Velika priča Miroslava Raduljice: Kad vozim Harli, kao da jurim sopstveni zalazak sunca; Deco, pobeda nije sve

Dolazak Miroslava Raduljice u Crvenu zvezdu podigao je pre godinu i kusur dana veliku prašinu u srpskoj košarkaškoj javnosti. Toliku, da je između najvatrenijih klupskih pristalica i Crvene zvezde napravljen dogovor da se više ne dovode košarkaši koji imaju veze sa najvećim sportskim rivalom.

Boravak Miroslava Raduljice na Malom Kalemegdanu završio se odlaskom posle godinu dana, bez da je dobio adekvatnu šansu. To je i sam rekao u nedavnom razgovoru za Sportklub, a sada je o tome, između ostalog, govorio u velikom intervjuu za grčku Gazetu, kod novinara Janisa Stavrulakisa.

Sve je počelo pitanjem da li je srpski as uradio sve što je želeo u dosadašnjoj karijeri ili je ostalo nešto što nije štiklirao?

”Bar sam pokušao... Ali da budem iskren, nisam siguran da li sam konačno dobio ono što zaslužujem. U svakom slučaju, verujem u Boga i imao sam privilegiju da doživim neke stvari. Bilo je trenutaka u mom životu kada sam tražio više, ali nisam bio siguran da li sam to zaslužio ili ne. Sada sam bliže kraju karijere nego početku. Gledam unazad i mogu reći da je dosadašnje putovanje prošlo veoma dobro. To je putovanje puno trenutaka i emocija koje ću zauvek nositi sa sobom”, počeo je Raduljica veliki intervju za grčku Gazetu.

Na Instagram profilu ti stoje emotikoni zastava svih zemalja u kojima si igrao košarku.

”Mislim da sam ih stavio kada sam igrao u Koreji. Video sam to na profilu drugog košarkaša, svidelo mi se i tada sam pomislio: ‘U koliko zemalja me je košarka odvela?’ Počeo sam da brojim! I stavio sam ih kao podsetnik. Da me podseti na ono gde sam bio. Volim istoriju i jezike. Ako mogu da ih spojim u razgovoru o Grčkoj, Italiji ili Kini, to je najbolje što mi se može dogoditi! Nisam tip koji će imati priču za svaku priliku kada sednem za sto, niti ću se praviti pametan. Ove zastave mi je dala košarka. To je ono što mi je dalo ovo putovanje započeto pre dvadesetak godina. Reći ću ti nešto. Uvek sam tražio avanturu. Na svom drugom Instagram profilu, najprivatnijem, ako tako mogu da kažem, nema zastava, već životni moto. Citat Helen Keler, američke spisateljice i aktivistkinje. Piše da je život ili smela avantura ili ništa. Ne želim da moj život bude ravna linija. Ne volim da budem posmatrač. Volim avanturu! Možda to ima neke veze sa pitanjem koje ste mi ranije postavili. Pokušao sam da dobijem ono što zaslužujem na svoj način”.

Koja je najveća lekcija koju si naučio dosad?

”U nekom trenutku ćete biti u prilici da donesete važnu odluku. Na primer, možete odlučiti da napustite tim u kome se ne zabavljate i da ostavite mnogo novca na stolu da odete negde gde ćete igrati i biti srećni. To jest, da radiš ono što voliš. Mnogi bi radije uzeli novac i napravili kompromis. Za mene su druge stvari prioritet. Ranije, posebno na početku karijere, odnos košarke i ličnog života je bio 70-30 ili 80-20. Kako starite, stvari vidite drugačije. Naravno da su stvari mogle ići bolje, ali upravo to je lepota života. Unutra sam miran, pronašao sam sebe. Ne znam šta bi bilo da sam krenuo drugim putem. Nisam prestao da pokušavam da se poboljšam ni sada, sa 36 godina. Napravio sam glupe greške, donosio sam glupe odluke, ali šta da radim sada? Neću da skočim sa prozora! Trudio sam se da nikoga ne povredim. Definitivno sam povredio neke ljude i sada se trudim da to više ne radim. Naš svet bi bio zaista...glup da stvari idu svojim tokom! Odnosno, kada bismo od početka znali šta će se dogoditi kada donesemo odluku. Sve je iskustvo”.

Ali si sigurno razmišljao o tome?

