Životna priča Igora Kokoškova: Zvezda mu izgledala kao NBA, Partizan pomogao da ode u SAD! O udesu koji je sve promenio i putu na „Mars“

Dugi niz godina Igor Kokoškov važi za jednog od najboljih srpskih trenera, ali se o njegovom radu malo govori. Možda najviše iz razloga što je poslednji angažman u Srbiji imao još davne 1997. godine, pa i zato što je najveći deo trenerske karijere posvetio afirmisanju u inostranstvu, najviše u NBA ligi, a poslednjih godina i kao selektor nacionalnih selekcija koje nisu u vrhu evropske košarke. Jedno je sigurno - gde god da je bio, svuda su ga obožavali i uživali u radu s njim.

O tome koliko je Igor Kokoškov zaista popularan imali ste priliku da čitate na stranicama MOZZART Sporta pre bezmalo godinu i po dana, kada smo radili intervju sa gruzijskim košarkašem Viktorom Sanikidzeom. 

Sada kao selektor Slovenije uživa u plodovima uspeha nakon overenog plasmana na Evrobasket naredne godine, zbog čega uživa i veliku popularnost među medijima u komšiluku. To je novinaru specijalizovanog košarkaškog portala Košarka.si dalo poseban motiv da skroji široku priču sa 45-godišnjim stručnjakom, gde je bilo reči o brojnim temama. Neke stvari bile su poznate od ranije, pojedine detalje znali su dosad samo dobro upućeni poznavaoci košarkaških prilika, a bez sumnje trebalo bi ovo da bude jedna od onih priča koje će sladokusci igre pod obručima pročitati u dahu. 

Mnogo pre nego što je Kokoškov započeo misiju sa Zmajčekima bio je povezan sa Slovenijom na više načina. Osim toga što je išao na zimovanja na Kranjsku Goru, njegova majka je dugo godina živela u Postojnoj, malom gradiću gde je Igorov deda radio. Tamo je počeo da skija, njegovi su mislili da bi mogao da napravi karijeru u popularnom zimskom sportu, ali kada je uzeo košakrašku loptu u ruke, sve je ostalo u drugom planu.
„Voleo sam da skijam, zaista. Kada sam imao deset godina upoznao sam se s košarkom i odmah zaboravio na skijanje. Prioritet je odmah dobila košarka“.

Ono što malo ko zna jeste da je Kokoškov svojevremeno bio talentovan košarkaš, ali jedna ga je saobraćajna nesreća zauvek odvojila sa parketa. Bar od uloge igrača. Bio je to ujedno i početak jedne lepe trenerske priče.
„Istina je, igrao sam košarku do 18. godine. Tada sam otišao da služim vojsku i doživeo saobraćajnu nesreću. Bio sam u Nišu, u vojnoj policiji. U nezgodi sam povredio nogu, koleno i skočni zglob, zbog čega sam imao čak 11 meseci fizikalne terapije i oporavka. Takođe sam imao i četiri operacije“, rekao je Kokoškov za Košarka.si, a onda produžio:
„Brzo sam shvatio da je to kraj moje karijere. Telo nije moglo da se vrati nazad. Izgubio sam previše vremena, dve ili tri godine, pokušavao sam, ali propustio sam mnogo treninga koje nikada nisam mogao da nadoknadim“.

Interesantno, sa 16 godina došao je u Crvenu zvezdu, gde je trenirao zajedno sa klupskim legendama Sašom Obradovićem i Nebojšom Ilićem.
„Došao sam u mladi tim Crvene zvezde, bio sam jedan od najnižih tamo. U to vreme sa mnom su igrali i Saša i Nebojša. Kada sam došao u Crvenu zvezdu osećao sam se kao da sam došao u NBA! Sve je bilo tako impresivno i nestvarno“.

S obzirom da mu je otac bio profesionalni fudbaler, imao je veliku podršku oba roditelja da nakon teških dešavanja i udesa nastavi dalje da se bavi sportom, ali kao trener. Prvi angažman imao je u mlađim kategorijama OKK Beograda. A onda je usledila avantura s Partizanom.
„Košarka je kao virus koji me je uhvatio pod svoje. U međuvremenu sam postao i student Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje. Evo, dok sada sa vama pričam o stvarima koje su mi se desile za 20 godina života, sve više razmišljam o tome. Prvo sam otišao u OKK Beograd, a onda u Partizan, koji je u to vreme bio najorganizovaniji klub. Trenirao sam mlađe kategorije, a onda je usledila specijalizacija u SAD. Odlazak u Ameriku u ono vreme, 1995. i 1996. bio je još tabu tema. Izgledalo je kao da sam otišao na Mars“.

Mada je u to vreme tadašnja SR Jugoslavija tek izlazila iz istorijske krize usled sankcija, raspada velike Juge i brojnih ekonomskih i međuljudskih problema, uspeo je da pronađe pravi put i karijeru usmeri na pravu stranu.
„Sa ljudima iz SAD spoijao sam se preko studentskog tima iz Konektikata, preko legendarnog trenera Džima Kalhuna, koji je bio jedan od predavača. Tada je naš Košarkaški savez odlučio da pošalje dva trenera na dvomesečno usavršavanje u SAD“, ističe Kokoškov za Košarka.si.

Nije to bio nimalo lak put. Ali, pomogli su retki koji su znali da cene trud, zajedno sa Partizanom.
„Postojali su finansijski problemi, pa smo novac morali da nalazimo sami. Jednom ću o tome da napišem knjigu. Nisam otišao u banku, niti ukrao novac, ali sam uspeo da skupim. Imao sam veliku sreću da su moj rad u Partizanu prepoznali ljudi, pa su mi uz podršku kluba pomogli finansijski. Bila je to jedinstvena šansa da odem u SAD i napravim nešto od karijere“.

Uprkos teškim momentima u životu, sam priznaje da nikada nije gubio nadu.
„Uz malo nade i sreće možete da ostvarite mnoge stvari. Velika radost vas obuzme kada dobijete šansu. Ali, posle moraš mnogo da radiš da bi trajao. Upravo je ta dužina rada pokazatelj vaše vrednosti. Nisam imao mnogo vremena da razmišljam o bilo čemu, samo sam radio i trudio se da napredujem. Kada sam došao u Kliperse 2000. godine bio je to petak ili subota, taman na vreme da počnemo s kampom u Palm Springsu. Isto tako bilo je u Detroitu“, u dahu govori Kokoškov i dodaje:
„Jako sam srećan čovek zato što sam imao posao u kontinuitetu sve ove godine. Čak ni mnogo bolji treneri nemaju uvek takvu sreću. Stvari se brzo dešavaju i kada vas nema godinu ili dve, ispadate iz sistema. Jako je teško vratiti se nazad“, zaključuje Kokoškov, a kompletnu priču možete pročitati na sajtu Košarka.si.

(FOTO: MN Press)