Mural velikanu u San Gavinu Monrealeu - Sardninija
Mural velikanu u San Gavinu Monrealeu - Sardninija

Zagrmelo je poslednji put, puklo je srce najbolje levice koju je Italija imala

Vreme čitanja: 16min | uto. 23.01.24. | 09:44

Ono što je on uradio s Kaljarijem smatra se najvećim “incidentom” u istoriji italijanskog fudbala, kažu da od tada nije platio piće na Sardiniji, a lomovi obe noge ga nisu sprečili da postane verovatno najbolji napadač u istoriji Italije, po mnogima i njen najbolji fudbaler

Za 20, ma za 10 godina ćete morati deci da objašnjavate ko je bio Frančesko Toti. Izguglaće ga i bledo vas gledati dok pokušavate da dočarate kakva je to igračina i majstorčina bila. Kako u ovim i budućim vremenima objasniti da je neko ko ima jednu titulu prvaka Italije (dobro, i Mundijal) plus nekakve "kupiće", bio najbolji igrač sveta u jednom trenutku? Čovek koji je mogao da postigne gol kako je hteo. Kako drugi nisu mogli ni da maštaju. Kako objasniti da su postojali ljudi kojima su srce, čast i poštovanje bili važniji od makar dve Zlatne lopte i pregršt trofeja koje bi imao da je otišao u Real, Juventus, Inter ili gde su ga sve zvali? O milionima da i ne pričamo...

Malo je Totija, ali ih je bilo i biće ih dok je ljudi, majstora fudbala i strasti prema istom. Toti pre Totija sinoć je otišao. Glasno i brzo. U njegovom stilu. Od vesti da mu je pozlilo do vesti da je preminuo prošao je dan. Izabrao je tiho veče da ode, ponedeljak. Poslednji put je zagrmelo i na kraju puklo veliko srce Groma sa Sardinije. Otišao je Rombo di Tuono, iliti Udar groma da ga prevedemo. Đanluiđi Riva preselio se kod Macole, Rosija, Širee, Faketija, Vijalija i ostalih italijanskih velikana. Čeka ga tamo počasno mesto. Najbolji je to strelac u istoriji reprezentacije Italije. A kakvih je sve bilo posle njega! Kakvih gromova od napadača i golgetera. Najbolji je možda i u istoriji italijanskog fudbala. A bez dileme najbolja levica koju je majka rodila na Čizmi.

Izabrane vesti

Jedan igrač - jedan klub. To nisu priče, to su mitovi o Maldiniju, Bareziju, Totiju, Pujolu, Faketiju… I Điđiju Rivi. Oni su zastave klubova kojima su posvetili cele karijere i živote. Primetićete da ni u post-igračkim karijerama nisu bili ništa manji ljudi nego ranije igrači. Tužan je procenat vrhunskih sportista koji nakon velikih karijera umeju da pljunu po svemu što su stvorili i odu na pogrešnu stranu istorije za odvratnu klupu, fotelju i sitnu privilegiju. Ovi gore pomenuti nisu nikad. Biće da je do karaktera čoveka i beskrajne ljubavi za viši cilj. Imali su i dovoljno sreće da se rode u pravo vreme na pravom mestu. Neki poput Del Pjera, Zofa ili Zanetija nisu imali tako „perfektan” CV, jer su počeli u manjim sredinama, pre nego što su postali zastave nekih drugih velikih klubova.

Luiđi Riva je možda i najveći iz ove grupe. Njemu je bilo najteže. Niti se rodio sa zlatnom kašikom, niti mu je bila potrebna u životnom escajgu. Nije pokušavao da se najede unazad...

