INTERVJU - Filip Manojlović: Ne mislim da sam manje vredan od Donarume! Rajko i ja smo totalno različiti

Kao što se bacao između stativa na terenima podno južne tribine Marakane tokom omladinskog staža u Crvenoj zvezdi, tako se sredinom septembra bacio u naručje slave. Tačnije, tek je počeo da je opipava. Natprosečno zreo za svoje godine i dovoljno star, Filip Manojlović vam neće reći da mu je Deda Mraz ispod novogodišnje jelke pre 12 meseci ostavio status prvog golmana kluba u kojem je prohodao.

On je naučio da provocira sreću od trenutaka kada je u pionirskom uzrastu osetio značaj pogubnog statusa večite rezerve. Zatim se kalio u Sopotu, Bežaniji i Bačkoj čekajući trenutak da se sklopi poslednja kockica njegovog profesionalnog razvoja. I sačekao je. Krila kondora dvadesetogodišnjeg čuvara mreže javnost je upoznala tokom poslednjeg večitog derbija. Zvezda je izašla kao gubitnik, ali je dobila možda i najlepšu priču 2016. godine. Jedinica srpskog šampiona od tog dana i zvanično je u vlasništvu Zvezdinog deteta, rođenog Beograđanina odraslog u blokovima, nekog ko nosi Zvezdin dres s jednakom gracioznošću kao belosvetske manekenke poslednju kolekciju brenidrane robe. Dame i gospodo – Filip Manojlović.
„Sve može jedan golman da ima, ali mora u životu sve da ti se poklopi. Mora faktor sreće da bude uz tebe. Primera radi, Trkulja je sjajan golman, ali nikada nije dobio šansu u Crvenoj zvezdi. Malo ko zna da sam u omladinskoj školi dve godine bio na klupi. Uopšte nisam branio, prednost je imao Dušan Đorđev koji je sada u Americi. Imao sam dobro okruženje oko sebe koje me je bodrilo. Tu su bili brat, roditelji, zatim trener golmana Marić. On me je zadržao u Zvezdi. Tačnije, zadržao mi je mir u glavi da nastavim da radim još jače. Sećam se tih dana kao da je juče bilo. Stao sam na gol u kadetima protiv Radničkog, zatim je došao derbi. Dobili smo tu utakmicu, bio sam igrač meča (1:0). Tad je sve krenulo svojim tokom", počinje priču za MOZZART Sport Filip Manojlović.

Njega možete da opišete i jednostavnije. Zlatni Orlić s Novog Zelanda (bio treći golman), član čuvene generacije Zvezdinih omladinaca koji je uspešno čuvao leđa, primera radi, Marku Grujiću i Vukašinu Jovanoviću. A možete ga opisati još jednostavnije: momak koji nije izgoreo u vulkanu večitog derbija. Iako je tog pomenutog septembra bio srna bačena u ring s prekaljenim lavovima.
„Ako ćete iskreno, pre meča, tog večitog derbija, bilo je straha. Trener mi je na početku sedmice rekao da ću braniti. Samo sam o tome razmišljao. Kada sam ustao u subotu ujutru, osećao sam se kao da sam na terenu. Samo sam na to bio fokusiran. Izašao sam na zagrevanje i kako je vreme odmicalo, bio sam sve sigurniji. Pre toga sam šest-sedam kola bio u Bačkoj. To mi je mnogo značilo da se adaptiram na Superligu, da sazrim i napunim se seniorskim minutima. Kao što sam to činio u Sopotu i Bežaniji pre toga".

Pokušava da bude skroman, možda čak i previše skroman. Kapljice espresa mu brže idu niz gušu kada ga podsetimo da sad nema nazad. Da su njegovo društvo Zvonko Milojević i Vladimir Dišljenković, Zvezdini golmani koji nisu imali mogućnost da biraju debi. Prosto debi na velikoj sceni je izabrao njih. Kao talentovane, kao posebne, kao neke u koje treba ulagati.
„Kakvo društvo... Miloje u Kelnu, Dišlja protiv Omonije, ja u večitom derbiju. Uh, znamo da je moglo sve da pođe i gore po mene. Ali baš u tim danima pred derbi sam samo razmišljao o utakmici. Sebi sam usadio pozitivne misli, stalno sam ponavljao da mi se neće desiti kiks, da neću ispustiti loptu. To je cela matematika. Pamtiću taj derbi dok sam živ, bez obzira na poraz. Nema veće stvari u ovoj državi nego da debituješ protiv Partizana".

Rekao bi neko na prvu loptu: kada neko za Crvenu zvezdu debituje na neprijateljskoj teritoriji Humske, za njega je sve ostalo luk i voda. Krajnje laički, s obzirom da se svaki potez Filipa Manijlovića odavno gleda kroz najveću moguću lupu. Darovi majke prirode u izobilju (savršena građa i duge ruke) nametnuli su među navijačima crveno-belih pitanje može li Filip da prevaziđe učinak Predraga Rajkovića.
„Mislim da mi je Rajković utro put ka Zvezdinom golu. On je pokazao da mlad golman može da brani u Crvenoj zvezdi. Nekako verujem da mi je on osvetlao put ka statusu prvog čuvara mreže. Samo ne bih voleo da me ljudi previše upoređuju s Rajkovićem. I to iz prostog razloga – mi smo dva potpuno različita tipa golmana. On je atleta, ima bolji ulaz u šut od mene. Ja imam neke druge kvalitete".

Neposredni kontakt sa Zvezdinim čuvarom mreže ubija vam stereotip da su golmani samo i isključivo najbolji drugovi fudbalera. Ima nešto u Manojloviću što podseća na trenutno slavnijeg klasića Marka Grujića. Govori zrelo, nekad umiveno da bude „politički korektan”, nekad zna i diplomatski odgovor da izvuče iz rukava. Mada spontano otkriva koliko se edukuje i koliko prati savremene golmanske tendencije.
„Lepo je kad te ljudi hvale, ali ja želim da branim na ozbiljnom nivou, da budem deo liga petice. Onda bih se osećao moćno. Kao Handanović koji je gospodar šesnaesterca i s kojim ste me vi na MOZZARTU upoređivali (smeh prim. aut.). Ne bih imao ništa protiv da budem kao Handanović. On je pravi gospodar šesnaesterca. Gledajući mečeve u inostranstvu, vidim da su golmani intelektualno mnogo zreliji od tima. Deluju stabilinije i tu nije reč samo o fizičkoj, nego o psihičkoj spremi. Mora da se radi mnogo na tome, kao i na igri nogom".

Tema o velikim evropskim čuvarima mreže se sama nametnula.

„Na Instagramu i društvenim mrežama pratim sve stranice posvećene golmanima. Baš sam ovih dana istraživao i čuo kako je Iker Kasiljas debitovao za Real Madrid. 'Posrećilo' mu se što se Ilgner povredio... Baš se trudim da svakim danom saznam nešto novo... Posebno, jer mi u Crvenoj zvezdi kod Srđana Maksimovića najviše primenjujemo italijansku školu branjenja. A to znači samo jedno. Uvek napadamo loptu, nikada ne smeš da dozvoliš da se braniš od lopte".

Kada neko ima status prvog čuvara mreže Crvene zvezde, ma kakva ona bila u evropskim razmerama, teško može da ima istinske idole. Nije Manijlović neko ko u poznatijim kolegama vidi nedodirljive, ali je savršeno upoznat sa svim njihovim kvalitetima.
„Slično sam građen kao Petar Čeh i po meni najbolji mladi golman Evrope Tibo Kurtoa. Često gledam njihove reakcije, čak i postavljanje prilikom svakog centaršuta. Pokušavam da nešto ukradem. Isto volim da gledam kako na treninzima rade engleski golmani, predvođeni Hartom. Oni plene harizmom i stabilnošću. Nisu toliko 'mekani', ali su svi vrlo brzi i jaki. Imaju neverovatno brz ulazak u šut".

I bez pitanja je odgovorio šta treba da popravi, ali je isto tako efektno stavio do znanja da mu ne manjka samopouzdanja. Opet je u priču ubacio prave primere.
„Ne bih imao ništa protiv da imam nožnu tehniku kao Valdes. To je segment na kojem treba da radim. Isto tako ne mislim da je Donaruma za dve ili tri klase bolji od mene. Ali nemoj da me pitaš ko je bolji, da ne ispadne da se hvalim. Za sebe sam najbolji. Njemu svaka čast, brani u velikom klubu i dve godine je mlađi od mene. Stalno se potvrđuje".

