenost je brzo pretočena u agresiju i izbrisana je tanka linija koja je odvajala dve potpuno suprotne stvari.

Brisker se još po dolasku u NBA ligu isticao od svih ostalih. Bio je zreliji. Sa svojom visinom i snagom više je ličio na krilnog centra nego na krilo. Bio je spreman da zasija. Ali problem je što vreme nije provodio na košarkaškom terenu. Oprobao se i u fudbalu i boksu, gde je trenirao u istoj teretani kao čuveni Džo Luis. Ipak, delovalo je da je samo košarka uspevala da smiri tu ljutu zver koja se krila duboko u njemu. Već u srednoj školi postao je jedan od najboljih igrača, nakon čega je Univerzitet u Toledu odlučio da ga privoli da im se priključi.

Dolazak u Ohajo je potpuno promenio njegov pogled na život. I dalje veoma prisutan problem na američkoj sceni tih šezdesetih godina prošlog veka bio je rasizam. U zajednici u kojoj je ranije živeo sa tim nije imao nikakvih problema, ali je kasnije ipak uvideo da preko svega ne može tako lako da se pređe.

Da sve bude još gore, ocene su nastavile da ga sprečavaju da igra za prvi tim. Kako bi popravio utisak, morao je da se priključi školskom orkestru gde je svirao tubu. To je zapravio bila njegova probojna tačka ka prvom timu, gde je nastavio da pravi probleme, pošto je u poslednjoj sezoni izbačen nakon brojnih tuča sa saigračima i rivalima. Ponašao se kao ajkula koja oseća krv i traži još.

Briskerova slava nastavila je da se širi kao pena. No, iako je bio veoma talentovan i sa fantastičnim šutem nije mogao da obuzda temperament.

Pitsburg Pajpersi preuzeli su ovu gromadu od čoveka u tadašnjoj ABA ligi (1972. je franšiza preseljena u Minesotu). Napadački, bio je neverovatno dobro pripremljen, što se takođe moglo reći i za defanzivne zadatke, gde je uvek uspevao da dograbi loptu na skoku ispred ostalih. No, sezona nije ni počela, a zver je napustila kavez. Ponovo su počele tuče sa saigračima... Da sve bude još luđe, na svaki trening je dolazio sa pištoljem u rancu. Nije se libio da njime preti kolegama iz tima, pa ni treneru, Tomu Nisalku, ukoliko ga ne stavi u startnu petorku na utakmici. Brisker je iz dana u dan postajao sve veći problem za sve u Pajpersima.

Te 1971. godine na delu smo videli jedan od njegovih najgorih izliva agresije tokom čitave karijere. Na poluvremenu utakmice, sudija je morao da produži pauzu, jer se domaći tim nije vraćao na teren. A razlog je bio taj što se Brisker potukao sa čitavim timom u svlačionici, pre nego što se vratio na teren. To je kasnije postala gotovo svakodnevna situacija.

Česte tuče su zapravo zakopale Briskera kao košarkaša. Tim iz Pitsburga nije mogao da nemo stoji pored igrača koji se na sve bunio i koji se svađao sa svojim trenerom oko svake sitnice. Sve je išlo toliko daleko, da je na jednoj utakmici trener gostujuće ekipe morao da traži tajmaut kako bi Brisker bio izveden napolje. I on je to učinio. Uzeo je stvari i napustio je dvoranu.

ABA  liga je bila izuzetno popularna u to vreme u SAD-u. Igrači su posmatrani kao bogovi u malim sredinama kakav je bio Pitsburg. Problem je taj što je Brisker tu popularnost iskoristio na pogrešan način. Zagospodario je noćnim životom i upustio se u kokainske avanture. Sve je išlo toliko daleko da je Pitsburg - tada već sa sufiksom Kondori - morali da angažuju dodatnog "bejbisitera" koji bi čuvao ovog košarkaša. Kad god je ovaj prelazio granice normalnog ponašanja, čuvar bi ga vratio u normalu. Ludilo je sezalo toliko daleko, da se obračun između čuvara i igrača jednom desio u dvorani, pred preplašenim saigračima i sa pištoljima u rukama. Srećom, meci nisu bili ispaljeni.

U drugoj sezoni, košarkaš je uspeo da se dođe do proseka od 29 poena po utakmici, pa je uvršten u najbolji tim lige i pozvan da igra na Ol-Star utakmici u Grinsborou u Severnoj Karolini. Postigao je ukupno 50 poena u dva susreta, odnosno 47 bez onih sa linije za slobodna bacanja. Svakom košarkašu je sledovalo po 300 američkih dolara za učešće na ovoj utakmici. I baš nakon te utakmice, usledio je jedan od najsramotnijih događaja u istoriji košarke...