”Mnogo puta mi supruga kaže: ‘Miro, prestani toliko da filozofiraš’! Ne pokušavam da budem filozof novog doba, ali volim da postavljam pitanja o svemu. Znaš, stvarno volim grafite. Na svom Instagram profilu postavio sam grafit koji kaže: ‘Imam pitanja o svemu’. A ispod, da li je neko išao sa bojom u spreju i napisao ‘zašto’ na njoj? To je poenta”.

Miroslav Raduljica (©Star Sport)

Koja je najveća laž koja je napisana o tebi?

”(Bilo je) mnogo laži! Ali ništa me više ne može izludeti jer su novine koje ih pišu za smeće! Nema šanse da ću da poludim za nečim što ću pročitati. Ali može da me iznervira. Prvo što mi padne na pamet jeste kada su napisali da sam spavao sa nekom ženom koju u životu nisam video! Da sam proveo noć sa njom, a da nisam ni znao ko je ona! Onda sam saznao da je bila žena... niskog morala. Poludeo sam. Odakle sad to? Zašto bi to pisali? Bio je to period kada sam bio, da tako kažem, na vrhuncu karijere. Neću reći da sam bio slavan, mrzim tu reč. Recimo da sam bio veoma popularan. I izmislili su ovaj članak sa pričom koja se nikada nije dogodila. To je nešto što mrzim”.

A, priča da si navodno odbio evroligaške ponude, kako bi išao u SAD na put motorima?

”Da, napisali su to prošle godine, pre nego što sam potpisao sa Crvenom zvezdom. Istina je da želim da to uradim u nekom trenutku, poslednjih 15 godina govorim da želim da pratim ‘Route 66’. Ali ne dok još igram košarku! Nisam odbio nijedan tim da bih otišao u Ameriku i vozim kombi. Znam kako sistem funkcioniše. Današnja štampa je takva. Oni će napisati nešto da bi dobili klikove na sajtovima bez obzira da li će nekoga uznemiriti ili čak izazvati probleme. Kao priča koju sam ti ranije rekao. Bio sam sa devojkom u to vreme. Šta je mogla da pomisli kada je pročitala da sam spavao sa nekom drugom? Za mene više nije važno šta pišu. Oni mogu da pišu šta god žele i ljudi će to čitati. Svako ima svoje mišljenje. Kao što kažu, svako ima svoje mišljenje. Važno je šta moja žena, porodica i prijatelji misle o meni”.

Da li si se ikada osećao ”etiketiranim”? Da Raduljica ne igra odbranu, da je lako sa njim ili nešto treće?

”Rekao bih da. Generalno, vrlo je lako nekome staviti etiketu. U isto vreme, veoma je teško znati ko ste zapravo pred vama samim. Odnosno, možda nije dobro raspoložen, iz bilo kog razloga. Možda ne igra dobro iz nekog drugog razloga. Ne pokušavam da se pravdam. Sećam se priče, kada sam još igrao za Panatinaikos. Bio sam u kafiću i pio kafu. Prišao mi je momak i počeo da viče: ‘Igrač! Igrač’! I nastavio je: ‘Samo odbrana’! Pre svega, ko si ti? Drugo, šta ti znaš o odbrani i košarci. Vrlo je lako nekome, bilo navijaču ili novinaru, da upre prstom i okrivi nekoga. To čini situaciju još zanimljivijom. Ceo svet, a ne samo štampa, uvek će se fokusirati na negativno. Neće da kažu, na primer, da je Miro imao dobru desni ili levi horog, da dobro postavlja blok, da je dobar saigrač. Neće da kažu jer ljudi ne vole da čitaju te stvari. Ali ako napišete članak da nisam odigrao dobru odbranu protiv Burusisa, ljudima će se svideti! To je postalo normalno. Ali kao što sam vam već rekao, ja ne čitam novine, niti formiram mišljenje na osnovu onoga što sajtovi pišu”.

Kakvu ulogu imaš u Marusiju? Da li si došao u tim da bi igrao bez pritiska koji imaš u Crvenoj zvezdili ili Panatinaikosu, ili si se vratio zbog Grčke?

