INTERVJU - Marko Simonović: Odlazim dostojanstveno, kao trener napraviću mesta i za atraktivnu košarku

Kada je Crvena zvezda spustila zavesu na takmičarsku 2021/22 novim objedinjavanjem sve tri titule, Marko Simonović imao je ideju da bar još godinu ili dve provede na parketu kao igrač. Tri nedelje kasnije, sa sajtu srpskog i regionalnog šampiona je uz vest o postavljanju Vladimira Jovanovića za novog trenera stigla i informacija da će dugogodišnji prvotimac crveno-belih i reprezentativac Srbije dres zameniti kravatom, a patike cipelama...

Deo javnosti pomislio je da je Simonovićeva izjava o namerama da produži karijeru zapravo bila "dimna zavesa" pred novo poglavlje u životu. No, u prvom razgovoru za medije pošto je doneo najveću poslovnu odluku priznaje da mu to nije bila namera. Misli su mu bile usmerene na sledeće pripreme sa Crvenom zvezdom, ali sa idejom da Jovanović postane šef stručnog štaba dogodio se i poziv koji je promenio sve...

“Iskreno, nisam siguran da sam posložio u glavi sve utiske. Sve se desilo bukvalno preko noći, vratio sam se sa odmora, već sledeći dan seo sa ljudima iz kluba i razgovarali smo. Oni su mi ponudili mogućnost da postanem pomoćnik, što sam prihvatio bez mnogo razmišljanja, kada mi je predočeno šta bi moja uloga u timu bila i da ću biti aktivni učesnik u radu“, otvara Simonović intervju za Mozzart Sport u kojem rekapitulira skoro dve decenije na parketu i najavljuje ono što dolazi, te nastavlja:

“Nemam vremena da razmišljam o svemu, jer se jako brzo desilo. Zaista mi nije bilo teško da prelomim jer imam veliku želju da se bavim trenerskim poslom, o tome razmišljam duži niz godina i vidim sebe u tome“,

Da li ti je bilo teško da u glavi prebaciš misli, da kažeš sebi kako više nisi košarkaš, već trener na novom početku?

“Odmah posle dogovora sa klubom u glavi sam se automatski prebacio oko uloge i posla koji me čekaju, da razmišljam šta sve dolazi u predstojećoj sezoni, da napravimo planove i uđemo spremni u pripreme i takmičenja“.

Hoće li ti biti čudno kada izađeš na parket pred trening, a ne budeš u opremi na koju si navikao kroz igračku karijeru?

“Možda da, možda ne. Tokom poslednje dve godine igračke karijere okrenuo sam se toliko učenju trenerskog posla da mi je to čak donekle pravilo problem u igri. Dosta sam posvećen novom pozivu i za to se pripremam duže vreme. Čitam dosta stručnu literaturu, gledam utakmice, radim analize, čak sam počeo da pravim rekapitulaciju svoje karijere... Svaki početak je težak i potrebno je vreme, ali verujem da će to ići u dobrom smeru“.

Zvanično si prvi pomoćnik Vladimira Jovanovića, da li ti je izneo planove i očekivanja od tebe?

“Razgovarali smo i mogu odmah da kažem da je on sjajan čovek. Nije nikakva kurtoazija, već iskreno mišljenje. Sarađivali smo i ranije u reprezentaciji Srbije kod Igora Kokoškova. Tamo smo takođe razgovarali o košarci dosta i on je već tada znao neku moju ideju. Kada je postalo jasno da će postati novi trener, odmah je pokazao volju da mi pomogne, kao što i ja želim njemu da se nađem, da brže i lakše prođe uvodni period, da mu prenesem moje iskustvo sa ekipom, svlačionicom, šta nas čeka...“, priča novopečeni trener i dodaje:

“Verujem da će saradnja biti dobra, njegova košarkaška ideja je sjajna. Malo mi je približio šta očekuje od mene, kako mogu da mu pomognem, kako on meni, a onda i kako da svi zajedno pomognemo Crvenoj zvezdi što je ključna stvar“.

U stručnom štabu pored tebe nalaze se zasad još Branko Jorović i Miodrag Dinić. Mlado trenersko jezgro, koje čekaju brojni izazovi u narednom periodu...

“Verujem da svako od nas nosi određeno iskustvo. Branko je dugo igrao, delili smo čak i svlačionicu, ima mnogo osećaja za košarku, detalje, zna igru dobro... Vlada je dugo trener, moje iskustvo je sve ono što sam proživeo u Crvenoj zvezdi, dok je Mića (Dinić) takođe mlad trener željan dokazivanja i napretka. Svako može svoje iskustvo da prenese na tim, da nađemo zlatnu sredinu kako bi sve funkcionisalo na pravi način, u službi tima“.

ČITAM LITERATURU, GLEDAM UTAKMICE, ANALIZIRAM...

Marko Simonović (©Star Sport)

Koliko se osećaš spremnim da odgovoriš na novi poziv?

“Da bih odgovorio na to pitanje, moram da se vratim malo unazad. Pre nekih pet-šest godina, kada sam ušao u tridesete, počeo sam intenzivno da razmišljam šta ću dalje kada završim igračku karijeru. U to vreme svaki igrač mora da počne da pravi planove za budućnost, da gleda šta i kako dalje. Sebe sam od prvog dana video samo u sportu i činilo mi se da bi mi trenerski poziv prijao. Tada mi je sve to delovalo jako daleko. U međuvremenu su mi razgovori sa sportskim radnicima i trenerima sve više i više otvarali oči. Kroz njihove savete sam shvatio da treba i više da gledam u tom smeru, da to ima smisla, da može da bude dobro. Videćemo da li će biti, tek smo počeli (smeh)“.

