Ko kaže da nema fudbala u vreme epidemije? Igralo se! Prenosila televizija... Samo, ništa ne može da zameni publiku

I u krizi lopta klizi. Sad miruje, nema ko da je pokrene, odlukom Vlade Srbije odavno su zaustavljene sve sportske aktivnosti za vreme trajanja vanrednog stanja, međutim, istorija pamti slučajeve kad se i u nepovoljnim okolnostima po državu i društvo fudbal igrao.

Behu neka druga vremena...

Proleće 1972. Sve buja, cveta, narod razdragan. Odjenom – strah. Sa hodočašća u Meki, virus variola vera (velikih bogonja) na prostor nekadašnje Jugoslavije doneo je Ibrahim Hoti, hodočasnik iz Đakovice. Za tili čas, od čoveka do čoveka, infekcija je od Kosova i Metohije, preko severa Crne Gore, Novog Pazara i Čačka stigla do Beograda, šireći se kao poslednjih sedmica virus COVID-19. Slika nalik današnjoj: sve se zatvara, uvode se karantini, ljudi u panici, obolevaju, hrle po vakcine, kažu da je u nekoliko dana samo u glavnom gradu vakcinisano oko 1.850.000 ljudi.

Obustavljeno je i fudbalsko prvenstvo. I tu može da se povuče paralela. Te 1972. odigrana su prva četiri kola drugog dela sezone. Sad jedno više. Ni tad niko nije znao dokle će trajati, s tom razlikom što su klubovi nastavili redovne aktivnosti, trenirali kako bi ostali u ritmu, čak i igrali utakmice. Partizan dve.

Autor bloga Crno-bela nostalgija Aleksandar Pavlović barata preciznim informacijama tog vremena kad je fudbal u Humskoj u pitanju.
„Partizan je poslednju utakmicu pre velike epidemije odigrao 19. marta u Tuzli protiv Slobode, u 21. kolu, i bio poražen sa 0:1. U narednih nekoliko dana, odigrao je i dve prijateljske utakmice: 21. marta kombinovani sastav u Pančevu izgubio od HIP-a sa 1:2, dok je sutradan prvi tim gostovao Mladom radniku u Požarevcu i pobedio sa 1:0. Obe utakmice su igrane uz prisustvo gledalaca, svest o opasnosti od virusa još nije bila prisutna. Tek 22. marta kasno uveče, saznalo se da su slučajevi variole prisutni i u Beogradu“, piše Pavlović na blogu Crno-bela nostalgija.

Usledila je zvanična objava o prekidu prvenstva. Dve sedmice nisu trenirali ni fudbaleri tadašnjeg trenera Velibora Vasovića. Sve do...
„Tek 5. aprila Partizan je odigrao prvu utakmicu, prijateljskog karaktera, protiv Šumadije u Aranđelovcu. Pobedio sa 3:2, a podaci kažu da je meč igran uz prisustvo oko 5.000 gledalaca. Očigledno, Aranđelovac nije bio pogođen virusom“.

U međuvremenu, uprkos najavama da će sezona biti nastavljena istog vikenda, jer je širenje epidemije suzbijeno, Udruženje klubova Prve savezne lige i Takmičarska komisija odlučili su da odlože još jedno kolo, a crno-beli zakazali meč prijateljskog karaktera sa Vojvodinom kako bi održali formu. Igralo se u Humskoj, bez prisustva gledalaca, što je za ono vreme bilo nezamislivo, a kuriozitet predstavlja činjenica da je televizija direktno prenosila meč. Na današnji dan, 9. aprila 1972.

Rezultat 1:1. Strelac za Novosđane bio je čuveni Petar Nikezić, dok je Partizanu izjednačenje doneo Ilija Katić, u meču interesantnom i zbog činjenice da je u dresu domaćina u vezi dejstvovao Radomir Antić.

Timovi su igrali u sledećim sastavima:

Partizan: Ćurković (Knežević), Radaković, Pejović, Grubješić, Paunović, Budišić, Živaljević (Antić), Cvetanović (Đorđić), Katić, Vukotić, Bjeković.

Vojvodina: Kovačevič, Bošković, Jovanović, Vukašinović, Brzić, Rutonjski, Ličinar, Ivezić, Kustudić, Nikezić, Perazić.

Jedino što niko nije mogao da ih uživo vidi...
„Sve se događalo nekako čudno, a i akcije i zvuci imali su neki nesvakidašnji ton. Ovaj meč je – iako mu eksperiment nije bio svrha – potvrdio da fudbala bez gledalaca nema. Ne zbog praznih tribina, već zbog nedostatka poleta, onih pravih motiva koji bi fudbalere nagnali na zalaganje. Ne može se reći da se igrači u crno-belim i crvenim dresovima nisu borili, bilo je oštrih i grubih duela, bilo je izgaranja na pretek, ali je svemu nedostajao onaj začin, onaj krem, koji može samo puno gledalište da donese. Ovako, pred praznim tribinama, Vukotić nije mogao biti nagrađen i stimulisan za neke svoje visprene poteze, Grubešić nije mogao dobiti pljesak za jednu od svojih boljih partija, trojica golmana nisu mogla da i u gledalištu osete svoju sigurnost, uzdah ili aplauz nije mogao da proprati Nikezićeve snažne udarce. Sve je to destimulisalo draž igre, destimulisalo aktere“, zapaža u izveštaju iz Humske Politikin novinar tog vremena M. Vučinić.

Posle duela sa Vojvodinom, Parni valjak je u Beogradu zakazao još jedan test (poraz od Čukaričkog sa 0:2), s tom razlogom što su gledaoci mogli na trbine, što je značilo da epidemija jenjava. Konačno, 12. aprila 1972. zatvorena je većina karantina, a posle skoro mesec dana pauze, 16. aprila nastavljena je liga, tako što je Partizan na Koševu savladao Sarajevo sa 1:0. Naravno, uz prisustvo svedoka.
„To znači da je meč sa Vojvodinom bio jedini koji je Partizan u doba epidemije variole odigrao bez prisustva publike. Istovremeno, bila je to i najznačajnija utakmica u zemlji igrana tokom epidemije i jednomesečne pauze, iako je bila prijateljskog karaktera“, podsećaju na Crno-beloj nostalgiji.

Inače, u sezoni 1971/72 titulu je osvojio Željezničar, što mu je jedina titula u nekadašnjoj Jugoslaviji.

BOMBARDOVANJE I POPLAVE

U još dva slučaja fudbalsko prvenstvo naše države je prekidano zbog vanrednih okolnosti.

Marta 1999. usled NATO bombardovanja sezona je završena pre vremena, stanje na tabeli posle 24 kola uzeto za konačno, a za šampiona je proglašen Partizan, pošto je imao dva boda više od Obilića. Dok je trajala neplanirana stanka crno-beli su 7. marta ugostili grčki AEK i u meču humanitarnog karaktera, vapaja za mir, remizirali (1:1).

Najsvežiji primer paralisanja sezone datira iz proleća 2014. Poplave su zaustavile Srbiju, obilne padavine napravile štetu i stadionima, poslednja dva kola su odoložena, ali problem u sportu je relativno brzo saniran, posle desetak dana sezona privedena kraju, tako što je Crvena zvezda prekinula šestogodišnu dominaciju crno-belih.

ZEČEVIĆ TOKOM EPIDEMIJE DOVEO KIĆANOVIĆA

Zbog širenja virusa variola vera 1972. na mesec dana stao je sport, ne i aktivnosti klubova. Svedoči o tome podatak da je KK Partizan baš tog proleća, dok je trajala epidemija, iz čačanskog Borca angažovao Dragana Kićanovića. Realizaciju transfera je preuzeo na sebe Milorad Miketa Đurić, tadašnji tehniko prvog tima...
„Miketa inkognito odlazi na 'mesto zločina' (iz Borca je već preselio u Partizan Đukića i Farčića), krijući se po Čačku ugovara večeru sa Kićanovićem, koji pristaje da dođe u Beograd na razgovor. To je bilo lakše reći nego učiniti, jer u tom trenutku počinje epidemija velikih boginja (virus variola vera). Gradovi se hermetički zatvaraju, više nema ni ulaska ni izlaska, osim ako imate nekog na veoma visokoj poziciji. A Partizan je u tom trenutku na mestu predsednika imao ministra unutrašnjih poslova Slavka Zečevića, oca Žarka Zečevića“, pisale su Večernje novosti o akciji tadašnje uprave crno-belih.

NAPOMENA: Zahvalnost autoru bloga Crno-bela nostalgija na ustupljenim delovima teksta i fotografijama Tempa iz tog vremen