Mozzart Sport "snimio" Jokića još 2014. godine: Protiv Kosjerića se nisam snašao

MVP! MVP! MVP!

Brojke zastrašujuće čak i za NBA pojmove: 26,4 poena, 10,8 skokova i 8,3 asistencije po utakmici. Nikola Jokić je ove sezone dominirao najjačom ligom planete i sasvim zasluženo poneo MVP priznanje. A onda su, kako to uvek biva, po društvenim mrežama počele da se recikliraju one već čuvene fotografije njega kao tinejdžera sa stomačićem, priče o koka-koli i bureku... Čak i statusi sa Fejsbuka o tome kako nije voleo školu i da uči vikendom.

Pa kad je već tako da recikliramo i mi. Samo što nas neke druge uspomene vraćaju u Jokićevu mladost. Premotavamo film na prvi Nikolin intervju redakciji Mozzart Sporta. Možda čak i prvi intervju koji je dao, mada ne bismo smeli da tvrdimo. Februar je 2014. godine, nedelju dana pre Nikolinog 19. rođendana, mladi tim Mege je oduševio na Kupu Radivoja Koraća, iako je u finalu poražen od Crvene zvezde.

Taj tim je pucao od potencijala. Uostalom, uz Nikolu Jokića, MVP-a NBA lige, igrao je i Vasilije Micić, nedavno proglašen za MVP-a Evrolige. Teško da su čak i najveći optimisti u tom trenutku mogli i da naslute dokle će dobaciti Nikola i Vasa. A i to govori nešto o njima. Svašta su oni prevalili preko glave. Mnogo toga istrpeli. I na kraju uspeli.

Sada ipak da se vratimo u tu 2014. i Megin tim u kome su bili i Nemanja Dangubić, Nenad Miljenović, Nemanja Radović, koje su kao mlade lavove novinari Mozzart Sporta intervjuisali odmah posle finala Kupa. Vođa na terenu – Ratko Varda. Prosek godina igrača na parketu, ako gledamo po minutima koje su odigrali, svega 22,05. Najmlađi tim u Evropi te sezone!

A u finalu protiv Crvene zvezde, poraz na jednu loptu – 80:81. Imala je Mega i prednost od 18 razlike. Imala je i šut za pobedu. „Mali“ Jokić je promašio...

"Da tako kažem, lopta je došla do mene ničim izazvana. Sada kada se setim, imao sam Miljenovića na bek-doru, ali nisam mu dodao, ušao sam u dvokorak i... Mogao sam u krajnoj liniji da dodam Miljenoviću, ali što je rekao Radović: 'Mislio sam da će da uđe onako kako preko mene daješ'. Ko zna, možda će taj promašaj doneti neke veće uspehe u budućnosti", govorio je tada Jokić za Mozzart Sport.

O istom šutu, Vasilije Micić je rekao...

“Akcija u poslednjem napadu bila je ‘nacrtana’ za mene, ali u tom trenutku nije prošla, pa je mali Joka šutnuo kako je morao. Ali dobro, biće prilike kada će moći da pogodi. Da smo pobedili bilo bi zasluženo, bez obzira na to što je Zvezda jači tim, a i imala je armiju navijača iza sebe. Odigrali smo meč zrelo, bili smo bolji svih 40 minuta”.

Proces sazrevanja što se kaže. Sa ove distance izgleda potpuno nestvarno. Uostalom, o četvrtfinalnom meču sa Crnokosom Jokić je govorio...

“Protiv Kosjerića se nisam snašao. Nekako su čudna ekipa, svi šutiraju, bila je i čudna utakmica. Kasnije je sve došlo na svoje. Potom nas je FMP iznenadio energijom i šutevima. Onda smo mi ušli u ritam, pogađali lakše i došli do finala“.

U finalu zvižduci Zvezdinih navijača, uperenih prvenstveno na Vardu, ali i celu protivničku ekipu. Mada mnogi tada nisu znali ni ko je Jokić. Tek će se o njemu pričati. Ni on sam nije mogao da pretpostavi koliko.

"Ja sam samo dečko koji voli da igra košarku. Ništa više od toga. Govore mi: ’Ti si talenat, ti možeš ovo, možeš ono...’ Ali, ponovljam, ja sam samo jedan dečak koji voli košarku i igra kako igra. Želim da pronađem nešto što će me krasiti, kao trener Deki Milojević dok je bio igrač. Svi maštaju o NBA, ali polako. Ako za nekog ima vremena, to sam ja. Potrebno mi je znanja i iskustva. Da promašim šta treba da promašim. Isto tako i pogodim".

Jokića čeka najveći ugovor u istoriji košarke: Do 2028. godine još 241.000.000 dolara, ukupno u karijeri preko 400.000.000

Kad je već sam pomenuo Milojevića...

“Velika mi je čast što radim sa Milojevićem, on je imao veliku karijeru. Uči me određenim forama, veruje u mene i to mi stvarno mnogo znači. Kada sam stigao u Megu prvi put sam se susreo sa obavezna dva treninga dnevno. Onda je tu bio Bobi Marjanović kojeg dosta dobro poznajem privatno. Stigao je potom Novica Veličković, veliki borac i vođa. Sve je to bilo šokantno za mene. Polako sam ulazio u sistem. Sad je sve negde leglo na svoje".

Leglo je, nego kako. Nije o tome ni sanjao Jokić dok je gledao Medžika Džonsona, kupio cake i sa snimaka Hakima Olajdžuvona, diveći se rođenoj braći zbog kojih je i zavoleo košarku.

“Vodili su me sa sobom na jedno mesto koje se zove Jama i tu se u Somboru igra mnogo dobar basket. Braća su dosta starija od mene, sa 15 godina su otišli u Vršac i kasnije u Spartak. Voleo sam da gledam njihove utakmice kao mali".

Bilo nekad, sad se prepričava. Ali ne treba da se zaboravi. Jer može da bude jako poučna priče za sve klince koji se u današnje vreme često izgube razmišljajući o novcu pre nego o napretku. Nikola je postao ovo što jeste zato što je razmišljao drugačije. Isto važi i za Vasu. Ćutali su i radili su i dok se u njih nije verovalo. A lepo je to Micić primetio još te 2014. godine...

“Mi smo klinci, ali dosta zreli. Svi smo tu negde, godina gore ili dole. Tu je Ratko Varda koji je od početka sezone totalno pozitivan. Mnogo je stariji, imao je skroz drugačiji život od ostalih, ali se on pokazao u najboljem svetlu. Prihvatio nas je kao svoju decu, a i on je maltene jedno veliko dete koje se stopilo s nama... Mi mladi se držimo dobro, drčni smo, uporni i željni dokazivanja. Imamo sreću što nam je trener Dejan Milojević, dobro nas je ukomponovao. Svima je dao šansu i niko se ne oseća zapostavljenim. On je preiskren i ako ti Dejan nešto kaže, 100 odsto je tako. Imamo prema njemu veliko poštovanje. Kondicioni Ćosa je stalno uz nas, ma baš cela priča u Megi je napravljena dobro, zna se konačan cilj ljudi u klubu. Kada bismo mi ostali zajedno još jednu godinu, svašta bi bilo."

Svašta je i bilo. Ne u Megi doduše, ali... Jedan MVP NBA lige. Drugi na MVP Evrolige. Jedan je zbog košarke morao da se udalji od svojih konja. Drugi je morao da batali skijanje. Ko ne zna, Vasa Micić je bio vrlo talentovan na snegu.

“Prva pauza je bila tri godine. Onda sam otišao na državno prvenstvo i bio drugi na šampionatu 2006. Stvarno sam bio ’bolestan’ skijaš. Dakle, osam godina ne skijam. Otac Dragan, kojeg zovu Micko, već 30 godina ima ski-servis na Kopaoniku i jasno je koliko voli skijanje. Celu zimu je gore. Mislim da je njemu najteže palo. Iskreno, olakšavajuća okolnost je što je sestra Nina bila vrlo uspešna u snoubordu. Znam da su svi u porodici srećni zbog toga kako mi ide u košarci, jer znaju kroz šta sam sve prošao posle povrede“.

Na sam pomen te povrede, Miciću se tada menjala boja glasa. Traumatično iskustvo.

“Imao sam nepunih 17 godina kada sam se operisao. Baš sam bio mlad, operisan sam u Nemačkoj i operacija je urađena zaista dobro, međutim, posle operacije, kada je otišla sestra, tih nekoliko dana bio sam u fazonu da vrisnem od muke i koliko je bilo teško. Oporavak takođe nije bio nimalo jednostavan. Operaciju je uradio nemački lekar po specifičnom sistemu i posle toga ide posebna vrsta oporavka koja podrazumeva mesec dana apsolutnog mirovanja. Noga je bila imobilisana, tetive su se poskraćivale, ogromni bolovi... Potom je nova povreda došla u vreme mog rođendana 13. januara, kada mi je stigla vest da je trebalo tada, sa 18 godina, da budem na širem spisku reprezentacije. Mislio sam da je to poslednji put kada sam mogao da dobijem poziv za A selekciju. Iz tog vremena sam naučio dosta”. 

Naravoučenije, nije uvek lako. I samo najuporniji opstaju. Micić je na kraju dobacio do te reprezentacije. Osvojio je i Evroligu. Ali još nije ostvario jedan san. I o tome je pričao te 2014. godine…

“Voleo bih da odem u NBA, da vidim šta se to tamo dešava. To je trenutno baš daleko, jer su realno u NBA najbolji igrači. Imaju sjajne fizikalije i bez obzira na njihovu košarkašku inteligenciju, ne možeš ni da pomisliš da ih čuvaš. Na Svetskom prvenstvu juniora sam igrao protiv momaka koji će ove godine biti dobro kotirani na draftu. Shvatio sam da moraš da budeš snažan koliko i oni da bi ih pobedio ‘na glavu’. NBA je san, a ako ne to, onda najviši evropski nivo”.

Nekad sam Joku gurao u “kamikazama”, a sada nisam ni svestan koliko je daleko otišao

Sedam godina kasnije… Ko bi rekao?