Kažu u Italiji da je to najbolji napadač kojeg je njihova zemlja imala. A samo u poslednjih 30 godina je konkurencija bila jeziva. Brojke mu idu u prilog jer je ostao najbolji strelac reprezentacije Italije svih vremena i nadživeo vreme kada su se trpali golovi San Marinu, Andori i ostalim Liliputancima sa tri puta više utakmica. Bolji prosek golova u reprezentacijama od njega ima samo nekolicina fudbalera u istoriji. Među njima su Pele, Gerd Miler, Puškaš...

Stranica Vikipedije ne može da dočara grandioznost i gracioznost bombardera koji je obeležio italijanski fudbal šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoleća. Ipak, legenda o Điđiju Rivi živi. Ovih dana će bujati, a Italijani će ga ispratiti sa stilom i poštovanjem koje decenijama neguju prema svojim legendama.

Iako Sardinija danas pre svega važi za skupo i ekskluzivno letovalište, njene istorija i tradicija su duge, bogate i različite. "Sardinija nije Italija", čest je grafit na drugom po veličini italijanskom ostrvu. Još otkako je bila Kraljevina, razlikovala se od Italije. Zemlja trikzinog mora, oštrih stena i golih brda. I najbolje prasetine, jer tamo se jede meso. A opet, malo je čuvenih sinova i kćeri dala. Još manje usvojila. Najveći joj je došao iznenada. Na Sardiniji će se svaki iole normalan čovek uvrediti ako niste čuli za Điđija Rivu. Ironija je da on nije sa Sardinije, ali je njihov, dao im je sve. I život okončao na njoj.

Kaljari je jedan od četiri grada u Italiji koji nema dva velika fudbalska kluba već samo jedan, za koji se živi i navija više od drugih. Tamo Juve, Milan ili Inter nemaju većinu. Preostali su Napulj, Bolonja i Firenca. Kaljari i danas živi u toj ludoj 1970. godini. Luiđi Riva je tada bio potpisnik možda i najvećeg čuda u Seriji A. Većeg i od onog Veroninog „incidenta”, Vujketove Sampdorije ili Maradoninog „skudeta”.

Điđi je rođen u jesen 1944. godine, kada su saveznici već oslobodili dobar deo Italije od fašističke čizme i kada su partizani polako oslobađali i sever zemlje. Na severu, u Leđunu, nadomak Varezea, pod bombama je zakmečao dečak koji će kasnije sipati bombe iz najjače levice koju je Italija imala. Život ga je brzo udario i stavio mu nevidljive bukagije o kojima će progovoriti tek decenijama kasnije. Izgubio je roditelje i sestru Kandidu kao dete. Ostali su on i druga sestra Fausta. Samo je u lopti video spas. Fudbal mu je bio jedina šansa.

Prvu sezonu je odigrao 1962. godine u malom Lenjanu, postigao šest golova i već se pročulo o levonogom momku koji razara protivničke odbrane. Nekako su se najviše zainteresovali ljudi iz Kaljarija i prestigli konkurenciju u borbi za Rivin autogram. Na početku, nije želeo da ide u „tamo neki” Kaljari.

Ostavite me ovde, šta ću tamo?” - pitao je trenera Lupija koji mu je samo odgovorio da je već prodat Kaljariju.

Ubedila ga je Fausta koja je brinula o njemu. Kada je uplovljavao u luku na Sardiniji bio je zgrožen i pitao:

„Je li ovo Afrika? Ne može biti da je ovo Italija”.

Ali sve posle toga bilo je sedmo nebo. Nikad se više nije vratio sa Sardinije. Zavoleo ju je, a ona mu je pala pod krampone. Ljubav se pretočila u fudbalsku legendu. U narednih 14 godina Riva je pisao istoriju Kaljarija i Italije. U prvoj zajedničkoj sezoni zajedno su ušli u Seriju A i nagovestili nešto neverovatno.

Igrao je na poziciji levog krila, ali je često ulazio na poziciju klasičnog centarfora. Bio je brz, jak, vešto driblao, dobro tukao glavom i slabijom nogom. Međutim, sve to je padalo u senku razorne levice. Od njegovog šuta su klecala kolena. Zbog njega su se defanzivci sklanjali ostavljajući golmane na vetrometini.

