Srebrna generacija

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Rige)

Još jedan Evrobasket, još jedno razočaranje.

Srpska košarkaška reprezentacija, predvođena najboljim košarkašem sveta Nikolom Jokićem, ponovo je stala u osmini finala, potvrđujući da je ova generacija, uprkos izuzetnom potencijalu, osuđena na epitet "srebrna".

Sjaj pojedinaca, na čelu s trostrukim najkorisnijim igračem i šampionom NBA lige, nije bio dovoljan da se prevaziđu sistemski problemi, određene taktičke slabosti i sve veća konkurencija evropske košarke. Poraz na drugom uzastopnom evropskom prvenstvu u ranoj fazi baca senku na sveukupni kvalitet ovog tima i postavlja pitanje: može li Srbija ikada iskoristiti Jokićev vrhunac za zlato?

Nikola Jokić je, kao i svaki put dosad, bio monumentalna figura na parketu. Njegova statistika odražava dominaciju koju donosi u svakoj utakmici. No, košarka je timski sport, a srpski tim, uprkos prisustvu igrača evroligaške i NBA klase, izgleda pati od hroničnog nesklada. Odbrana je bila ranjiva, do granica poražavajućeg, jer to nije ono što su nam ranije generacije ostavile u amanet. Ovo nije DNK Srbije. Doveli smo sebe u neshvatljivu poziciju, da nas protivnici pročitaju jednostavnim receptom - šutiraj za tri dokle god možeš i pokupi sve što možeš u reketu Srbije. Toliko je jednostavno bilo srušiti naš defanzivni bedem.

Svetislav Pešić pokušavao je kroz turnir da se izbori sa problemom koji nam je kao mač nad glavom stajao još od trenutka kada se povredio Bogdan Bogdanović - ekipa nam je često izgledala kao da nema jasan identitet na terenu. Takvo bledilo jednog velikog tima samo je čekalo trenutak za skupu naplatu...

Evropska košarka odavno više nije teren u kojem će tim na papiru dobiti ono što sretne naspram sebe. I, još važnije, verovanto i bolnije, Srbiju su uveliko svi stigli. I niko je se ne boji kada u njoj nema Bogdanovića. Slučajno ili ne, na oba kontinentalna takmičenja u kojima smo ispadali u osmini finala bili smo bez Bogdana Bogdanovića. Ipak, nikom i dalje nije jasno kako je moguće da živimo u paradoksu postojanja najboljeg košarkaša na svetu u liku Nikole Jokića i da smo od svega sa njim uzeli jednu olimpijsku medalju. Dve, ako računamo Rio, kada Jokić ipak nije bio ni blizu onoga što predstavlja danas u svetskim košarkaškim okvirima.

Konkurencija je postala nemilosrdna, a Srbija, uprkos neizmernom talentu, polako zaostaje za drugima u onim najvažnijim košarkaškim elementima. I to boli možda najviše od svega...

Srebrna medalja iz Manile i bronza iz Pariza nisu uteha, već podsetnik da ova generacija ima sve, a ipak ne dovoljno. Jokićeve godine na vrhuncu su limitirane, a prozor za zlato se ubrzano zatvara. Sledeće veliko takmičenje je tek za dve godine u Kataru, a nama su objektivno potrebne određene promene. Jer, ako se ne dogode, Srbija će ostati zaglavljena u srebrnom limbu. I možda uđemo u vrtlog koji nas je umalo progutao posle Indijanapolisa...

Ova reprezentacija nosi teret očekivanja nacije zaljubljene u košarku, ali dok se ne suoči sa sopstvenim manama, zlato će ostati samo san.