Zlato i dalje sanjamo! Više od dve decenije čekamo na završni udarac košarkaša

Nadali smo se, silno želeli da se košarkaši Srbije u nedelju popnu na vrh planete, da osvoje dugo čekanu zlatnu medalju o kojoj sanjamo više od dve decenije. Tačnije još od 2002. godine i legendarnog Indijanapolisa, međutim moraćemo i dalje da čekamo. Činjenica je da su nas izabranici Svetislava Pešića kupili svojim zalaganjem, borbom, na kraju krajeva i velikim uspehom na Mundobasketu, ali isto tako nam je i teško jer smo ostali kratki za taj jedan korak, onaj najslađi.

Od te 2002. godine imamo pet izgubljenih finala, po dva na Mundobasketu i Evrobasketu i jedno na Olimpijskim igrama. Uz to smo dva puta gubili i meč za bronzanu medalju. Koliko god su nas košarkaši obradovali, uvek smo nekako na kraju tugovali i čeznili za tom još jednom pobedom.

Dva poraza niko na svetu ne može da zameri našoj ekipi. To je onaj iz finala 2014. u Madridu i 2016. u Riju na Olimpijskim igrama. Oba puta su nas tukli Amerikanci i to u brutalnim sastavima gde su se naši igrači borili protiv Stefa Karija, Džejmsa Hardena, Kajrija Irvinga i Demakrusa Kazinsa u Španiji, a u Brazilu dve godine kasnije nismo imali odgovor na Kevina Durenta. Teško da bi iko imao odgovor protiv takvih Amerikanaca.

Slično možemo da kažemo i za 2009. godinu. Tada smo na iznenađenje svih došli do finala. Mlada ekipa Dude Ivkovića je napravila pravi bum na tadašnjem šampionatu u Poljskoj. Mladi Miloš Teodosić je predvodio Orlove do finala, a još uvek se priča o izvanrednom izdanju u polufinalu protiv Slovenaca, ali u finalu prekaljeni Španci nisu imali milosti i sasvim zasluženo su nas savladali. Tada smo istinski slavili srebro kao da je bilo zlato.

Očekivalo se da je to samo početak velike serije uspeha. Već naredne godine smo ponovo bili u priči za medalju. Međutim stali smo u polufinalu. Bila je to čuvena utakmica protiv Turske na tadašnjem prvenstvu sveta. O krađi koja se dogodila u završnim momentima nećemo da pričamo, ali da je bilo pravde i tada bismo otišli u finale. Međutim umesto toga su igrali meč za bronzu protiv Litvanije koja nas je rutinski savladala 99:88. Danas se tog šampionata sećamo samo kroz taj nesrećni finiš sa Turcima, umesto da smo odigrali kao što smo tokom tog prvenstva znali da igramo, danas bismo se ponosili bronzom jer ipak nije isto završiti turnir pobedom i slavljem umesto tugom i porazom protiv Litvanaca.

Ništa Bobi, teško i Nedović: Kako bi mogla da izgleda Srbija u Parizu?

Usledilo je nekoliko tužnih godina. Propustili Olimpijske igre u Londonu, potom na Evrobasketu u Sloveniji jedva došli do pozicije koja garantuje plasman na Svetsko prvenstvo u Španiji 2014. godine. Tada smo sa najmanjim mogućim očekivanjima otputovali za Granadu, a posle i za Madrid i u istinski neverovatnim mečevima protiv Grka, Brazilaca i Francuza došli do finala, ali već pomenuti susret protiv Amerikanaca je završen bez iznenađenja.

Dolazimo potom do 2015. godine. Ekipa izgleda moćno. Odlazimo na Evrobasket spremni da pokorimo Evropu. U Berlinu gazimo sve pred sobom, ali onda sledi put u Lil koji nas je poremetio. Dogodio se evidentan pad forme, naleteli smo na Litvaniju u najgorem momentu. U dramatičnom finišu promašio je Bogdan Bogdanović i opet nas se događa isti scenario. Umesto da se probudimo i zablistamo u meču za treće mesto, tim je bio evidentno potpuno emotivno ispražnjen što Francuzi koriste tada da nas lako savladaju rezultatom 81:68.

Naredne godine smo odigrali sjajno na Olimpijskim igrama, verovatno i najbolja utakmica Saletove generacije je viđena u Riju u polufinalu protiv Australije, ali opet je došlo to finale. Amerikanci su bili prejaki i morali smo da se zadovoljimo srebrom.

Najveći utisci Mundobasketa: Ameri smešni bez zvezda, Španci i Francuzi razočarali, a Letonci oduševili

Stižemo do prvenstva koje nas možda i najviše moči. Evrobasket 2017. godine. Čuveno finale protiv Slovenije. Ko dobro pamti taj šampionat zna da smo otišli u mešovitom sastavu bez Miloša Teodosića. Tada je Bogdan Bogdanović istinski preuzeo ulogu lidera i poveo nas do prilike da osvojimo zlatu, ali na kraju... opet srebro.

Goran Dragić i Luka Dončić su bili prejaki, ali pamte se posebno poeni Klemena Prepeliča. Slovenija je tada slavila sa Igorom Kokoškovim na klupi.

Osloni se na znanje

I sada dolazimo do aktuelnog momenta. Ponovo smo imali ekipu u koju je malo ko verovao. Nije bilo Nikole Jokića, nije bilo ni Vasilija Micića, ali stvorila se hemija, momci su igrali sjajnu košarku, otvorio nam se put posle potpune dominacije protiv Litvanije, a posebno Kanade, ali na kraju.. moramo da pružimo ruku Nemcima.

Kada se sve sabere i oduzme, šampionate smo završavali porazom, jesmo svi bili ponosni na košarkaše koji jesu zasluži sve pohvale, ali uvek je falila ta jedna pobeda da bude najslađe moguće.

Nadamo se da će i ona doći narednih godina.