Šta se prvo promenilo kod tebe, kada si shvatio da sve više razmišljaš kao trener?

“Tokom godina sam se sve više okretao detaljima koje karakterišu jednog trenera, pratio sam utakmice na potpuno drugačiji način, slušao sam brojna trenerska predavanja i shvatio da je to nešto za mene. Sve mi se to toliko uvuklo pod kožu da sam čak počeo malo i da preterujem... Najviše su to osetili moji, sada bivši saigrači... Da sam u nekim trenucima bio težak, da sam im stalno delio savete koji su uvek bili dobronamerni. Verovatno sam bio ponekad i dosadan, možda i staromodan, ali takav sam. To volim, to mi se sviđa i mislim da bih o košarci mogao da pričam po ceo dan i noć. Poenta je da radiš ono što voliš“.

Kako su saigrači reagovali na tvoju odluku?

“Mnogo mi je poruka stiglo u ovim danima i svi su mi rekli da sam napravio pravi potez. Videli su me u tome, ljudi su prihvatali moje savete i nije ih začudila moja odluka“.

Videli smo kroz sve ove godine kakav je igrač Marko Simonović, a kakav će biti kao strateg? Postoji li danas stručnjak čijoj ideji najviše naginješ?

“Pokušao sam da uzmem od svakog trenera sa kojim sam sarađivao ponešto. I ne samo sa njima, već i sa onima koji su bili protivnici. Gledao sam i gledam zaista mnogo utakmica, analiziram, upijam dosta toga, detalja kojim pokušavam da pronađem sebe. Probao sam da napravim selekciju, da to uobličim u ideju koja meni najviše odgovara“.

I, šta je proizašlo iz svega?

“Verujem da će to biti miks stare, jugoslovenske škole i moderne košarke kakvu danas gledamo. Igra napreduje stalno, ubrzala se značajno, pozicije na terenu su se promenile... Probaću da nađem balans, da moje ekipe jednog dana mogu da igraju i brzu, atraktivnu, napadačku košarku sa nižom petorkom kada to zahteva situacija, s tim da će odbrana morati stalno da se igra“.

Koliko se danas promenila uloga trenera od onoga sa čim si se ti kao igrač susretao?

“Mnogo. Nekada je trener bio 'boss', gazda. Sada trener mora da bude lider. Ne može trener da trči i pokaže igračima kako se nešto radi, ali svojim primerom, odnosom prema treningu, utakmici, lopti, sastanku, profesionalizmom, energijom, entuzijazmom mora da bude primer igračima, da tako pogura ekipu, da se napravi dobar rezultat i osvoji trofej. Da se uspostavi sistem gde igrači ponesu sve zasluge kada se ostvari uspeh, a kada ne ide dobro da padne na leđa struke“.

Uz pojačanja, navijače možda i najviše zanima kako će Crvena zvezda izgledati kod novog trenera, šta je to što mogu da očekuju od ekipe?

“U jezgru će i dalje biti domaći igrači. To je ključ. Crvena zvezda godinama unazad, osim u nekoliko situacija, dala je odličan primer celoj Evropi da uz pravu bazu i jezgro sa domaćim igračima, te momcima iz klupske škole, mogu da se prave dobri rezultati i da možeš da budeš dobar reprezent ne samo kluba, već države i sporta. Uz strance, pojačanja, dobru hemiju verujem da će to sve izgledati jako dobro“.

A šta taktički donosi novi trener?

“Vladina filozofija jeste takva da bude balansa između odbrane i napada. Neki moj predlog biće mu da u tom smeru i idemo. Treba da se zadrži baza koja krasi srpsku košarku i sve naše ekipe ranije, uz jaku odbranu, veliku posvećenost, čvrstu košarku... Naravno, moramo da vodimo računa i da budemo u modernim tokovima, da igramo napadački. Mislim da ćemo da imamo potencijala za to“.

Samim dolaskom Nemanje Nedovića Crvena zvezda okreće se na tu stranu...

“Upravo sam zato i rekao. Nedović je igrač koji, po mom mišljenju, među dva-tri igrača u igri jedan na jedan. Igrao sam sa njim dugo, bili smo cimeri u reprezentaciji, sjajan je momak, pravi profesionalac i sjajan igrač. Može ekipi da donese posebnu notu napadačke košarke“.

Kada si pomenuo jezgro domaćih igrača, poslednjih godina sve je više onih koji se vraćaju u Crvenu zvezdu, osećaju težinu dresa i znaju šta ih čeka. Koliko je to važno za klub?

“Deca se vraćaju kući“, s osmehom će Simonović, pa nastavlja:

“To je neprocenjivo, nema tih para koje to mogu da plate. Ponovio sam hiljadu puta i ponoviću bar još bar toliko, da u Crvenoj zvezdi vlada porodična atmosfera, svi daju više od maksimuma. Ne samo na terenu, već i van. Kada odete iz tog sistema, odete od kuće, igrate vi košarku, ali osećate konstantno da vam nešto nedostaje. A, nedostaje vam atmosfera u svlačionici, klubu, na terenu, navijači, sve što obuhvata Crvenu zvezdu kao klub i to je jedinstveno“.

O TEŠKOM DETINJSTVU, BORBI KROZ KARIJERU, PENZIJI...

Marko Simonović (©Star Sport)

Hajde da malo zagrebemo po prošlosti... U razgovoru za naš portal pre nekoliko godina otkrio si da te je majka usmerila ka košarci posle teškog perioda koji ste proživeli kao porodica, bombardovanja 1999. godine i bega za Beograd, nimalo lakog privikavanja na novu sredinu... Kroz sve što ti se dešavalo, kada si shvatio da je košarka to što želiš?

