Hit sezone: Čolovi „Prokletnici“ crtaju nove granice fudbalske mape Evrope

Posle prvog kruga u Ligi šampiona, od favorita je otpao samo Juventus. Iako to možda i nije bila tolika senzacija s obzirom na okolnosti u kojima je meč u Istanbulu odigran i snagu Galatasaraja. Ispadanja Benfike i Porta i nisu bila tolika senzacija. U osmini finala se napravio novi filter pa su oni dovoljno dobri za grupe, ali ipak nedovoljno jaki za četvrtfinale položili oružje pred najmoćnijim klubovima Evrope. Čak ni Olimpijakos nije uspeo da iskoristi očajan momenat Mančester junajteda i onih sjajnih 2:0 iz Atine.

Mnogi su očekivali da ćemo i u četvrtfinalu videti isti slučaj. Real, Bajern, Čelsi i Barselona su bili favoriti. Prva tri su prošla dalje, ali ne i Barsa. Naletela je na fudbalsku „bandu“ Dijega Simeonea. Realno, imala je najteži zadatak od svih favorita i nije uspela da ga reši. Atletiko se čisto i zasluženo plasirao među četiri najbolja tima Evrope i pokazao da i oni sa manje novca na bankovnom računu, ali sa velikim srcem, mogu da se probiju među bogate moćnike.

Atletiko među favorizovanim trilingom sada deluje kao uličar među uniformisanim školarcima. Murinjo, Gvardiola i Ančeloti su bili očekivani na „Fajnal foru“, ali drskog Argentinca Čola Simeonea tu niko nije video pre početka sezone.

Osim verovatno njega samog. Da nije verovao, ne bi ni došao do završnice.

Toliko toga je napisano i rečeno o Simeoneovom mandatu na klupi Atletika da nema smisla ponavljati neke opšte poznate stvari. El Čolo je toliko fokusiran na pobede i uspehe, da polako zasenjuje glad arogantnog genija Murinja, Gvardioline opsesivno-kompulsivne poremećaje ili inat „ludog“ Jirgena Klopa. Stao je u red najvećih trenerskih motivatora koji svoje timove čine pobednicima, cede i poslednji atom snage i volje iz njih.

Grupa napaljenih Latinosa, jedan Turčin vrele krvi i jedan Belgijanac panterskog refleksa su Čolova grupa spremna da pogine za njega na terenu. Okupljeni za relativno kratko vreme poput Tarantinovih Prokletnika su postali kazneni vod koji će svakog rivala naterati da pati, bez obzira koji rezultat bio. I uživaće u tome. Mnogo teško gube, a pogotovo kada je reč o megdanima gde su u nekom podređenom položaju. Obožavaju da pre meča dobiju ulogu žrtve i da se onda na terenu transformišu u zver gladnu pobedničkog nektara.  

Ta glad i posvećenost koju je Simeone imao u igračkim danima i koju je savršeno uspeo da prenese na svoj tim i usadi u glave momcima u crveno-belim dresovima je razlog zbog kojeg se začuđeno češemo po glavi gledajući nadljudski presing Atletika protiv Barselone. Mnogi zlonamerni će pomisliti i da je doping u pitanju. Ili da možda pošteno priznamo da prisustvujemo rađanje nečeg novog u evropskom fudbalu, nove fudbalske sile i crtanju novih granica na fudbalskoj mapi Evrope.

Atletikove fizičke snage i savršene koordinacije ne bi bilo bez injekcija samopouzdanja kojim ih Simeone „puca“ sve više kako sezona u kojoj borba za dva najveća trofeja dostiže krešendo. Iz mentalne stabilnosti i samouverenosti, stiže ta moć u pluća i noge Čolovih Prokletnika. Pred njima čak i Ramos i Pepe deluju kao neki koji će izvući deblji kraj batine u fudbalskoj tuči, pred njihovim naletima u rojevima Buskets, Ćavi i Inijesta ne mogu da povežu tri pasa u 20 minuta igre.

Fizička nadmoć i agresija koju pokazuju na terenu je zaštitini znak ovog tima uz sav suvi kvalitet koji poseduju. Čolo je u njima razgoreo najbolje vrednosti južnoameričkog žara i temperamenta u igri (Kosta, Godin, Miranda, Filipe), italijanske taktičke savršenosti i oštroumnosti (što su odlike u Ardinoj i Garsijinoj igri) i prefinjene španske tehnike koju pokazuju Koke i Vilja. Sve što je kao izuzetno inteligentan igrač pokupio i naučio u tri zemlje u kojima je igrao, sada je sakupio u jednu ideju se razvija u nešto veliko i strašno.

Od svih fudbalera izvlači maksimum najboljih vrednosti, ali istovremeno im kao nekim mutant virusom prenosi sa jednog na drugog kvalitete koje do tada nisu imali, pa vidite laganog Adrijana kako kao besan pas kidiše na poslednju liniju Barse ili „lenštinu“ Dijega kako ostavlja poslednji atom snage istrčavajući svaku kontru.

Uspeo je čak da pregura i onu krizu kada ih je Real dva puta patosirao u Kupu kralja. Mentalno je podigao ekipu i sada deluju još gladnije i agresivnije nego u onoj seriji pobeda na početku sezone. Ekipa koju Barselona ne pobedi nijednom u pet pokušaja i kojoj Mesi ne da nijedan gol u tim mečevima zaslužuje sav mogući respekt. Ne zato što je Mesi „nestao na terenu“ kako će neki primetiti. „Nestajali“ su i ostali velikani. Ni Maradona nije uvek bio najbolji. Sposobnost da u svih pet mečeva uhapse najdominantnijeg igrača današnjice, više govori o Simeoneovim Prokletnicima, nego o Mesiju.

Zamislite Barsu protiv Atletika bez Mesija i Inijeste. Šanse joj sigurno ne bi bile iste. Atleti su uspeli da toj istoj Barsi stanu pod grlo bez svojih „Mesija i Inijeste“: Dijega Koste i Arde Turana.

Sva trojica trenerskih magova koja čekaju Simeonea u borbi za evropski tron ovo još bolje znaju. Ančeloti je uspeo u kupu, ali je u prvenstvu dobio dve lekcije. Murinjo u Čelsiju nema „delta odred“ kao što ga je imao u Interu. Više to sada liči na laku konjicu i eventualno upuštanje u tuču sa Atletima bi moglo da ga skupo košta. A Gvardiola je već video kako je prošla jedno njegovo čedo u odmeravanju sa Atletikovim mišićima. Ova bavarska tiki-taka deluje kao verzija 1,2 u odnosu na katalonsku, ali moraće Pep sve to da drži pod koncem.

Ko god da sutra izvuče Čolove Prokletnike, biće mu potrebne dve prefketne partije da bi ih naterao da bace peškir. Kako? Jedva čekamo da vidimo. 

(FOTO: Action images)