”Pogrešno je misliti da ovde nema pritiska... Na svakom nivou, svaki tim ima svoje ciljeve. Pogotovo ako igrate u zemlji poput Srbije i Grčke. Očekujemo sve i nemamo strpljenja. Reći ću vam zašto sam izabrao Marusi. Prvo, imao sam druge ponude kada sam napustio Crvenu zvezdu. U timu, odnosno tamo gde sam s razlogom otišao nisam dobio šansu. Nedavno sam pričao o tome, to više nije važno. Odlučio sam da odem. Još uvek osećam ljubav prema igri, još uvek želim da igram. Zdrav sam i nisam želeo da se ovako završi jer mi neko nije dao šansu! Trudim se da svaki put budem bolji, bez obzira šta neko misli o meni. Pa sam došao ovde. Svi znaju da volim Grčku i Grke. Ljudi su ono što ovo mesto čini tako posebnim. Nikada nisam rekao da idem u malu ekipu i da ću nekog da prevarim. Nikada nisam mislio da ću otići u Marusi i biti opušten, da ću se šetati na treninzima i utakmicama i onda otići na kafu! Moj odnos sa ljudima u klubu je zasnovan na poštenju. Želeo sam dobre ljude oko sebe i od prvog trenutka sam shvatio da sam ih našao”.

Nisi se premišljao nijednog trenutka? Ostavljaš Evroligu i odlaziš u tim koji je došao iz druge lige...

”Mnogo ljudi me je pitalo o tome početkom godine. Mogu vam reći da niko nije bio siguran zašto sam došao u Marusi. Uvek sam davao isti odgovor. Ko sam ja da ne dolazim u Marusi? Zašto Miroslav Raduljica da ne igra košarku u Marusiju? To sam ti rekao ranije. Imao sam ugovor sa Crvenom zvezdom. Garantovani ugovor. Ostavio sam mnogo novca da dođem ovde. To sam ja. Imam svoje prioritete. Šta želim od svog života? Ako se negde ne osećam dobro, otići ću negde gde je dobro. Tako je jednostavno. Nisam tip koji to forsira ili pokušava da se izvuče iz situacije. Samo želim da budem negde gde se oseća dobro. U svakom slučaju, Marusi je vin-vin situacija”.

Saša Pavlović je svojevremeno govorio za Mozzart Sport o tome kako ste Saša Đorđević, Ognjen Kuzmić i ti postali neprijatelji kluba. Kako su vas mogli da krive za ono što se dešava u Panatinaikosu?

”Pokušaću da ti tačno odgovorim... Jer ja košarku ne vidim na taj način. Svakako da je Saša (Pavlović) bio sjajan kao sportista. I on definitivno zna više o košarci od mene. Lično volim da igram, ali ne volim tako da razmišljam. Drugim rečima, tako duboko razmišljati i tražiti šta je bilo krivo, a šta nije. Verujte mi, imam važnijih stvari i interesovanja u svom životu. Imam više stvari za koje treba da budem strastven. Tako da mislim da nisam osetio ono što je Saša rekao. Za mene to nije bio problem. I još uvek ne mogu da razumem zašto me krive. Naravno ne Saša (Pavlović)! Već neki drugi. To su rekli i za mene i za Đorđevića koji je dobio otkaz tokom godine. Optužen sam da sam njegov čovek. Okej, mi smo Srbi, dobro smo sarađivali, zajedno smo radili u reprezentaciji Srbije i volim ga kao čoveka i kao trenera. Ali zašto sve mora biti povezano na ovaj način”.

Miroslav Raduljica iz vremena kada je nastupao za Panatinaikos (©Star Sport)

Da li misliš da je razlog tome tada neuspeli plan Dimitrisa Janakopulosa da “helenizuje” ekipu?

”Nisam znao ništa ko treba da igra, a ko ne, pa ne mogu da odgovorim na to. Međutim, ne sećam se da je Saša Pavlović toliko igrao. Što se tiče onoga što ste mi rekli, da smo uzeli vreme grčkim igračima... Dakle, možda je nešto drugo u pitanju. Otišli su Đorđević, otišli Pavlović i Kuzmić. I naravno da se sećam da me je, kada je došao sledeći trener ( Argiris Pedulakis prim. aut), stavio na stranu. Ne znam zašto. Nikada mi nisu objasnili. Ne razumem zašto neki ljudi to rade. Mi smo veliki ljudi, samo dođi i reci mi šta je problem. Dobro sam, imam ugovor, sviđa mi se ovde, ubaci Papagijanisa, ja ću mu pomoći. Ne ostavljaj me samog, a da mi ne kažeš razlog! Ne pokazuješ mi poštovanje. I to je jako loše”.

Šta je bio problem sa Panatinaikosom te godine?