“Već posle uvodna dva treninga. Košarka mi je poslužila možda i kao beg od svega što smo prošli u životu. Odmah sam počeo da treniram sa starijima od sebe, generacijom '82 i '83 koja je čini mi se čak bila i prvak države u juniorskoj konkurenciji i shvatio sam da je to – to. Želeo sam da postanem profesionalac, a cilj mi je bio da obezbedim stan svojoj porodici. Živeli smo jako teško u tom periodu, pa su mi to bila dva cilja i oba sam ispunio“, zastao je na trenutak osvajač 13 trofeja sa Crvenom zvezdom i otvoreno će:

“Zaista ne volim da patetišem, ali je fakat da smo tih godina zaista teško živeli. Imali smo mnogo problema... Košarka mi je naišla i legla, poželeo sam time da se bavim, da malo izađem iz svakodnevnice i mnogo mi je to pomoglo. Sve sam više i više trenirao jer mi je odvlačilo pažnju sa misli o trenutnom životu. Novi početak nije bio lak, pogotovo jer si bukvalno preko noći morao da promeniš sve i započneš nešto novo, a želeo si da sve funkcioniše. Naravno da nije moglo sve odjednom“.

Ti ipak nisi odustao?

“Takav sam karakter, sve može da se desi, ali nikako da odustanem od onoga što želim. Zadovoljan sam i srećan, a najsrećniji što sam trajao. To mi je jako važno, da trajem, da ne budem epizodista u klubu ili reprezentaciji, nego da jednog dana kada podvučem crtu – odem dostojanstveno. Ne mora to sada da bude nešto veliko, ali da iza mene nešto ostane. Koliko god, ali želeo sam da ostavim trag“.

Osećaš da je ovo što si dosad prošao baš to što si želeo?

“Apsolutno. I da se rodim još 100 puta, promenio bih možda samo dve-tri stvari, sitnice. Možda bih na nekim raskrsnicama otišao malo u neku drugu stranu, ali ne previše. To je život. Nije to samo košarka, već životno iskustvo. Prezadovoljan sam, jer su predviđanja nekih košarkaških radnika bila da će moja karijera biti apsolutno drugačija. Prebacio sam mnogo više od projekcija da ću biti samo KLS igrač...“

LEKSIKON BORAVKA U CRVENOJ ZVEZDI...

Detalj sa stadiona Rajko Mitić (©MN Press)

Tri mandata u Crvenoj zvezdi moramo da odvojimo od svega ostalog, jer ipak je imao najveći značaj u tvojoj karijeri...

“Nijedan početak nije lak. Crvena zvezda je jako veliki, zahtevan klub. Nosite određeno breme kada ste tu. U prvoj godini sam se navikavao na sve uslove, posle je išlo uzlaznom putanjom. Nismo osvojili titulu u te dve godine, jesmo Kup Radivoja Koraća, ali već smo imali naznake za sve ono što bi moglo da se dogodi i za Crvenu zvezdu i za moju karijeru“, priseća se Simonović i otkriva nam:

“To mi je bilo sjajno iskustvo, baš sjajno. Od prvog do poslednjeg dana tog prvog mandata. Ne pričam tek tako. Jesam tada gledao na košarku drugačijim očima i sa ove distance to nije bila realna slika... Kada dođeš u Crvenu zvezdu shvatiš da si na nivou iznad svega ostalog, da je to svakodnevna borba. Nema opuštanja i prepuštanja. Životna škola. Gledam to ovako – Budućnost mi je bila prva, Crvena zvezda druga i reprezentacija, koja mi se nažalost nije desila ranije, treća prekretnica u karijeri“.

Koji od tri perioda možeš da izdvojiš kao najlepši?

“Bez sumnje drugi, kada smo bili zaista dominantni. Pogotovo u drugoj godini tog mandata. Odlični u Evroligi, ređali smo pobede, bili konkurentni do poslednje utakmice za Top 8. Ne mogu da kažem da mi nisu posebno drage i ove poslednje dve godine jer smo osvojili šest trofeja“.

A najteži?

“Prva godina u klubu mi je bila najteža, bez sumnje. Velika očekivanja, veliki pritisak, treba da se prođe period adaptacije. Kod nekog traje duže, kod nekog kraće. Praktično nam je svima to potrebno. Pošto sam inače jako samokritičan i ponekad preterujem u tome, često sam u sebi tražio krivca i pokušavao da nađem način da doprinesem više igri tima. Moja filozofija je da osetim šta timu treba u utakmici, momentu i sezoni. Kroz tu prvu godinu sam se dosta mučio i hvala svima što su imali strpljenja za mene“.

Šta ćeš posebno pamtiti iz vremena u Crvenoj zvezdi?

“Nešto što nisam očekivao da će mi se ikada desiti... Bila je to sezona 2015/16, osvojili smo titulu u Jadranskoj ligi i otišli smo na fudbalsku utakmicu Crvene zvezde. Tribine su bile pune, jer se čekala pobeda kako bi se osvojila titula. Mi smo izašli na atletsku stazu i u tom trenutku kada smo izašli, publika nas je pozdravila, a cela Marakana skandirala je moje ime. U šoku prvo nisam mogao da verujem šta se dešava. Bio je toliki naboj, izliv emocija, nisam znao da li da se smejem ili plačem od sreće. Nije ceo Pionir ili Arena, nego Marakana. Verovatno nešto najlepše što mi se desilo u Crvenoj zvezdi“.

Crvena zvezda iz sezone 2021/22 (©Star Sport)

Koji od 13 trofeja sa Zvezdom ima posebno mesto u tvom srcu?