Prva sezona u Seriji A je pošla naopako i na polovini trke Sardi su bili zakucani za dno tabele, da bi Riva eksplodirao u drugom delu sezone i doveo ih do respektabilnog sedmog mesta. Šta ćeš više za jedan Kaljari... Ko se nadao boljem od toga? Ali počelo je. Nešto čudno, nešto nezamislivo. U narednih nekoliko sezona, Kaljari i Riva su pravili sve ozbiljnije probleme velikim klubovima, a levonogi bombarder je 1965. godine debitovao i za reprezentaciju. 

Sledeće godine se igralo Svetsko prvenstvo u Engleskoj. Svi su bili uvereni da će selektor Fabri lansirati mladog Rivu. Pozvao ga je, ali ne među 22 fudbalera koji bili učesnici Mundijala, već kao 23. koji će biti s ekipom i "osetiti atmosferu". Hroničari tu odluku pripisuju Fabrijevom kukavičluku. U to vreme, gazde u reprezentaciji Italije bile su superzvezde Đani Rivera i Sandro Macola, perjanice Milana i Intera. Fabri nije mogao da se izbori sa njihovom veličinom u ekipi. Problem je bio što je između njih dvojice vladala netrpeljivost koja je ubila atmosferu u ekipi.

U očima sam mu video strah. Rekao je našem kapitenu da u nastavku meča dodaju loptu meni u kaznenom prostoru i da će da svira penal. I svirao ga je. Ništa manje nepostojeći od onog za njih. Pogledao me je u stilu: 'Je li sada u redu'? Pitao sam ga šta ako promašim i odgovorio mi je da će mi ponoviti...

Riva je kao „13. prase” sedeo na klupi tokom Mundijala i nemoćno gledao kako se pred njegovim očima odvija najveća sramota u istoriji italijanskog fudbala. Azuri su izgubili od Severne Koreje sa 0:1 i završili takmičenje, iako im je bio dovoljan i bod. Gol je dao igrač sa brojem 11 na dresu. Broj koji će proslaviti Rivu i koji je uzeo po uzoru na idola Neku Skoglunda iz Intera.

„Sedeo sam pored Burgniča na klupi i hteo da pregrizem jezik od muke. Ali, znao sam da nisam imao izbor. Da sam odbio poziv da idem kao slepi putnik, verovatno me više nikada ne bi zvali. Znao sam da moje vreme tek dolazi. Jednostavno, oni su igrali za velike klubove, a ja za Kaljari. Posle meča smo se osećali kao izdajnici nacije. Jedan navijač mi je prišao i ošamario me. Iako ništa nisam bio kriv. Ipak, Fabri me je kasnije izdvojio na stranu i iskreno mi uputio izvinjenje. Gospodski. Oprostio sam mu”, pričao je kasnije Riva.

Reprezentacija je doputovala brodom u luku u Đenovi gde ih je besna masa gađala jajima i paradajzom.

Điđijev uspon više niko i ništa nisu mogli da zaustave. Fizički spreman kao zver, sa jasno iscrtanim trbušnjacima nesvojstvenim tadašnjem fudbalu, „nosio je u zubima” protivnike i rešetao mreže. Imao je dinamit u levici. Jednom prilikom na treningu je promašio metu i pogodio dečaka koji je stajao iza gola. Polomio mu je ruku kao ledenicu. Odmah sutra je došao u bolnicu da ga poseti i izvini se.

Riva u poseti dečaku u bolniciRiva u poseti dečaku u bolnici

Nekoliko dana kasnije, u martu 1967, pukla je i Rivina koska. Protiv Portugalije mu je čuvar polomio obe potkolnične kosti paklene levice. U tek trećem meču u dresu azurne boje. Uprkos tome, završio je sezonu kao prvi strelac lige! Italija je bila u neverici, a on se vratio još jači. Već sledeće godine je u famoznom ponovljenom finalu Evropskog prvenstva bio strelac jednog od dva gola za trijumf Azura od 2:0 nad Jugoslavijom i evropsku krunu.