”Zašto bi prva pomisao bila da je nešto pošlo naopako? Zato što nismo osvojili prvenstvo? Okej, ali borili smo se. A Olimpijakos je imao sjajan tim. Na kraju su bili šampioni. Pobedili su velikom trojkom Spanulisa u poslednjoj sekundi. Da budem iskren, nema smisla reći da je godina bila neuspešna jer tim nije osvojio prvenstvo. Mislim da je glupo! Možda nešto nije u redu sa menadžmentom tima. Kad nemaju strpljenja. Ne samo u Panatinaikosu. Svuda. Sport u Evropi je otišao pogrešnim putem. Bio sam u NBA i video kako stvari tamo funkcionišu. Podržavam način na koji pristupaju košarci. To je posao. Igrači su u centru pažnje kao igrači, a ne kao bilo šta drugo. Da bi zaradili novac od košarke, svi moraju da se osećaju kao deo biznisa”.

Sećaš li se onog čudnog događaja sa navijačem i da li je to imalo uticaja na tebe?

”Sećam se... Nije me pogodilo ovo iskustvo, ali mi je pomoglo da shvatim kako me ljudi tretiraju. Kako nas neki navijači vide. To se desilo ovde u Grčkoj, dok sam igrao za Panatinaikos. Bio sam sa prijateljima u restoranu kada mi je prišao neko ko je hteo da se slika sa mnom. Sedeli smo za šankom. Imam 213 centimetara, sedeo sam i tada smo bili, recimo, iste visine. Upoznali su nas i rekli mi da ovaj momak ima mesto na sedištima kraj parketa u Oaki. Rekao sam mu: ‘Okej, suepr, drago mi je da smo se upoznali’. Pitao me je da li možemo da se slikamo. Odgovorio sam mu da možemo. Generalno, znate, mrzim da se slikam kada sam napolju, u privatnom životu. A neki ljudi to ne poštuju. Nema veze, hteo sam da mu pokažem da ga poštujem i prihvatio sam. Onda se okrenuo prema meni i pokazao! ‘Hajde, ustani’! I odmahnu rukom žurno. ‘Ustani da se slikamo’. To mi je pokazalo šta on zaista misli o meni. Ne poštuje me ni kao igrača, ni kao čoveka, ni kao bilo šta”, priseća se Raduljica i nastavlja:

”Sedneš da jedeš, oni te prekinu i povuku te za ruku da slikaš da bi to postavio na Instagram. To je veoma loše. Oni misle da imaju pravo na to jer imaju kartu, jer su platili skupu sezonsku kartu ili ne znam šta još. Misle da mi pripadamo njima. Upravo sam se tako osećao. Gledaju nas kao... majmune ili robove jer su platili kartu! Drugi put mi kažu da skinem kapu, skinem naočare da pokažem lice i da me prepoznaju na fotografiji... Ali niko ne brine o tebi! Ne volim ni ljude koji me vole jer sam Miroslav Raduljica. Brate, ja sam normalna osoba. Idem na koncerte i čitam knjige u parku. Mnogo puta dođu i pitaju me šta radim tamo. Pa gde očekuješ da ćeš me naći? U nekim klubovima? Sa flašom votke u ruci? Zaista, sa tim tipom sam se osećao kao... majmun. Razmišljao sam da mu kažem: ‘Hoćeš sliku sa majmunom? Daj mi dvadeset evra". Bilo je ludo’.”

Baš se vidi da te je to pogodilo.

”Ali to je tako... Upravo zato ne obraćam pažnju na to šta ti ljudi govore. Tako je i u Srbiji. Tamo 50.000 ljudi dolazi da vam aplaudira na balkonu kada osvojite medalju. Ali ti isti ljudi sutra će te psovati ako ne budeš igrao dobro. Zato mišljenje drugih nije važno. Govorim o relevantnosti i važnosti ovih stavova... Bar što se mene tiče. Ako nešto osvojim, radije bih sedeo u svom uglu sa porodicom i prijateljima i da me ne vide”.

Kako objašnjavaš to da neki dovode u pitanje trenerske kvalitete Saše Đorđevića?

”Ne znam... Razumem šta govoriš, ali nemam odgovor. Saša Đorđević je veoma ponosan čovek. To je dobro. Možda nije dobro za ovaj posao. Jer, nažalost, tako stvari funkcionišu u Evropi. Moraš biti malo... lukav da bi ostao negde. On nije takav. Ako mu se nešto ne sviđa, to će pokazati na najjasniji način. Na način Saše Đorđevića! To je ono što ja verujem. Ako mene pitate, mislim da je odličan trener. On je ogromna ličnost za košarku, ima veoma veliko ‘ja’. To mu je donelo mnogo toga dobro kada je bio igrač. I sada kada je trener. Ali možda to nije uvek dobro. U svakom slučaju važno je imati principe i vrednosti u svom životu. Đorđević ih ima! Dakle, da se vratim na pitanje, ne mogu to da objasnim. I osećam se loše zbog toga. On je sjajan trener, zna kako da iznese strast i vatru koju je imao kao igrač, inspiriše te i izvuče sve iz tebe”.