“Bez sumnje poslednja ABA liga, iako nisam bio u timu za finale. Imao sam drugačiju ulogu, igrao manje u drugom delu sezone... Jako mi je draga titula, jer znam koliko su energije, želje i truda uložili svi da se osvoji trofej. Naspram sebe imali ste najboljeg trenera Evrope, konkurentnog protivnika... Igrala se dobra košarka, zato će mi cela serija i titula ostati urezana u sećanje. Jako draga pobeda i velika emocija“.

Prošlo je dovoljno vremena da možeš da kažeš, kako sa ove distance gledaš na ono finale Superlige Srbije, kada je ukraden trofej pošto je Partizan slavio? Našao si se u situaciji u kojoj niko ne želi bude...

“Znate kako gledam na to... Peharu se desilo to što se desilo, mene je delegat utakmice zamolio da odem kod navijača i probam da ga vratim nazad. Otišao sam kao kapiten ekipe, preuzeo sam odgovornost i nemam problem sa tim, uvek ću uraditi sve da zaštitim saigrače i ekipu, jer sam takav. Ispalo je onako kako je ispalo. Sa navijačima imam možda i najprisniji odnos od igrača, postoji neko uzajamno poštovanje, energija... E, sad, to uvek ima dve strane medalje. Neki će reći kako sam imao najbolju nameru i hteo da vratim pehar nazad, drugi će reći nešto loše. Kako god da se okarakteriše ili vidi sve to što se desilo, njegova je stvar. Nemam potrebu da se bilo kome pravdam, to me ne interesuje. Znam da kroz život nikada nisam imao neku lošu nameru, ni prema kome, niti bih dozvolio da nekog povredim namerno. Tako vaspitavam i svoju decu. Mogu da uradim stvari i na svoju štetu, nikad neću da radim protiv nekog, osim ako taj neko nije drzak prema meni, pa moram da se branim...“

Da li si ikada pričao sa nekim iz Partizana o tome što se desilo?

“Da, zvao sam Milenka Tepića, koji je moj drugar, on mi je zahvalio na svemu, na želji da rešim situaciju što mirnije“.

Za šest godina na Malom Kalemegdanu delio si dobro i zlo sa velikim brojem saigrača. Ali, ko se najviše izdvaja?

“To se i ne pita – Branko Lazić. Ima ih dosta... Stefan Marković, sa kojim sam igrao i pre 15 godina. Iz ranijih dana moji kumovi i veliki prijatelji Ivan Maraš i Marko Šćekić, gde smo od terena počeli da komuniciramo lepo i kasnije je naš odnos porastao do kumstva“.

A u reprezentaciji Srbije?

“Miroslav Raduljica, Stefana Markovića opet da pomenem, Nemanja Bjelica, Nemanja Nedović... Sa Milošem Teodosićem je bila poezija igrati. To su sve sjajni momci, jako sam srećan i počastvovan što sam mogao da igram sa tim momcima. Između nas izgradili smo takav odnos da, ako bi jednom dlaka sa glave zafalila, skače ceo tim, spremni smo na sve za njega“.

Najdraža pobeda u Zvezdi?

“Bilo ih je dosta. Svaka titula je priča za sebe, ali verovatno najdraža pobeda od svih je druga utakmica finala protiv Budućnosti. Sa 20 razlike otišli smo na devet minusa, a onda smo na kraju napravili preokret u završnih sedam-osam minuta. Ta je utakmica donela titulu Crvenoj zvezdi“.

Najteži poraz?

“Cibona 2014. godine“, kao iz topa će Simonović:

“To me je dugo proganjalo... Bilo mi je katastrofa posle tog poraza. Nije mi bilo lako ni posle finala Fajnal fora u Laktašima. Partizan je tada imao odlično jezgro mladih igrača, bio u sjajnom ritmu, dobar sistem. No, ništa ne može da se uporedi sa Cibonom u Areni...“

OD LAVOVA, PREKO BUDUĆNOSTI I HEMOFARMA, DO ZENITA I UNIKAHE...

Marko Simonović kao igrač Zenita (©Star Sport)

Mogli bismo da otvorimo i stranice godina u drugim klubovima. Počnimo od ulaska u profesionalne vode kroz Lavove 2003. godine...

“Bio sam maloletan, možda šesnaest i po godina. Došao sam u izuzetno ambiciozan KLS tim i nisam imao protekciju. Bio sam stalno na tapetu i jako sam morao da slušam starije igrače i trenera, bilo je malo i kažnjavanja... Bio je to dobar uvod i priprema za sve ono što me je čekalo kasnije. Bio sam tamo dve godine i nažalost druge sezone je klub počeo da tone, imali smo finansijske probleme, treneri su se menjali, ekipa koja je počela sa seniorima završila je sa juniorima. Nije bilo sjajno, ali sam shvatio da moram da idem obilaznicom do cilja“.

Otišao si u Niš, gde si potpisao za Ergonom, potom i iskusio prvi angažman u inostranstvu sa Ostendeom...

“U Nišu sam proveo godinu dana, bila je solidna sezona. Tamo sam dobio poziv za mladu reprezentaciju kod Mute Nikolića. Tada sam napravio prvi veliki iskorak, igrao dobro. Nisam otišao na prvenstvo kao 13. igrač, ali sam ušao u profesionalne vode, potpisao za Ostende...“

U Belgiji se nisi dugo zadržao?

“Otišao sam mlad, sa 18-19 godina. Imao sam minute, igrao sam kod trenera Uvalina. Prvi put u inostranstvu, bio sam mlad, a Ostende je tada imao dvojicu mladih igrača koje su želeli da forsiraju. Jedan od njih bio je Sem van Rosom. U toj situaciji, sa trojicom mladih igrača, nije bilo realno da oni guraju mene kao stranca. Nije mi sve to prijalo, hteo sam da se vratim“.

