Najnovije vesti

INTERVJU - Nedeljko Jovanović: Jedino su nam golmani ostali, daleko smo od rukometne elite

Vreme čitanja: 9 minuta

""

„Žalosno je da Srbija kao najveća zemlja u regionu i, pod znacima navoda, naslednica jugoslovenske škole rukometa, ima najlošije rezultate i na klupskom i na reprezentativnom planu. Onaj blesak na EP-u u Beogradu, kada smo osvojili srebrnu medalju, možemo nazvati „incidentom“

Ratnik i umetnik! Tako bi u najkraćem glasio opis umeća koji je tokom 17 profesionalnih sezona, širom Evrope i sveta, demonstrirao Nedeljko Jovanović Neđa. Nekadašnji miljenik srpskih zaljubljenika u rukomet, tačku na bogatu karijeru tokom koje se okitio bronzanim medaljama na SP u Egiptu 1999. i SP u Francuskoj 2001. godine, bronzom na EP u Španiji 1996. godine i zlatom na Mediteranskim igrama u Atini 1991. godine, stavio je u velikom stilu kao igrač RK Kolubara, pred svoj 40. rođendan

Pomalo umoran od bezbrojnih treninga i utakmica, Nedeljko Neđa Jovanović odlučio je da sebe časti sa tri godine opuštenog života bez ikakvih obaveza. Sport je, prema sopstvenom priznanju, zanemario čak i u rekreativnom smislu, ali je zato, tokom proteklih godina, pomno pratio dešavanja na našoj klupskoj i reprezentativnoj sceni. Uprkos tome, veoma često je u situaciji da nemoćno sleže ramenima kada ga na ulici zaustave navijači i kao po dogovoru pitaju: „Neđo, šta je, bre, sa ovim tvojim rukometašima“?

Nekadašnjeg asa smo na početku razgovora upitali u čemu je bila tajna njegove dugovečnosti na parketima srpskih i evropskih dvorana...
„To je put koji sam izabrao i voleo i uvek sam, zarad uspeha kolektiva, pošto je rukomet kolektivni sport, iz sebe izvlačio maksimum. I kad sam igrao za klubove i kad je u pitanju bila reprezentacija.“

Može li se reći da si toliko trajao i zbog sportskog načina života?
„Ne znam da li je to baš razlog, jer svi vrhunski sportisti manje-više žive sportski. A šta znači to? Redovna i pravilna ishrana, odlazak na spavanje na vreme... Pre bih rekao da je sve u glavi, odnosno koliko čovek voli to što radi. Ja sam i voleo i uživao u rukometu veoma dugo. U trenutku kad sam odlučio da završim karijeru, imao sam nekoliko ponuda. Čak sam mogao nazad u inostranstvo, međutim, definitivno sam shvatio da je vreme da razdužim opremu. U principu, idealno bi bilo kad bi čovek mogao da se povuče na vrhuncu umeća, kada ima 32-33 godine, jer sve posle toga je manje-više igranje na ime i staru slavu.“

Jesi li se brzo privikao na „penzionerski život“?
„Želeo sam da okončam tu sportsku priču prvenstveno zbog zasićenja koje se pojavilo. Realno, nije bilo lako navići se na situaciju da kad ustaneš ujutro nemaš tačan cilj. Iskreno, na početku se nisam najbolje snalazio, da bih vremenom počeo da organizujem „igru“!“

Koju si taktiku odabrao?
„Iako još uvek nisam siguran kojim ću putem krenuti, rešio sam da upišem trenersku školu. Izbor je pao na Španiju, zato što smatram da dobijanje diplome u toj zemlji ima internacionalnu vrednost i karakter. Ove godine odlazim na još jedan kurs i kad dobijem tu profi-licencu, videću šta i kako dalje. Planiram, takođe, da završim sportski menadžment.“

S obzirom na to da si dugo živeo van zemlje, jesi li razmišljao da se ne vraćaš u Srbiju?
„U Beograd sam došao pre svega zbog roditelja koji su dobar deo svog života posvetili meni i bratu i trudili se da nam obezbede sve što je bilo u njihovim mogućnostima. U jednom momentu su ostali sami, pošto Nenad živi u Barseloni i zato sam želeo da im se pod njihove stare dane posvetim i revanširam za ljubav koju su nam pružili. Oni su to apsolutno zaslužili.“