Nije Brisker čekao ni časa. Skočio je sa klupe i uz stepenice se zaputio ka mestu gde se nalazio komesar lige, Džek Dolf. Zgrabio ga je za vrat i tražio novac za nastup te večeri.
"Želim svoj novac. Ovde i sada!", zagrmelo je dvoranom.

Reči i ponašanje golemog košarkaša zaledili su sve u dvorani, toliko da su i čuvari reda ostali skamenjeni dok je Brisker vadio sto po sto dolara iz novčanika komesara. Kada je preuzeo novac, izašao je iz dvorane kao da se ništa nije ni desilo.

Ni tu naravno nije bio kraj. Kondori su igrali protiv Denver Rokitsa 1971. godine, a samo dva minuta nakon početka utakmice, Brisker je bez ikakvog razloga nokautirao Arta Bekera, koji je ostao bez svesti. Sudija je tada isključio košarkaša, ali se ovaj nije zaustavio i nastavio je da nasrće na Bekera. Svi na terenu morali su da se bace na njega, zajedno sa članovima obezbeđenja kako bi ga izvadili sa terena. Avaj, ovaj se baš pred ulazak u svlačionicu izmigoljio i potrčao ka terenu, gde je ponovo udario Bekera, koji je taman pokušavao da izvede slobodna bacanja. Tačku na sve je stavila policija, koja je uhapsila Briskera i odvela ga u stanicu.

To su bili Briskerovi poslednji trzaji u ligi, mada nije želeo da je napusti bez "poslednjeg šoua". Na kraju sezone, Kondori su igrali protiv Dalas Šaparala, koji su bili omiljeni rival na meniju surovog košarkaša. I onda sledi možda i najčudniji obrt u čitavoj priči...

Trener kluba iz Teksasa nije želeo da gleda kako se Brisker iživljava nad njegovim igračima i pre početka meča ponudio je 500 dolara bilo kome ko je spreman da nokautira Briskera tokom utakmice. Leni Šapel se prijavio. Nije čekao ni trenutak i već po sudijskom podbacivanju je poslao Briskera na zemlju. Da stvar bude još zanimljivija, to je naredio Tom Nisalk, isti onaj trener kojem je Brisker pretio pre par godina u Pitsburgu.

Tu je bio kraj Briskerove epizode u Pitsburgu, ali ne i kraj košarkaške karijere. Uprkos svim problemima koje je zadavao gazdama, Sijetl Supersoniksi su odlučili da mu ponude fantastičan ugovor u NBA ligi (fuzionisanoj sa ABA ligom tek 1976. godine), znajući da je košarkaš već tada duboko zagazio u svet kokaina. Džon Brisker je došao u Sijetl, a Tom Nisalk se smestio na čelo kluba iz savezne države Vašington.

No, Brisker se više okrenuo pomaganju afro-američke zajednice nego košarci,. Za vreme provedeno u najjačoj ligi na svetu, upisao je solidne brojke – 11,9 poena po meču uz četiri skoka. Uspeo je da stane i pred oči čuvenog Bila Rasela, pre nego što je zauvek napustio sport pod obručima. Nije imao ni 28 godina, ali je njegov život već bio uništen korišćenjem nedozvoljenih sredstava i nasiljem.

Zbog svega toga, postavlja se odlično pitanje da li je zbog povezanosti sa afričkim korenima odlučio da saopšti bivšim saigračima 1978. godine da želi da ode u Ugandu i priključi se vojsci Idija Amina, diktatora, koji je tada bio na čelu ove male afričke zemlje. Iste godine Brisker je nestao.

Godinama se spekulisalo šta se sa njim desilo. Prva, a ujedno i ona koja je najprihvaćenija, jeste da je Brisker poginuo u Ugandi služeći u vojsci Idija Amina. Prema tim navodima, Briskera je ubila opoziciona grupa u državnom udaru koji se dogodio 1979. godine. Još jedna priča koja se pominje jeste da je Idi Amin ubio Briskera i pojeo njegovo srce, u to vreme je inače bila rasprostranjena legenda o Aminovom kanibalizmu.

Druga hipoteza kaže da on nije ni otputovao u Ugandu, već u Gvajanu, gde je otišao u hram i sreo se sa Džimom Džonsom, koji je bio lider jedne sekte u Sijetlu. Košarkaš je prema toj priči poginuo zajedno sa još 918 ljudi, u najvećem kolektivnom samoubistvu ikada - Džounstaun masakru.

Poslednja, ali i najmanje verovatna tvrdnja kaže da Brisker još nije umro i da je živ negde u Africi, te da je našao mir van košarke i nasilja. Ipak, čini se da je takav način života za neukrotivu zver kakav je bio Brisker, potpuno nemoguć. 

Na kraju je 1985. godine i zvanično proglašen mrtvim, iako njegovo telo nikad nije ni pronađeno.

(FOTO: Printscreen)