Hemofarm je već druga priča?

“Da, naravno. Vratio sam se na poziv Mute Nikolića ponovo, razvijao sam se kod Milenka Topića i Predraga Šuputa, mislim na igrače na mojoj poziciji. Imali su ogromno iskustvo, znanje, mnogo utakmica u nogama... To mi je sve jako pomoglo za dalji razvoj. Iako nisam imao nekakvu ulogu, sve to mi je jako značilo. Kod mene je, inače, sve pomalo kasnilo zato što sam kasnije počeo da treniram, pa je tako i sve dolazilo posle vremena kada bi trebalo“.

Posle Nikolića na klupu dolazi Vlada Vukoičić, a igrački kadar prepun zanimljivih imena...

“Osim Topića i Šuputa bili su još moj vršnjak (Miljan) Rakić koji je tada imao veću ulogu, zatim Džo Vukosavljević, Vanja Plisnić, Roul Maršal, Miljan Pavković, Nebojša Joksimović, Milan Mačvan, Boban Marjanović, Miloš Borisov koji mi je i danas jedan od boljih drugara, kao i Stefan Marković... Sa Pefijem sam tada imao prvi susret. Sve su to igrači koji su napravili ozbiljne karijere, za mene je takođe to bio prvi veliki iskorak“.

Marko Simonović u dresu Hemofarma (©Star Sport)

Nekoliko godina pošto si otišao Hemofarm je prestao da postoji...

“Fantastičan klub i mnogo mi je žao što više ne postoji. Sportski klub, koji je funkcionisao fenomenalno, na svim nivoima. Da se još neka titula osvojila tih godina verovatno bi i danas postojao. Predsednik Babić veliki gospodin, mnogo je ulagao, bio posvećen košarci, imao prijateljski odnos sa svima... Opet, sa mnogo autoriteta je sve to funkcionisalo. Zaista je bila drugačija priča od ostalih, kao neki klub sa Zapada, sa pritiskom koji nije preteran, ali i svim uslovima za trening, rad, utakmice, pripremu, oporavak... Možda u tom trenutku jedinstven slučaj u Srbiji“.

Prelaziš u Budućnost, gde si se zadržao tri godine...

“Tu sam se afirmisao i profilisao kao igrač. Tada sam imao prvi kontakt sa Dejanom Radonjićem, sarađivali smo dobro. Dobar potez, imali su filozofiju guranja mladih igrača koji su projektovani da kasnije budu nosioci. Sjajna ekipa u prvoj godini, Vladimir Dašić, Ivan Maraš, Vladimir Micov, Vlada Dragičević, Nikola Otašević, Nemanja Gordić... U Budućnosti sam shvatio da želim da napravim još korak ili dva više, da idem napred“.

Po čemu pamtiš vreme u Budućnosti?

“Bilo mi je lepo, odličan život i košarka. Prvobitno nisam bio planiran da imam ozbiljniju ulogu, ali sam se izborio za istu i od prvog dana sam je držao, posle čega sam preko Albe prešao u Crvenu zvezdu. Pravili smo dobre rezultate, prvi put smo otišli na Fajnal for ABA lige, sa jako skromnim budžetom. Mislim da nije prelazio tada više od 1.000.000 – 1.200.000 evra za igrače što je realno na nivou ekipa iz donjeg doma, da nikoga ne uvredim. To mi je bila odskočna daska za sve dalje u karijeri“.

Pre Crvene zvezde imao si novi izlazak u inostranstvo, pošto si zaigrao za berlinsku Albu.

“Tu sam potpisao na godinu plus godinu, igrao sam dosta dobro i imao opciju da ostanem, ali je došao poziv iz Crvene zvezde kada sam odlučio da je vreme da odem, a ostalo znate“.

Posle prvog mandata na Malom Kalemegdanu otišao si u Francusku, da li je to bio transfer za svoju dušu?

“Može se reći. Potpuno drugačiji život u Francuskoj i košarke, drugačija je bila liga. Dosta atleta, potencira se američki stil gde se više naginje ka individualnosti. Život sjajan, živeo sam na jugu Francuske, išao sam na kurseve francuskog jezika, položio za A1 nivo, sad sam malo i zaboravio jezik... Tamo mi je bio baš lep život i jako sam srećan što sam igrao i živeo tamo“.

Drugi odlazak iz Crvene zvezde odveo te je u Zenit iz Sankt Peterburga, gde si uspeo da naplatiš dve odlične sezone u crveno-belom?

“To mi je posle Crvene zvezde najdraži klub za koji sam igrao. Sankt Peterburg je prelep grad, fantastičan za život i svakom bih toplo preporučio da ode i poseti ga. Istina je da može problem da bude temperatura, ali za one koji to mogu da izdrže, pogotovo zime koje su izuzetno hladne, zaista je sjajan grad koji mnogo toga pruža. Tamo sam učio ruski jezik, doživeo novu kulturu. U Zenitu sam ostao u jako dobrim kontaktima, stalno se čujemo, treba da odem kod njih, ali nikako da se poklope kockice“.

Možeš da kažeš da si svetski čovek, pošto si svuda učio jezik, a to je u današnje vreme ogromna stvar...

“Poslednje što sam učio je španski jezik. Mogu da kažem da me to čini najsrećnijim od svega, to što sam uz košarku mogao mnogo toga novog da vidim, da doživim, da prođem i naučim... Kao igrač dobiješ širinu kakvu malo ko ima, da svuda živiš, da upoznaš mnogo novih ljudi, kultura, jezik, stekneš prijatelje... To je nešto što čoveku daje posebnu dimenziju i uzdigne ga na viši nivo. To je najbolja stvar koju mi je košarka dala“.