Kao dojučerašnjem trofejnom asu, kako ti izgleda srpska sportska scena?
„Loše. Život u Srbiji nikad nije bio jednostavan, bez obzira na raznorazne političke priče i obećanja. To nije samo u poslednjih deceniju-dve, nego i u Titovo vreme nije bilo lako. Naše područje je takvo, teško funkcionišemo jedni s drugima i zato mislim da je promena svesti neophodna počev od ponašanja u kući, na ulici, a da ne pričam o poslu i sportu. Živeći u raznim evropskim zemljama, spoznao sam dosta stvari i uvideo da mi ipak nismo taj nebeski narod za koji volimo da se predstavljamo. Vreme je da svako radi na korekciji samog sebe, čime će doprineti sebi, porodici i društvu.“

Neđo, jesi li ti to uplovio u političke vode?
„A-ha-ha... Nisam, ali imam prijatelje u više stranaka i prema nekim od tih stranaka imam simpatije. Čovek hteo – ne hteo, ne može da izbegne politiku. Svojevremeno sam učestvovao u kampanji DS-a i to je za mene kao sportistu bilo interesantno iskustvo. Sad, nije da se ne bih snašao u to priči, međutim, smatram da je to ipak prostor za ljude koji su veći deo života posvetili političkoj karijeri.“

Da li ti je smetala bučna predizborna kampanja stranaka?
„To je bacanje para. Narod uopšte nije glup i kroz svakodnevni život, bez novina i televizije, može tačno da vidi šta se dešava. Ali pošto su nama Srbima političari bitniji od zdravstvenih radnika, naučnika, profesora i nastavnika, svako jutro mora da se pročita o nekom skandalu, ko je koga prevario i ko je odradio neku transakciju. Izgleda građani sve manje imaju volje i za tu vrstu razonode.“

A da li bi se složio kako se dosta sportista na taj način domogne udobnih fotelja?
„To je tačno i to je deo tradicije u Srbiji poslednjih godina. Stvarno ne znam, nisam ni za, ali ni protiv. Ukoliko neko ima mogućnosti i načina da prosperira na taj način, to je lepo. Čak bi bilo još bolje da je više poznatih asova dobilo na taj način priliku da vrati sportu bar deo od svega što su od sporta dobili.“

Nekada su svet i Evropa učili rukomet od nas, a danas od učenika dobijamo lekcije. Zašto je to tako?
„Žalosno je da Srbija kao najveća zemlja u regionu i, pod znacima navoda, naslednica jugoslovenske škole rukometa, ima najlošije rezultate i na klupskom i na reprezentativnom planu. Onaj blesak na EP-u u Beogradu, kada smo osvojili srebrnu medalju, možemo nazvati „incidentom“. Daleko smo od vrha svetske rukometne lestvice i ne znam zašto je to tako. Sigurno da nam stvara problem i prerani odliv mladih i talentovanih igrača, zbog čega dolazi do stagnacija na više polja.“

Ima li krivice do „struke“? Trenera na prvom mestu?
„Naši treneri bi morali više da se edukuju i pohađaju seminare, uče jezike. Ipak, pre bih ukazao na problem u vezi sa sistemom takmičenja, jer verujem da bi smanjenjem lige došlo do koncentracije kvaliteta. Isto tako i sudijska organizacija koja je u tom sistemu najstabilnija, ima veliki značaj, ali u principu ne bi trebalo da bude tako. Po svemu sudeći, potrebno je još mnogo vremena da bi se promenila svest ljudi koji vode glavnu reč u našem rukometu.“

Naši najbolji rukometaši su poprimili sindrom fudbalera, ni oni ne mogu da se prepoznaju u dresu s državnim grbom kad dođu iz velikih evropskih klubova u kojima vedre i oblače. Imaš li neko objašnjenje za to?
„Najbolje je pitati igrače kakve to probleme imaju! Bez obzira da li igraju u većim ili manjim klubovima, da li su više ili manje plaćeni, trebalo bi svi da imaju osnovnu potrebu i želju za dokazivanjem i postizanju što boljih rezultata za svoju zemlju. Zašto sve to ne iskazuju? Zaista ne znam, ali pouzdano znam da možemo znatno više i bolje. Ni u vreme moje generacije nisu bili neki uslovi, ali smo opet imali ogromnu želju za pobedama. Bez obzira koliko bio umoran po završetku prvenstva, pravi profesionalac mora da pronađe motiv i dostojno predstavlja svoju zemlju.“

Bilo je onih koji su organizaciju dva evropska prvenstva u Beogradu i osvajanje medalja doživeli kao katarzu i povratak na stare staze uspeha. Šta ti misliš o tome?
„Moguće je da su pojedinci živeli u ubeđenju da je to način izlaska iz krize. Međutim, pokazalo se da su rezultati posle tih šampionata bili drastično lošiji, kao i opšta atmosfera u reprezentaciji. Ponoviću, suština je taj odnos igrača!“

