Tripković: Dule dao sebe košarci do te mere, da je izgubio zdravlje; ostaje mi težina na leđima

Da li ste možda bili u kontaktu u skorije vreme?
"Nismo u poslednje vreme, što mi je sada krivo. To je ta naknadna pamet, ali tako je, kako je. Mi smo uvek imali specifičan odnos, bilo je i lepih i manje lepih stvari. Imao je veliki uticaj na mene i žao mi je što se nismo čuli u poslednjih godinu-dve. To mi ostaje kao neka težina na leđima, ali to sada ne može da se promeni".

Šta je ono čega ćete se prvo setiti kada pomislite na Duška Vujoševića?
"Setiću se njegove neverovatne posvećenosti košarci i razvoju mladih igrača. Njegove požrtvovanosti i spremnosti da ide do krajnjih granica kako bi postigao rezultat i napravio razliku. Bio je pravi fanatik za košarku, u doslovnom smislu tih reči. Ljudi koji nisu bili deo toga, teško mogu da razumeju koliko je živeo za košarku i koliko mu je to značilo. Pamtiću ga po tome koliko čovek može da se posveti nečemu što zaista voli".

Često se pominje da je igračima bio kao drugi otac. U vašem slučaju to je možda bilo još izraženije, jer ste vrlo mladi došli u Beograd i odmah bili priključeni prvom timu. Sedam godina rada i funkcionisanja po metodama Duška Vujoševića bio je dug period. I, ne mislimo pod tim ništa loše, ali verovatno je tada, za mladog igrača, to bilo posebno izazovno?
"Jeste bilo specifično. Kao klinac sam došao i prvobitno nije ni bilo planirano da odmah budem u prvom timu. Nekoliko nas je bilo pozvano na pripreme i treninge, gde je on prepoznao nešto u meni i odlučio da me zadrži. Posvetio mi se maksimalno, mislim da više nije ni mogao. A sa 16 godina nije lako nositi se sa tim. On je od svih tražio da budu posvećeni koliko i on, a to je gotovo nemoguće. Košarka je morala da bude na prvom mestu, pa i na drugom, trećem i petom, a sve ostalo daleko iza".

U dahu nastavlja...
"U tom periodu mi jeste bio kao drugi otac. Sve što je radio, radio je iz najbolje namere za moju karijeru. Da li je u svakom trenutku sve bilo ispravno — to je neka druga tema. Ali njegova posvećenost bila je potpuna i na tome sam mu zahvalan. Uvek ću ga pamtiti na poseban način".

Čitali smo poruke Duškovih bivših igrača i saradnika, svi su isticali koliki je uticaj imao na njihove živote.
"Tako je, mi smo imali specifičan odnos. Vidim da se mnogi bivši igrači opraštaju od njega na društvenim mrežama, ali ja nemam tu naviku. Ja se na neki drugačiji način opraštam od tog perioda. Taj naš odnos bih ipak zadržao samo za nas dvojicu", zastaje na trenutak Tripković, pa nastavlja:
"Ne mogu ništa da mu zamerim. Toliko je bio posvećen meni, toliko mi je dao, toliko me je gurao i verovao u mene, da bi bilo pogrešno razmišljati drugačije".

Da li postoji neki savet ili rečenica koju ćete posebno pamtiti, nešto što je uticalo na vašu karijeru ili život kasnije?
"Teško mi je da sada, ovako iz glave, izdvojim nešto konkretno. Bilo je mnogo razgovora, na treninzima i van njih. Svi znaju kakav je odnos imao prema igračima: pozorište, knjige, način života… U tom periodu imao je uticaj na gotovo sve aspekte našeg života. Danas, kada pogledam iz ove perspektive, to ima smisla. Kao mlad igrač, sa 16 ili 17 godina, kada počneš da ostvaruješ rezultate, lako se pojave ljudi koji žele da se 'prikače' na taj uspeh. On je pokušavao da sve to drži pod kontrolom i ukloni spoljne uticaje. Zaista sam mnogo toga od njega naučio i čuo mnogo pametnih stvari. Uticao je na moj život i to će uvek ostati tako".

Sa težinom u glasu, Uroš Tripković poručuje da je košarka izgubila genijalca. I mladog čoveka.
"Iskreno, nije mi lako ni da pričam o svemu ovome. Sve je još sveže. Baš mi je krivo što se tako završilo. Kada pogledaš, bio je i dalje mlad čovek, ali je dao sebe košarci do te mere da je izgubio zdravlje".