Marko i Marko (©Mega / Ivica Veselinov)

Da kompletiramo niz, pre poslednjeg dolaska u Zvezdu imao si po polusezonu u Cedeviti Olimpiji i Unikahi...

“Pred Svetski kup u Kini dobio sam drugo dete, pa sam u razgovoru sa agentom izabrao Cedevitu Olimpiju pre nekih drugih klubova koji su nudili više novca. Želeo sam da budem blizu kuće. Trebalo je već tada da se desi Crvena zvezda, nije se desilo i onda mi je Cedevita Olimpija legla lepo. Klub je sjajan, ljudi koji vode klub su odlični. Iskreno, nisam imao velika očekivanja kada sam dolazio i valjda sam zato bio toliko pozitivno iznenađen, ali mi je drago što sam bio tamo i što mogli da sarađujemo. Bilo je fenomenalno, pravi profesionalci i želim im mnogo sreće u budućnosti“.

Ipak, otišao si u februaru 2020. za Malagu, taman pred proglašenje pandemije virusa korona...

“Pazite, u Ljubljani sam imao dobru sezonu, bilo je ponuda, ali smo mi tada bili u dobroj poziciji. Na vrhu tabele, bili smo dobri i u Evrokupu... Prošla je polusezona, mi se nismo kvalifikovali u drugu rundu Evrokupa, onda smo izgubili neke utakmice u Jadranskoj ligi gde smo izgubili mesto na vrhu. Bilo je jasno da polako padamo. Tada se javila Unikaha, doveli su me na pozajmicu“. 

Iako je trajalo kratko, Malaga ti je baš prirasla za srce?

“Andaluzija je cela prelepa, treba je obići kompletno. Sjajno iskustvo, Španci su druželjubivi, otvoreni, španski jezik je dobar, hrana takođe. Cela zemlja je odlična da se obiđe. Tamo se uvek rado vraćam, svake godine idem tamo. Klub je maksimalno profesionalan, imaju neke svoje probleme i nadam se da će ih rešiti što pre kako bi ponovo bili tamo gde zaslužuju“.

LEKSIKON REPREZENTATIVNIH DANA...

Srebrni olimpijci – Simonović, Štimac, Birčević i Mačvan (©Star Sport)

Da se prebacimo na reprezentaciju. Pre poziva Aleksandra Đorđevića u A tim, imao si veliko iskustvo u univerzitetskoj reprezentaciji Srbije...

“Te godine imale su takođe veliki uticaj na mene. Aleksandar Kesar je bio selektor, prve nastupe imali smo u Bangkoku 2007. godine i napravili jako dobar rezultat. Osvojili smo srebro i izgubili u finalu od Litvanije sa Kalnijetisom, Macijulisom... Nama tada nije igralo toliko zvučnih imena, ali se sve promenilo u Beogradu dve godine kasnije. Kesar je ostao za selektora, a iako nismo imali takmičenje 2008. ostali smo u kontaktu. Sledeće godine napravljen je strašan tim i cilj je bio da uzmemo zlato. Jedan sam od retkih koji je iz 2007. prešao u tu ekipu iz 2009, Kesar mi je dao i traku, a od igrača Raduljica, Mačvan, Bjelica, Kešelj, Štimac, Paunić, Braca Milošević, Vukašin Aleksić, Nemanja Protić, Nikola Koprivica...“

Tim gde je većina kasnije nastupala za A tim Srbije i iznela neke velike rezultate?

“Da nekog ne zaboravim, bilo bi mi žao, ali sve su to bili fantastični igrači, a pre svega ljudi. Kad god se okupimo, a svi smo praktično ostali u kontaktu, čak i danas pričamo o tome kako nam je bilo dobro te 2009. godine. Čak i sadašnji GM Crvene zvezde Nemanja Vasiljević je bio tu sa nama. Mi smo mislili da je u organizaciji Univerzijade, ali zapravo je bio gost sela. Bilo je fenomenalno druženje, a iz tog druženja došao je odličan rezultat, onda i karijere. Odmah posle Univerzijade petorica su prebačena u seniorski tim Srbije kod pokojnog Dude Ivkovića, to je već bio uvod u nešto veliko što je čekalo tu generaciju. Teodosić i Marković su već bili u A timu, kasnije su se priključili ostali, tada se pripremao teren za nešto veliko za reprezentaciju. Posle srebra u Poljskoj čekali smo nekoliko godina, a onda su rezultati počeli da dolaze...“

Interesantno je da je Aleksandar Đorđević otvorio finale Univerzijade u Beogradu, ima određenu simboliku zbog svega što se kasnije desilo?

“Ne samo da je otvorio, već nam je održao govor u svlačionici pre tog finala. Sećam se kao da je juče bilo, slika pred očima. Da li ima simbolike? Ima. Svakako, dobar deo te generacije došao je kasnije kod njega i napravio neke rezultate. Ne verujem da se bilo šta u životu dešava slučajno“.

Kako si se osećao kada te je selektor Đorđević pozvao na pripreme pred Mundobasket?

“Da izvine zvezdaši, ali reprezentacija je na prvom mestu, pa Crvena zvezda. Reprezentacija mi je oduvek bila san uz Crvenu zvezdu, ali dres Srbije... Kada sam dobio poziv nalazio sam se u ne baš lakom trenutku karijere, a Sale je bio taj koji mi je pružio ruku. Posle toga sa Saletom sam napravio odnos da bih sve uradio za njega. Da je došao na most i rekao da skočim, samo bih čekao signal. Taj poziv u reprezentaciju mi je mnogo promenio karijeru i život, zato mi je žao što se nije desilo malo ranije. Kada vraćam slike na prošle dane, kada podvlačim crtu, prvo mi se vraćaju sećanja na medalje, onda na titule koje sam osvajao“.