Sledeće sezone Riva je igrao kao pušten s lanca. Kaljari je počeo ozbiljno da nervira ostatak Italije koja je navijala za velikane sa severa. Sardi su završili sezonu na drugom mestu iza šampiona Fjorentine, a Riva po drugi put bio „kapokanonijere” u Seriji A sa 20 golova. Juventus i Inter su odlepili za njim. Juventusov moćnik Boniperti ponudio je tada svetski rekord od 1.500.000 funti za Rivu. U Kaljariju nisu znali šta da rade, ali je Riva presekao i odbio. Ostao je u Kaljariju i odrekao se šanse za mnogo veće novce i privilegovani status. Isti odgovor dobio je i prebogati predsednik Intera Anđelo Morati. Tada je izgubio Zlatnu loptu.

"Kada je Kaljarijev predsednik Arika saznao da ne želim da pređem, bio je ljut. Ali znao je koliko sam trvdoglav momak i da me nema smisla ubeđivati bogatijim ponudama. Vidite, ja sam odrastao bez roditelja, bez porodice. Na Sardiniji sam to našao. Svi su me voleli. Osetio sam da napokon nečemu pripadam i da imam porodicu iza sebe. Nisam smeo da se toga odreknem i odem negde gde će me gledati samo kao igrača. A u gradu se već osećalo da ljudi zaista veruju u "skudeto", a ne samo da ga sanjaju. Pomislio sam i ja da je moguće", objasnio je kasnije odluku Riva.

Bio je to uvod u najveći „incident” u istoriji Serije A.

Kaljari je sledeće sezone pljunuo u facu Juventusu sa Anastazijem i Halerom, čuvenom Rokovom Milanu s Riverom, Šnelingerom i Trapatonijem, Interu sa Faketijem, Macolom i Luisom Suarezom i čuvenim Elenijom Ererom na klupi.

Ostatak Italije je Sarde i Rivu pogrdno zvao „čobanima sa ostrva” (jedan od zaštitinih znakova Sardinije je bilo i stočarstvo), provincijalcima koji nemaju šta da traže u borbi sa velikanima. Kaljari i Riva su u sezoni 1969/1970 odgovorili „skudetom”! Điđi je sa 21 golom na 28 utakmica po treći put postao najbolji strelac Serije A. Vrhunac sezone je bio derbi za titulu sa Juventusom na proleće.

"Otvorili smo utakmicu autogolom, ali sam izjednačio do poluvremena. Imali smo u tom momentu dva boda prednosti (tada su se za pobedu dobijala dva boda. op.a) i to nam je bio dobar rezultat. Ali nismo računali na sudiju Lo Bela. Zvali su ga Tiranin iz Sirakuze. U drugom poluvremenu je počeo štrajk na RAI televiziji i direktan prenos je isključen. Lo Belo je znao za to. Odmah im je svirao nepostojeći penal. Protestovali smo, žalili se, ali Haler je izveo penal. I naš golman Albertozi je odbranio! Dok smo slavili, Lo Belo je pokazao da penal mora da se ponovi. Sve psovke, uvrede i kletve koje sam znao tada sam mu sasuo u lice. Pravio se da ne čuje. Promenili su izvođača i Anastazi je pogodio. Tek tada smo mu uputili gomilu pretnji i uvreda. Prvi put sam mu u očima video strah. Rekao je našem kapitenu Ćeri da u nastavku meča dodaju loptu meni u kaznenom prostoru i napravio je neki gest očima. Nekoliko minuta pre kraja nam je svirao penal. Ništa manje nepostojeći od onog za njih. Pogledao me je u stilu: 'Je li sada u redu'? Pitao sam ga šta ako promašim i odgovorio mi je da će mi ponoviti. Upisali smo remi vredan titule", pričao je kasnije u svojoj autobiografiji Điđi Riva.