Možemo li da se saglasimo oko toga da ti je 2014. godine na Mundobasketu dao veliki podsticaj u karijeri? Ne samo tvojoj, nego celog tima...

”Da! Sigurno! Jednog dana je moj berberin to spomenuo, kada sam igrao za Panatinaikos. Odnosno, podsetio me na to kada sam igrao protiv Grčke, da me je prvi put video na toj utakmici i sledeće godine sam došao ovde. Posebno nas je raspalila utakmica protiv Grčke. Sećam se da smo loše počeli, izgubili smo od Francuske i Brazila, imali smo skor 2-3 u prvoj fazi... U drugom poluvremenu protiv Grčke smo igrali kao ludi! Tu se sve promenilo. To je turnir koji je napravio naše karijere. Na tom Mundobasketu sam postao poznatiji Nisam igrao godinu-dve u reprezentaciji Srbije zbog povrede, ali su to drugačije predstavili. To više nije važno. Bio sam idiot, visok sa bradom i tetovažama. Ali posle ovog turnira... ‘Moja igra’ (kaže na grčkom prim. aut). To je ono što smo govorili o mišljenju ljudi. Uvek je bolje biti dečak nego da te zovu devojčicom, ali to na kraju i nije toliko važno jer ljudi mogu da menjaju mišljenje iz dana u dan”.

Da li svet zna šta se zaista dešava na Kosovu i Metohiji ili je realnost za njih limitirana, tačnije ono što im se servira?

”Ne, oni nemaju pojma... To mogu reći sa sigurnošću. Bio sam tamo nekoliko puta. Nisam tip koji samo kaže ‘Kosovo je Srbija’ kao mnogi i ne zna šta se tamo dešava. Ne znaju da ti kažu koji su srpski manastiri tamo. Spoljni svet ne zna šta se dešava na Kosovu i kakvi uslovi tamo vladaju. To je geto... U centru Evrope. 2023. godine. Geto poslednjih dvadeset godina za Srbe. Oni preživljavaju veliko ugnjetavanje. Tako je. I predstavlja se drugačije. Ne znam sa čime da to uporedim. U 2023. godini smatramo se civilizovanim ljudima. U teoriji postoji demokratija. A zašto onda ućutkavaju drugu stranu? Zašto joj ne daš pravo da govori? Da ne govorimo o drugim zemljama koje danas prolaze kroz isto. Kako si u redu sa tim? Šta je ovo; To je neetično. U stvari, to je licemerje”.

Treba li sportisti da javno govore o bitnim temama? Ili da ostave to po strani i bave se svojim poslom...

”Trebalo bi da govore sve dok prethodno znaju šta govore i imaju saznanja o toj temi, poznaju istoriju i ne oslanjaju se na priče ili ono što čuju tu i tamo. Onda da, imamo pravo da razgovaramo o važnim stvarima. Ne samo tek tako ili da projektujemo svoj ego, samo da bismo dobili lajkove na Instagramu”.

Miroslav Raduljica (©Star Sport)

Da li je tokom tvoje karijere bilo momenata kada si sumnjao u sebe, kada si razmišljao šta ti sve ovo treba?

”Uvek sumnjam. Kao i svaki sportista, verujem. Na primer, kada donesete odluku koja se ispostavi da je pogrešna. Onda da, sumnjaćete. Ili kada se vratite nakon povrede. Čak i kada vam neko obeća da će vam dati šansu, a onda odustane. Na primer, u teoriji bih iskoristio svoju šansu u Minesoti. Nisu mi je dali. Dali su mi desetodnevni ugovor da vidim da li mi je skočni zglob problem i ne daju mi da igram. Tada počnete da razmišljate: ‘Da li sam doneo pravu odluku?’, ‘Zašto sam ovde?’, ‘Zašto sam napustio svoj dom i šta radim ovde?’ To je deo posla, ako se to tako može nazvati. Što se mene tiče, imam dobru osnovu. Moja porodica i moji prijatelji. Bio sam veoma tvrdoglav! Kada sam bio mlad, košarka mi je bila teška. Bio sam bucmasto dete, visok, koji nije mogao mnogo stvari. Hiljadu puta sam razmišljao o odustajanju. Ali sam još uvek ovde. Bilo mi je teško, ali sam prevazišao loša vremena. Kada ste sportista, naći ćete mnogo takvih pred sobom”.