I danas je sećanje na 2014. godinu i Svetski kup tako sveže i izaziva posebne emocije. Kako ti gledaš na prvu medalju u srebrnom nizu?

“Od dolaska Saše Đorđevića, sećam se i prvog treninga, kada smo imali prvi mali sastanak na terenu, on je došao i rekao: 'Momci, mi idemo u Španiju da osvojimo medalju, da se pobijemo za zlato'. Svi su imali dozu rezerve prema tome, jer je bio preveliki zalogaj. Novi trener, sistem, igrači, treba da se stekne uzajamno poverenje, da se izgradi tim. Nije bilo lako u Granadi, a pre toga ni na pripremama. Dobili smo neke jake utakmice, a onda su nas dočekali porazi od Novog Zelanda, u Vršcu i Beogradu. Nije bilo euforije, ni velikih očekivanja, svi su se pitali dokle možemo da doguramo što je za nas možda bila i prednost. Nije postojalo breme moranja i otišli smo tiho“.

Grupnu fazu ste završili sa trijumfima nad Iranom i Egiptom, te poraze od Brazila, Francuske i Španije...

“Brazil nas je dobio rutinski sa sedam-osam razlike, ali je ta distanca bila prevelika za nas. Protiv Španije je Sale bio isključen pred kraj utakmice, oni su vodili 17-18 razlike, pa smo se mi vraćali, ali opet je to bilo daleko. Međutim, sastanak u svlačionici posle te utakmice nikada neću da zaboravim i nedavno sam mu rekao da je promenio momentum celog turnira za nas. Ušao je u svlačionicu, pune oči suza, sa ogromnom verom u nas i rezultat. Kod nas su takođe proradile emocije, a onda kada se pojavila Grčka obrušila se lavina do kraja. Na njih, na Brazil, Francusku... Više nije bilo važno ko je protivnik, otišli smo do finala. Nismo mogli sa Amerikancima, to je ipak druga dimenzija, ali to srebro je postavilo temelj svega što se kasnije dešavalo“.

Počeo je veliki uzlet Srbije...

“Tako je i to srebro nam je svima promenilo karijere. Kada povučete paralele sa svim igračima sa tog turnira, videćete kakva je to uzlazna putanja“.

Jeste razbili Grčku i Brazil, ali ona utakmica sa Francuskom svima je poslala jasan signal da smo se vratili...

“Sama priprema za tu utakmicu bila je sjajna. Tada smo pokazali koliki kvalitet imamo, odigrali smo timski savršenu utakmicu, pokazali ko smo i po šta smo došli. Ta pobeda nam je toliko napunila samopouzdanje da smo stvarno delovali da možemo sa svima da igramo“.

Veliku šansu za zlatom propustili ste 2015. godine u Lilu, koliko vas je sve zaboleo poraz od Litvanije?

“Koga god da pitate iz tog tima reći će vam da je najteži poraz u reprezentativnoj karijeri došao od Litvanije. Sat vremena posle utakmice sedeli smo u svlačionici, nismo se ni presvlačili već smo bili još u opremi, niko reč nije progovorio, svima pune oči suza... Izgledali smo toliko dobro, a onda dođe taj jedan dan koji ti sve okrene naglavačke. To je sport. Niko posle svega nije mogao nikoga da krivi, da postavlja pitanje zašto smo ovo ili nismo ono, jer znam koja je želja postojala, energija, trud da se osvoji zlato. To što nismo uzeli bronzu nije bilo ni važno toliko, mi smo medalju izgubili u polufinalu“.

Dosanjao si dečački san da 2016. zaigraš na Olimpijskim igrama u Tokiju, gde je Srbija vratila sjaj iz Španije...

“Mi smo imali ekipu na okupu dve godine. Uz male korekcije, to je bilo to. Spremali smo se za Rio, kvalifikacije smo igrali u Beogradu i tada se prvi put pojavljuje Nikola Jokić. Motivacija na maksimumu, nismo mogli da dočekamo da izađemo na teren i sve počistimo. U finalu smo Portoriko dobili sa 40 razlike i imali jasan cilj da uzmemo medalju u Riju. Ostvarili smo san brojnih generacija, proživeli smo svakakve stvari u olimpijskom selu, a u celom tom iskustvu najveća stvar je što smo mi bili poslednji meč na kompletnim Igrama, mi smo zatvarali celo takmičenje. Evo i sada sam se naježio kad samo pomislim na to. Kada smo videli našu zastavu da ide pod svodove, shvatiš da je to neprocenjiv doživljaj“.

Svi odlično pamte utakmicu protiv Australije u polufinalu, kada se videlo da želite da im vratite za poraz iz grupne faze sa kamatom...

“To je najbolja utakmica cele naše generacije, za sve ove godine. Potpisujem. Oni su nam za poluvreme ubacli 14 poena, što je potpuno neverovatno ne samo za poluvreme Olimpijskih igara, već zato što je taj tim imao četiri ili pet NBA titula zajedno. To je neverovatno. Posle je finale opet bio dokaz da sa njima ne može da se igra, kao da su vanzemaljci“.

DURANT, GUROVIĆ, KRSTOVIĆ, SALE...

Simonović i Đorđević (©Star Sport)

Dobio si priliku da čuvaš Kevina Duranta, jednog od najboljih NBA igrača tada i u kompetnoj novijoj istoriji lige. Kako si doživeo taj susret?

“Definitivno najteži igrač kojeg sam morao da čuvam, više od toga i ne može. Koga god da pitate ko je najtalentovaniji NBA igrač, reći će vam Kevin Durant. Možda i najbolji, ali to je sve stvar ukusa. Ali nije nam to prvi susret, jer smo igrali jedan protiv drugog 2006. godine. Bili smo u Dalasu na nezvaničnom Svetskom prvenstvu i igramo za treće mesto protiv SAD...“

I?