Prozvali su ga Kralj Breno, po uzoru na paganskog vođu galskih plemena koji je opustošio Italiju. Jer, gde se pojave Riva i Sardi, nastajala je pustoš. Samo dva poraza u sezoni sa samo 11 primljenih golova, što je tada bio rekord za najjače evropske lige. Postići 21 gol u Italiji bio đavolski težak posao. Bila je to epoha „katenaća” i majstora defanzive. Murinjovi i Simeoneovi „autobusi” su mačji kašalj za ono što su tada igrali Milan i Inter pod palicom dva čoveka koji su izmislili i proneli slavu „katenaća”. Rivina levica je razbila i te lance i katance. 

U borbi za Zlatnu loptu 1969. godine završio je kao drugi. Osetio je nepravdu "velikih" i šta znači kad si mali i inatiš se. Ostao je iza kompanjona iz reprezentacije Đanija Rivere, uvek uticajnog i moćnijeg od ostalih fudbalera. Imao je 69 glasova, a Rivera 73. Iako je Rivera imao titulu svetskog i evropskog prvaka s Milanom, bio na vrhuncu, mnogi su verovali u priču o jednom italijanskom korumpiranom novinaru čiji glasovi su odlučili pobednika i da je Milan za te glasove izdvojio neka novčana sredstva. Kasnije je i Riva rekao da su mu tada obećali da će pobediti sledeće godine ako ne bude dizao prašinu. Sledeće godine je završio sa 12 glasova iza pobednika Gerda Milera, ali ta nagrada Nemca je ipak bila zaslužena.

Opet su stigle milionske ponude iz Torina i Milana. I opet je odgovor bio: Ne! Na Sardiniji je vladao trans. Kažu da od tada Luiđi Riva nikada nije platio piće na Ostrvu. Nije bilo stanovnika Kaljarija koji nije imao autogram ili zajedničku fotku s njim.

Tog leta su Azuri otputovali na Mundijal u Meksiku sa Rivom, Riverom i Macolom kao udarnim iglama. „Žabarski” su se provukli kroz grupu s ukupnom gol-razlikom 1:0 u tri meča!? Počistili su domaćina u četvrtfinalu i odigrali u polufinalu protiv Nemačke jedan od najboljih mečeva u istoriji Mundijala. Vodili su sa 1:0 do 80. minuta, kada su Panceri izjednačili. Svi su znali šta znači kada se Švabe vrate u igru…

Viđeni su najbolji produžeci u istoriji fudbala. Miler u 94. minutu pogađa za 2:1. Burgnič u 98. izjednačuje na 2:2. Riva u 104. minutu donosi Azurima 3:2, a slika njegove proslave gola kada trči raširenih ruku i potom pada na travnjak kao da ispušta dušu, jedna je od najčuvenijih u istoriji italijanskog fudbala. Ipak, neumoljivi predator Gerd Miler u 110. minutu opet pogađa za 3:3. Kamera u tom trenutku hvata izbezumljenog Đanija Riveru kako od muke i besa hoće da pregrize mrežu!? Čovek je počeo da jede mrežu! Već u sledećem napadu, Rivera iz stanja rastrojenosti prelazi u osećaj potpune ekstaze pošto je pogodio za 4:3 i konačnu pobedu! Ta utakmica u fudbalskom rečniku ima nadimak „meč veka”.

U finalu protiv Peleovog Brazila i najbolje reprezentacije svih vremena Azuri nisu imali šansu…

Ako ga je jedan novinar koštao Zlatne lopte, drugi mu je napisao epitaf besmrtnosti. U jesen 1970, Kaljari je gostovao u Milanu i rasturio Inter 3:1 na San Siru. Riva je rasparčao granitnu odbranu Intera sa dva gola. Posle jednog od njih, verovatno najveći sportski novinar Đani Brera je ispalio:

"Inter je skinut do gole kože! Inter je ponižen! Luiđi Riva je ’Rombo di tuono"!