Jak začin u svakoj priči o Zvezdinim golmanima je Srđan Maksimović. Stručnjak za rad s čuvarima mreže oblikovao je Dišljenkovića, s Robertom Prosinečkim izveo na pravi put Bobana Bajkovića, učestvovao u velikim poduhvatima Predraga Rajkovića. Sada je na proizvodnoj traci Filip Manojlović.
„Imamo Maksa i ja svoju komunikaciju. Kada god postignemo gol, pogledamo se i otpozdravimo jedan drugome. Posle svake utakmice s Maksom imam analizu. Bukvalno pređemo svaki moj postupak i potez. Sednemo, on stavi blokčić i kaže mi šta sam mogao bolje da uradim. On mi pruža psihičku sigurnost. Nije fraza, ali u Zvezdi je mnogo teško braniti. Nemaš mnogo intervencija, ali svaka intervencija je bitna".

Jeste da je momak u žiži, da voli da priča o ligama petice i o tome kako sebe u budućnosti vidi baš tamo. Međutim, osmeh mu se ne skida sa lica kada se seti dečačkih dana. O pozivu koji mu je promenio život i stasavanju s generacijom Marka Grujića, Vuleta Jovanovića i Vukašina Jovanovića.

„Počeo sam u Radničkom s Novog Beograda. Igrali smo protiv Zvezde na nekom turniru u Obrenovcu. Namestilo se i da tu odbranim penal. Osvojili smo prvo mesto, posle toga su me odmah zvali Tomislav Milićević i Zoran Perković. Zapazili su i mog brata Andreja koji nije želeo da pređe u Crvenu zvezdu. Blizanci smo, ali ne ličimo uopšte. Igrao je špica, sada studira. A ja sam tako krenuo da se bavim fudbalom".

Tačnije, igrao se fudbala. Dok prvi put nije sišao u svlačionicu prvog tima.
„Kada sam bio u omladinskoj školi, svi su mi pričali da sam dete. Ne shvataš da možeš da se baviš fudbalom i živiš od toga. Prelomni trenutak je bio kada sam prvi put sišao u svlačionicu prvog tima. Sećam se da se Vesić povredio. Tad sam se podigao na drugi nivo. Verovao sam da mogu... Posle sam u dresu Bežanije odbranio dva penala protiv Bačke. Pa onaj penal protiv Mordovije kada su me navijači upamtili".

I danas da baci rukavice i kaže da se više neće baviti poslom koji najviše voli, Manojlović je ostavio nešto iza sebe.
„Uvek će se pamtiti da sam bio član generacije s Novog Zelanda. Mnogo mi je značio Mundijalito. Mi smo mesec dana bili sami, a onda kad smo se vratili u Srbiju, sve se dešavalo brzo. Za mene je sve to bilo novo. Baš smo uživali, kao što uživaš kada znaš da si svetski prvak ceo život. Držali smo se kao tim. I zato su se dešvali preokreti".

Sada je izvesno da će Manojlovića kroz ceo život pratiti paklena konkurencija zlatnih srpskih dečaka. Pored njega za gol A reprezentacije u budućnosti će aplicirati Predrag Rajković, Vanja Milinković Savić i Boris Radunović.

„Mi smo drugari. Volim kad se sretnemo i ispričamo o svemu. To je zdrava konkurencija. Biće mi drago ako se u budućnosti budemo takmičili s takvim ljudima".

Nije imao konkretnu anegdotu iz omladinskih dana, ali nije zaboravio da kaže, da istakne.
„Znao sam još u pionirima da će Gruja biti veliki igrač. Da će baš daleko dogurati. Bio je zreo, najzreliji od nas. Već tada se ponašao kao profesionalac. Isto tako nikada nisam sumnjao u Jovketa i Vuleta Jovanovića. S ovim poslednjim baš volim da igram".

PIŠE: Darjan Nedeljković

(FOTO: Star Sport)