Rakočević otkrio: Ataman me slao da trčim u šumu, gde sam bežao od čopora pasa

Igora Rakočevića navijači Efesa pamte po dobrom. Pomogao je klubu da se dokopa dva trofeja Superkupa, a u svojoj poslednjoj sezoni u Istanbulu bio je daleko najbolji strelac Evrolige, zbog čega je osvojio prestižnu nagradu Alfonso Ford.

Tokom vremena u Efesu imao je priliku da sarađuje sa Erginom Atamanom koji je tip trenera koji ne ostavlja mnogo prostora za razmišljanje. Ili ga voliš, ili ga ne voliš. Rakočević ga nije baš voleo...

Ko su dobitnici, a ko gubitnici odluke o prekidu sezone?

U razgovoru za podkast Unije igrača (ELPA) Rakočević je otkrio krajnje bizarnu scenu u kojoj je, po sopstvenom priznanju, tokom jednog jutarnjeg treninga u šumi bežao od pasa pošto mu je Ataman naredio da tamo trči...

“Kada sam igrao u Efesu nisam imao baš dobru vezu sa Erginom Atamanom. Jednog jutra me je poslao na trčanje u šumu u sedam sati ujutru. Šuma je bila udaljena oko sat i po vožnje van grada, tako da sam morao da ustanem u pet. Što je meni bilo OK, jer volim da vežbam ujutru. U šumu je poslao kondicionog trenera i mene. Trener me je odvezao tamo. Padala je sitna kiša. Trener mi je rekao da ne trčim, jer je bilo nemoguće. Bilo je mnogo blata. Nema nigde nikog. Rekao sam: 'Ne, hoću da trčim, nije me briga'. Tako da sam počeo da trčim. Bilo je blatnjavo, užasno, hladno“, priseča se Rakočević i dodaje:

“A onda sam video 10 do 12 divljih pasa nasred staze. Bili su u čoporu, nisu se pomerali i videli su me. Zastao sam i nisam znao šta da radim. Da li treba da trčim nazad ili da se pravim da nisam uplašen i krenem prema njima. Odlučio sam da krenem napred. Jedan od njih počeo je da laje na mene, a onda su me pojurili. Morao sam da se popnem na jedno malo brdašce. Cela situacija bila je opasna, čak i po život. Uradio sam sve da pobegnem od njih. Popeo sam se na to brdo, sklonio od njih i nastavio da trčim. Psi nisu mogli da idu za mnom. Bio sam mnogo uplašen. Ali, bilo je i zabavno. Ovu priču sam rekao samo Boštjanu Nahbaru“.