Udar groma!

Nadimak koji mu je ostao etiketa za ceo život. Nije prošlo ni mesec dana od tog momenta, a Riva se našao u situaciji posle koje su mu mnogi prognozirali kraj karijere.

Kaljari je sjajno započeo odbranu skudeta, razmontirao Inter, bio prvi, izbacio Sent Etjen u Kupu everopskih šampiona i pobedio prvi meč protiv Atletika u narednoj rundi. Došla je reprezentativna pauza, a Riva je bio bolestan i na antibioticima. Ipak, hteo je da igra. Italija je gostovala u Beču, vodila 2:1 i Riva se namestio na ivici šesnaesterca da levicom 'zavari' loptu u mrežu za 3:1 i reši utakmicu... A onda horor! Malo poznati Norbert Hof - koji će od tog dana dobiti nadimak Mesar sa Pratera - s leđa mu je divljački uhvatio stajnu nogu u polugu. Polomio mu je obe potkolenične kosti i pokidao ligamente skočnog zloga. Ovog puta je stradala desna noga. Riva je jaukao na travi, saigrači se hvatali za glavu. Tuga… Kaljari nije odbranio titulu.

Ali, opet se vratio i u sezoni 1970/71 postigao 21 gol! Samo jedan manje od prvog strelca lige Bonisenje. Dve godine kasnije će oboriti rekord Đuzepea Meace i postati najbolji strelac u istoriji italijanske reprezentacije, što je ostao i do dana današnjeg. U međuvremenu je polomio i stopalo. Ali šta je to za takvog borca... Predaja nije bila opcija. Imao je neki neuništiv DNK. A zapravo ga je svih tih godina mnogo više od lomova i rana bolelo nešto što je krio i samo on znao. Depresija. Progovorio je tek kasnije...

"Najteži protivnik u karijeri. Problem u glavi sa kojim sam morao da naučim da živim. Nikada se nisam izlečio potpuno jer to je protivnik kojeg ne možete da se otarasite i da mu pobegnete. Pogotovo je noću znao da dođe kada sam završio igračku karijeru. Strah me je bilo i da izgovorim tu reč jer tada o tome nije bilo pohvalno pričati", otkrio je godinama kasnije.

Kapitulirao je kada mu je 1974. potpuno pukla tetiva. Vratio se na teren, dve godine se mučio da opet bude onaj stari, da bi 1976. godine stavio tačku. U 374 meča za Kaljari, postigao je 204 gola, Sardima je doneo „skudeto” i počastio ih sa bezbroj lepih uspomena i sećanja. O tim vremenima stari i danas pričaju, a mlađi slušaju.

Luiđi Riva je posle igračke karijere kratko bio funkcioner u klubu, a od 1988. do 2013. godine tim menadžer reprezentacije Italije, gde je bio most između igrača i stručnog štaba. Nije bio funkcioner, nije bio trener, već neka vrsta starijeg brata igračima ali i autoritet trenerima. Njemu je Roberto Bađo plakao na ramenu onog užarenog popodneva 1994. godine u Pasadeni kada je promašio penal. On je nudio utehu i savet svima koji su imali problem. On je jedini čovek prema kojem je divlji Antonio Kasano pokazivao strahopoštovanje. Njemu se Fabio Kanavaro posebno zahvalio nakon finala u Berlinu 2006. Zato su se sinoć od njega na društvenim mrežama dirljivo opraštali Maldini, Bufon, Toti, Vijeri, Inzagi i Franko Barezi, koji je bio možda i najupečatljiviji.

"Otišao je najveći. Posebna vrsta osobe. Mit. Simbol generacija", napisao je legendarni Barezi.