Šta je nešto neobično ili neočekivano što si saznao od saigrača ili trenera?

”Bio sam veoma iznenađen, na primer, u NBA. Za mene je to bio pravi kulturni šok! Čak i veće od iskustva u Kini. Igrao sam za Milvoki Bakse i stalno smo gubili. Izgubili smo ne znam koliko utakmica. Recimo trideset utakmica... Pred 31. utakmicu došao je naš trener i napisao na tabli: ‘Moglo bi da bude i gore’. Onda sam pomislio: ‘Zar nas zezaš? Izgubili smo trideset utakmica zaredom! Kako to misliš moglo bi biti gore? Ne možemo da se nadamo ničemu! Šta radimo ovde?’ Nisam igrao, bio sam na klupi u tim utakmicama, ali to je bilo ludo za mene. Bilo je to zaista nešto neočekivano. Ipak, to mi je pokazalo njihov mentalitet. Nije da ih nije briga. Naravno da žele pobedu. Ali nije sve pitanje života i smrti. Kako to ovde biva... U Partizanu ili Crvenoj zvezdi, u Panatinaikosu ili Olimpijakosu. Ti gubiš; Idi i ubij se. Ne! Zašto bismo tako mislili? Volite ono što radite. Osećao sam krivicu zbog poraza, iako nisam igrao i čuo sam trenera kako nam govori da stvari mogu biti i gore. Sada Baksi imaju Janisa, osvojili su šampionat pre nekoliko godina... Ko se seća trenera i Mira da sede na klupi i pitaju se šta, dođavola, pričaju ovi momci”.

Svaka tetovaža na tvom telu ima svoju priča, na koje si posebno ponosan?

”Na ovu, na desnoj šaci. To je iz moje omiljene knjige. Iz ‘Crne kule’ Stivena Kinga. Postoji jedan glavni lik, revolveraš, usamljenik koji je bio obučen da bude veoma konkretan u stvarima koje radi. Bio je u veoma lošem stanju kada je ležao na plaži, a nedostajala su mu dva prsta na desnoj ruci. U tom trenutku autor kaže da je pistolero bio umoran kao što je nikada kao nikada ranije u životu. Ali morao je nekako da očisti svoje oružje jer bi mu u jednom trenutku moglo zatrebati. Morao je da nađe način da nastavi. I ja sam se mnogo puta osećao tako umorno. Fizički ili mentalno. Ali naučio sam od svojih trenera i roditelja da ne odustajem. I imam sreće! Zaista imam sreće. Jer bez takvog razmišljanja ne bih ništa uradio. Ne bih sada bio ovde”.

Šta najviše mrziš u ovom poslu?

”Naravno da želim da pobedim. Ali ako vidim da neko likuje i govori da živi samo da bi pobedio ili da ne bi dozvolio ni da ga dete pobedi jedan na jedan, nestajem. Ne volim takve ljude. Ako je najvažnija stvar u vašem životu pobeda u košarkaškoj utakmici, onda ste pali kao čovek! Naravno da svi želimo da pobedimo. To je ono što te pokreće. To će vam doneti sledeći ugovor. Ali to nije najvažnija stvar u mom životu. Najvažnije je pokazati ljubav prema ljudima i onome što radite. Pa zašto sam još uvek na parketu? Mogao sam da prestanem pre pet godina. Kao kad sam bio klinac i rekao da ću se penzionisati sa 29-30 godina. Ali tada sam ponovo otkrio svoju ljubav prema košarci”.

Govorio si ranije da si našao svoj mir u Kini...

”To je imalo veze sa mojim trenerom Memijem Bećirovićem. Imao je m**a da me odvede u svoj tim Đangsu, da mi jednu od dve pozicije za strance i pusti me da igram kao ‘četvorka’. Ne kažem da sam svih ovih godina igrao na pogrešnoj poziciji. Naravno da sam centar. Ali od svoje 16-17 do svoje 20. godine, uzeo sam loptu i šutirao. Čak i sa trojke. Tada mi je trener rekao da ću igrati unutar reketa. Hteli su od mene da naprave Pekovića! Ali ja nemam Pekovićev stas. OK, jak sam, ali pogledaj njegove noge i ruke. Ono što pokušavam da kažem je da je postojao bolji način da me iskoriste kao igrača u mojoj karijeri nego da me jednostavno bace u reket da se borim sa svima. Bećirović mi je verovao, pružio mi priliku da igram daleko od koša i ja sam uzvratio. Dobro poznajem sebe i šta mogu da uradim”, priča Raduljica i nastavlja:

”Ne bih uradio ništa zbog čega bih na terenu izgledao glupo. Niti bih, naravno, pokušao nešto čime bih naškodio svom timu. Takođe, kada je u pitanju Kina, govorimo o sasvim drugom svetu. Tako ste daleko od svoje domovine. Komunikacija, vremenska razlika, VPN koji morate da imate da biste koristili bilo koju aplikaciju... Sve je drugačije. Od kulture i načina na koji se bave stvarima u sportu, životu, u kafiću ili bilo gde. Odete u hotel i ne možete da zatvorite prozor u svojoj sobi, pa ne možete da spavate kada je gužva napolju. Ili dolaze u 6.30 ujutro da vam očiste sobu! Kada to preboliš, kada zaista želiš da pređeš preko toga i nisi očajan, onda zaista možeš pronaći sebe. Bio je moj izbor da idem u Kinu, niko me nije stavio pištolj na čelo. A onda sam pronašao svoj mir. Zato što ste sami sa sobom, nemate nikoga da vam skrene pažnju”.

Imaju li današnji košarkaši petlju kakvu su nekada imali Saša Đorđević ili Saša Danilović?

”Govorimo o različitim generacijama. Pogotovo u Srbiji koja je kroz istoriju imala fantastične. U svakom slučaju, deca rastu drugačije. Isto se može reći i za moju generaciju u odnosu na 80-te i 90-te, da više nema Danilovića. Na primer, Saša Đorđević može da kaže igračima: ‘Nemate m**a, niste osvojili zlatnu medalju. A ja sam osvojio četiri-pet zlatnih medalja sa reprezentacijom’. To je što je. Sada govorimo o generacijama koje odrastaju u doba društvenih medija, o deci koja tu lažnu ljubav i priznanje traže u lajkovima i klikovima. Koji steknu poverenje ako njihova fotografija dobije mnogo lajkova na Instagramu. Ovo je sve laž. Šta da kažem... Pa i moj deda, da nas sada vidi, rekao bi da smo meki! Ipak, najvažnije je, pre svega, da mladi igrači postanu dobri ljudi, da budu iskreni, da se ne zavaravaju i da ne misle da se samo pobeda računa”.

Miroslav Raduljica iz mlađih dana (©Star Sport)

U martu 1999. godine počelo je NATO bombardovanje Jugoslavije. Kako pamtiš taj period svog života?

”Sećam se da sam bio srećan kada su nam rekli da se škole neće otvarati tih dana! Nisam mogao da razumem šta se dešava... Bio sam dete. Prvih dana, međutim, išli smo na treninge kao i obično, ali smo posle nekog vremena prestali. Moj dom je u malom gradu 45 kilometara od Beograda, Inđija. Ovde nisu imali šta da bombarduju, ali situacija je bila teška. Mogle su se čuti sirene, avioni i bombardovanja, sve se moglo čuti. Spavali smo u skloništu i onda smo se navikli. Prestali smo da se krijemo, igrali smo se i izašli iz naših kuća. To je nešto što te čini jačim. Možda to tada ne možete da razumete, čak ni kada imate dvadeset godina, ali sada vidim kako je to uticalo na moj život”.

Da li je tačno da je 'nevidljivi' F-117 pao u blizini tvoje kuće?

”Da! Moja kuća je bila 15 kilometara od mesta gde je srušen avion. Sećam se kako se zemlja tresla! Navikli smo na eksplozije i zvuke bombi. Ali tog dana osetili smo veliki prasak. Prozori moje kuće su se tresli! Vibracija je bila toliko jaka, a kasno uveče smo posle shvatili šta se dogodilo”.

Da li su ti ostali ožiljci iz tog vremena?

”Neću reći da sam ostao sa ranama. Mi Srbi smo jak narod. I većina ljudi sa kojima razgovaram o tom vremenu mi govori potpuno istu stvar. Da su možda bili... najbolji dani u njihovim životima. Loša vremena nas spajaju. Zadaju nam udarac. Svakako da ne treba da budemo ujedinjeni samo u bombardovanju i teškim vremenima, već i u onim dobrim. To je moje mišljenje. Bog nam je dao jezik da govorimo, da razumemo jedni druge. I još uvek rešavamo naše nesuglasice oružjem. I nastavljamo da pravimo nova oružja da se bolje ubijamo. Za mene je to sramota”.

Znaš li da je trener Đoan Plaza lud za motorima, konkretno Harlijem?

”Znam. Moj dobri prijatelj Stefan Marković mi je rekao to kada je bio sa njim u Malagi”.

Kako si se ti navukao?

”Uvek sam voleo motocikle. Uostalom, moj stric i deda su vozili motore. Sećam se da sam imao 12-13 godina, zajedno sa mojim najboljim drugarom iz škole, pričali smo o mašinama i automobilima kada smo videli neki skuter, mislim Pežo ‘Speedfight’. A mi smo mislili ‘jednog dana brate, zaradićemo novac i kupićemo ga. Narednih godina sam se ‘zaglavio’ sa Harlijem. Oni su moćni, jedan od najvećih brendova na svetu. U tinejdžerskim godinama bila sam veoma tiho i mirno dete. Možda sam tražio nešto drugačije i slika Harlija mi je ostala u mislima. Naravno da nismo imali novca da ga kupimo. Ni moj otac nije imao nameru da mi nabavi motocikl. U početku sam ga pitao za Aprilija skuter, ali mi ga nije kupio. Mislim da se jednom srušio dok je vozio mali motor, 50cc ili tako nešto. Nije bio ozbiljno povređen, ali je kao otac želeo da me zaštiti”, priseća se Raduljica i dodaje:

”Onda, 2013. godine otišao sam u Bakse i posvetio se ovom cilju, pošto je Milvoki dom Harlija. Bilo je zabavno, kupio sam ga za rođendan u januaru te godine kada je hladnoća u Milvokiju nepodnošljiva. Temperatura je pala na -35! To je neverovatno. Bila je to godina kada su se Nijagarini vodopadi zaledili prvi put posle sto godina! Hladnoća je bila dobar razlog da se ne vozi tamo. Takođe, nisam želeo da me neko vidi i odmah sam je poslao u Srbiju. Putovao je u istom kontejneru kao i auto Nikole Vučevića, imao je mesta i sačuvao sam novac za transport (smeh)! Putovanje je krenulo iz Njujorka u grad Bar, Crna Gora. Onda je stigao u Beograd i odatle sam je odvezao u svoj grad. To je bio prvi put u mom životu da sam vozio Harli. Prodao sam skutere i podigao se na viši nivo! Naučio sam se da vozim i posle pet godina dobio diplomu. Sada imam tri takva (motora)”.

Koji je najbolji koncert na kojem si bio?

”Ramštajn! Bilo je to 2009. godine u Beogradu! A drugi sa malim bendom iz Hrvatske, pank-rok bendom Mort. Taj koncert je bio u veoma malom klubu u gradu nadomak Beograda, Pančevu. Bilo je to mesto u koje je nasilno ušlo stotinu ili dve stotine ljudi, ali bilo je magično! Trebalo bi da ih pogledate ako vam se sviđa ova muzika, izdali su i album na engleskom. Ova dva koncerta uživo mi prvo padaju na pamet. I prošle godine sam bio na jednom sjajnom koncertu za trideset godina postojanja grupe Goblin, sviraju progresivni rok i veoma su poznati u Srbiji. Doživeo sam i to da budem iza kulisa i osećao se kao malo dete! Volim ih. Za mene su najveće zvezde! U jednom trenutku sam sa njima izašao na binu. Zamolili su me da otpevam numeru sa njima! A baš nisam dobar u tome. Onda sam pomislio... ‘Hajde, uradi to jednom u životu’! Sve je prošlo savršeno! Upravo to volim. Strast za bend! Kada završim sa karijerom, voziću se harlijem i pratiću bend na njihovim koncertima. Nisam ‘zaglavljen’ samo sa jednim bendom, kao Igor Rakočević sa Ajron Mejdenom, na primer. Želim da uzmem motor i da pratim bend mesec dana gde god da ode! Moj san je da prođem Route 66, motociklom ili automobilom, nije važno. Inače, Harlija ću dovesti u Grčku u decembru ili januaru. Ima strane tablice i mogu da ga imam ovde samo šest meseci. Tako da se ponekad osećam krivim kada odem da živim u inostranstvu i ne vežbam, recimo, šest ili sedam dana. Ali kada vozim motor, to je kao da jurim sopstveni zalazak sunca”, završava Raduljica veliki intervju za Gazetu.

Preveo i priredio: Nikola Stojković