“Tih dana svi tamo pričaju o tome kako imaju klinca od 18 godina, da je u pitanju čudo koje niko ne može da čuva, ima 210 centimetara i igra plejmejkera. Mi u to nismo verovali. Pred utakmicu nam pokažu o kome se radi, on stvarno suv kao grana, visok, dečkić. Mi napravimo taktiku za utakmicu, on ne može da dođe do lopte. Prvo poluvreme završio je sa dva ili četiri poena, jer su sve vreme crtali akcije za njega, a imao je i veliku minutažu. Odlazimo na poluvreme sa 19 ili 20 poena razlike, mi pričamo o njemu i u fazonu smo da je to klasična američka priča“, vraća film Simonović i nastavlja:

“Počinje drugo poluvreme, mi u fazonu kako treba da izdržimo nekoliko uvodnih minuta, pa da završavamo. A onda se pojavljuje on. Isti čovek koji u prvom poluvremenu nije mogao ništa da uradi, sada se pretvara u monstruma iz Svemirskog basketa (smeh). Bukvalno skače u odbrani, napravi dva driblinga, šutne za tri i pogodi. Pa sledeći put isto tako, samo ode na zakucavanje. On je takav da može u dva-tri driblinga da pretrči teren i bude na drugoj strani. Ne karikiram. Mi zbunjeni, kao da smo u oluji, samo nas šamaraju sa jedne na drugu stranu. Upali smo u njihov ritam, trčali gore-dole i od +20 na poluvremenu došli smo do -20 na kraju. Dakle, dobili su nas 40 razlike u nastavku, mi nismo znali o čemu se radi“.

Deset godina kasnije život vas je ponovo spojio na terenu...

“Nikada neću da zaboravim jednu situaciju sa parketa tada. Daje dve trojke, mi imamo napad i ne koristimo ga. Oni hvataju loptu i sada gledam (Stefa) Karija kako dribla u polutrku napred, samo traži pogledom Duranta. Kari dribla uz aut-liniju, on trči po sredini, ovaj mu ostavlja loptu o parket i sada Bogdan i ja skačemo sa obe podignute ruke na njegov šut, ali on sa deset metara lagano u šut i pogađa kao kap, ma nije dotakla mrežicu. Gledamo se Bogdan i ja, pa se okrenemo ka Saletu, nikom nije jasno šta se desilo“.

Rekao si da ti je Durant najteži rival računajući NBA igrače, a ko ti je pravio probleme u Evropi?

“Milan Gurović, koji mi je bio idol dok sam rastao. Pokušavao sam da 'skinem' njegovu igru. Visok, istrči iz blokade, digne se na šut, ne možeš da ga čuvaš. A, bilo mi je teško da čuvam i Bojana Krstovića. Niži od mene, eksplozivan, brz prvi korak... Sećam se, igramo protiv Hemofarma, utakmica u Podgorici, Radonjić dan pred utakmicu pokušava da me isprovocira pitanjem da li mogu da ga čuvam. Ja se naoštrim i kažem da mogu, a on mi posle ubaci 27 poena. Srećom, dobili smo tu utakmicu, odigrao sam dobro u napadu, ali nas je u odbrani ubio. Ima i dosta dobrih igrača iz Evrolige, kojima je tako malo potrebno da pročitaju situaciju i ako im ostaviš malo prostora – kazne te. Ali, vremenom sam stekao iskustvo i počeo da procenjujem bolje koga i kako treba da čuvam, gde treba da rizikujem više... To ide s godinama“.

Za kraj, proživeo si sa Srbijom neuspeh u Kini 2019. godine. Očekivanja nacije bila su velika...

“Očekivanja su bila možda i prevelika tada. Ekipa jeste bila zaista dobra, ali naš peh bila je povreda Miloša Teodosića i to nam nikako nije išlo u prilog. Tu se ne radi samo o igračkom kvalitetu koji donosi na teren, već je on prirodni vođa. Kako on nije bio tu, nedostajao nam je lider. Bogdan je stvarno fantastičan igrač i skorer, jeste jedan od lidera, kao i Bjelica, Raduljica... Ali, Teo je bio prirodni vođa. To nam je nedostajalo da uzmemo zlato“.

Kako ste kao ekipa proživeli odlazak Saše Đorđevića?

“Teško nam je pao. Bio je tu godinama, uspostavio je sistem kroz koji smo prošli, imali smo mnogo uspeha, funkcionisali kao porodica... Bili smo svi spremni da se žrtvujemo za onog drugog... To je bio trenutak koji nam nije prijao, ali to je život“.

I danas se priča o tome kakav je imao uticaj na svlačionicu...

“On je veliki govornik, motivator. Nije sve u tome da se ti samo spremaš taktički, ali ti veliki govornici i motivatori ne pričaju mnogo, ali kroz nekoliko reči mnogo kažu. Sale kada uđe na sastanak, na primer pamtim onaj protiv Francuske u Madridu, koji je trajao tri-četiri minuta, priča nam detalje na koje treba da obratimo pažnju. A onda se odjednom menja energija i kreće da nam pumpa borbeni duh, mi izlazimo na teren krvavih očiju, tražimo protivnika, da se odmah pobijemo za finale. On je veliki pobednik, takav je bio kao igrač, takav je posle bio i kao selektor, sada trener. U očima mu vidiš veru koju ti prenese kroz svoje reči. Osećam da je tako bilo sa Fenerbahčeom ove godine, svi su ih otpisali, a on je našao modus da relativno lako dobije najbolji tim Evrope“.