Da li si zadovoljan pažnjom koju mediji posvećuju rukometu kad se spusti zavesa na velika takmičenja?
„Nisam, ali mislim da mediji ne snose svu odgovornost zbog toga. Krivica je prvenstveno do igrača, klubova i reprezentacije koji moraju da postižu bolje rezultate. Čim ima rezultata, ima i upaljenih kamera i diktafona. S druge strane, treba biti pozitivan i kad stvari stoje loše, novinari bi tada trebalo da pripomognu.“

Znaš li orijentaciono kad ćeš sesti na usijanu trenersku klupu?
„Još nisam definitivno prelomio da li ću se uopšte baviti trenerskim poslom. Licencu želim da imam za eventualni trenutak kada se stvore potrebni preduslovi da preuzmem neki klub. Čovek mora da misli unapred o svemu. Priliku da debitujem kao trener već sam imao pri kraju karijere kada su mi u Austriji ponudili ulogu igrača-trenera. U tom trenutku mi ta varijanta nije bila interesantna i sada iz ove pozicije vidim da sam pogrešio.“

Jesi li u međuvremenu počeo da se rekreiraš?
„Volim da vozim rolere, bicikl i da se šetam. S obzirom da na to sam teži nego što bi trebalo, izbegavam sve trkačke discipline, a-ha-ha... Takođe, volim da plivam i baš sam se isplivao u bazenu kada sam pratio igre naše reprezentacije na EP u Danskoj.“

Kako si preživeo debakl? Jesi li se nervirao?
„Znao sam da ne možemo daleko da doguramo i zato se nisam previše uzbuđivao. Međutim, nisam ni očekivao da oako rano spakujemo kofere.“

Prepoznaju li te ljudi na ulici i da li ti se obrćaju?
„Prepoznaju naravno... Uostalom, nisam mali i mene je teško ne primetiti, a-ha-ha... Drago mi je što me ljubitelji rukometa zaustave i pozdrave i vidim da su im moje igre još u svežem sećanju. Svako od njih mi na prijatan način to stavi do znanja.“

Pitaju li te, možda, zašto tvoji naslednici nisu srčani kao što si ti bio?
„Uh, to svi obavezno prokomentarišu kroz pitanje „šta je s ovim tvojima“?“

Možda im je loš lepak?
„A možda im se klizaju patike, a-ha-ha... Bez šale, evidentno je da stvari ne štimaju kako bi trebalo. Lako je biti patriota na rečima, trebalo bi to pokazati na delu, kroz rezultate.“

Zašto kontra više nije naše glavno oružje?
„Nekako smo je zapostavili, baš kao i agresivnost, kako u fazi odbrane, tako i u fazi napada. Jedini kvalitet koji smo zadržali su golmani koji su fantastični iz generacije u generaciju. Ta klica golmanska je specifična. Jedni čuvari mreže su ulagali ogroman rad na treningu, dok drugi baš i nisu, međutim, opet su bili vrhunska klasa. Valjda se zato i kaže prilikom neke rasprave „ma, pusti ga, on je golman“.

Na koji način provodiš slobodno vreme? Imaš li omiljene kafiće i restorane u Beogradu?
„Jedan od razloga mog povratka je i taj što je Beograd grad u kome čovek uvek može lepo da se provede. Pojavljujem se na različitim mestima u gradu, ali mi je stalna baza restoran „Balzak“ i „Enoteka“, ovde u Strahinjića bana, pošto u blizini imam stan. Lepo se osećam u društvu dobrih ljudi i pravih prijatelja. Tokom godine imam običaj da skoknem do Republike Srpske, tačnije do Doboja, odakle su moji poreklom. Sve u svemu, vreme prolazi na jedan kvalitetan način.“

Kome ili čemu bi trebalo da zahvalimo što smo uopšte dobili čast da ugostimo najbolje evropske reprezentacije?
„Tu je veliku ulogu odigrao Boža Đurković koji ima odlične veze i kontakte sa evropskom i internacionalnom federacijom. U svakom slučaju, potrudili smo se i organizovali dva velika takmičenja koja su medijski vrlo lepo propraćena. Ugostio sam neke prijatelje iz inostranstva i svi su hvalili način na koji smo organizovali oba šampionata, a posebnu su bili oduševljeni našom tradicionalnom gostoprimljivošću. U tom periodu sve je bilo u redu, samo sada treba uspostaviti kontinuitet i nastaviti sa dobrim rezultatima.“

Ostale vesti

Najviše komentara

Kladionica vesti

Uživo
Najava mečeva