A kada to napiše neko koga mnogi smatraju jednim od naboljih, teško se tu ima šta za dodati...

Kada se reprezentacija Italije posle 30 godina vratila na stadion Sant Elija u meču protiv Portugalije, Điđi Riva je bio zvezda večeri. Klub je povukao dres sa brojem 11 u njegovu čast. Jedini je igrač Kaljarija sa tom privilegijom.

Privatni život Luiđija Rive takođe je godinama bio tema o kojoj se pričalo i pisalo. Bio je miljenik lepih žena, a kroz njegovo naručje je prošla i čuvena Rafaela Kara, tada najpoželjnija Italijanka. Nikada se nije ženio, ali je živeo u zajednici zbog koje je katolička Italija unjkala. Sa 24 godine se zaljubio u udatu ženu Đanu Tofanari i čuvarima morala stao na žulj. Ona se kasnije razvela, dobili su dvojicu sinova, ali se nikada nisu venčali. Živeli su dugo zajedno, putevi su im se razdvojili, ali su ostali u prisnim odnosima i svakog dana se gledali. Do poslednjeg.

Bio je strastveni pušač i nikome nije bilo jasno kako je sa tim porokom uspevao da ima tako jaka pluća, da beži rivalima i kako se oporavljao od teških povreda.

„Pušio sam više od jedne, a manje od dve paklice dnevno. Cigarete su bile ono u čemu sam najviše uživao posle fudbala”, otkrio je Riva.

Kada je proslavio 70. rođendan, svako ko u fudbalskoj Italiji drži malo do sebe uputio mu je javnu čestitku. Kada se povukao iz reprezentacije posle 25 godina, ostao je da živi u svom Kaljariju. Nadimak na Sardiniji mu je skraćenica imena i prezimena. Sardi ga jednostavno zovu „Điđiriva”. Poslednjih godina su ga viđali kako kao penzioner šeta centrom Kaljarija sa svojim veteranima. Svako veče.

"Ako pada kiša, onda ponesem kišobran. Da ne odem u večernju šetnju, ne znam kako bih zaspao. Utakmice Kaljarija ne gledam direktno. Samo u snimku i bez društva. Pakla cigareta pored fotelje i pustim snimak. Volim da vreme provodim na Jutubu i gledam stare snimke. Ali kada mi iskoči onaj gol protiv Vićence, onda ugasim, pustim muziku i sipam vino. Previše me podseća na prošlost. Vrati mi se onaj stari podmukli poznanik... Smrti Maradone i Pelea su ostavile utisak na mene. Ali dobro, nije baš da je smrt neka velika stvar za ovako starog čoveka", pričao je u jednom od poslednjih intervjua kojih je bilo jako malo jer je izbegavao javnost.

Srce Groma sa Sardinije juče udarilo poslednji put. Primljen je u bolnicu, lekari su rekli da nije strašno, međutim da bi trebalo da uradi manju intervenciju na srcu. Odbio je i otišao zauvek. Da grmi sa nekih drugih visina, pošto je fudbalske odvano dotakao.

U Kaljariju će nastaviti da živi mit o Điđiju Rivi i levici od pre pola veka koja će se teško opet roditi. Sardinija će narednih dana oplakivati usvojenog sina kojem je dala mnogo više od fudbala. Dom i porodicu koju nije imao. A on njoj lekciju o vernosti, upornosti i kako nositi teret kroz život.

Nekom turisti će se posrećiti da gledajući u tirkizni Mediteran sazna legendu o Udaru groma. Može i da ponese jedan deo. Lokalna vinarija Alba i Spaneda prodaje vino 'Rombo di Tuono', a na etiketi su makazice od pre 50 i kusur godina protiv Vićence... Košta 19,00 evra. Vredi probati.




tagovi

EvropaItalijaKaljariLuiđi RivaSerija A

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara