PRELAZZI: Tahiti i Alan Ford

Postoje debeli razlozi zašto je čuveni strip Alan Ford, sem u rodnoj Italiji, popularan bio još samo na Balkanu. Pustolovine Grupe TNT, ono Bob Rokovo "bolje sto godina živjeti kao milijunaš, nego sedam dana u bijedi", ono "bolje biti bogat nego ne biti", ono "Cijena? Prava sitnica!", samo je ovaj narod mogao da ukapira.

Tako smo svi živeli, između propalog kapitalizma i nefunkcionalnog socijalizma, kao Alan Ford, Sir Oliver, Jeremija i Grunf – uglavnom bez prebijene pare, ali sa velikim snovima i planovima da pokorimo planetu. I nekako smo se, da znate, dovijali (tog stripa više nema na kioscima, barem ne u onom, jedinom pravom, Briksijevom prevodu, ali se čini da se i dalje dovijamo...).

Alan Ford i njegovi sapatnici bili su autsajderi, prezreni i sami u tom velikom, grubom svetu, koji nije imao razumevanja, niti im pružao šansu. Kao Balkanci ili Srbi, kako hoćete. Zato smo se vezali za Magnusov i Sekijev strip – kad si autsajder i kad naučiš da s tim živiš, onda prepoznaješ i ceniš sve koji su u istom sosu. Postanu ti prijatelji i počneš otvoreno da navijaš za njih.

E tu negde između uzaludne borbe sa srpskim Superhikom i još jednog Vidovdana, ponovo "sudbonosnog", dogodio se Kup Konfederacija i na njemu reprezentacija Tahitija, skup amatera sa pacifičkog ostrva koje ni najbolji geografi među nama ne bi umeli iz prve da ubodu na mapi sveta.

Neznani gosti na tom "malom Mundijalu", pristigli u Brazil da igraju fudbal i da se igraju fudbala, strašni su autsajderi na takmičenju koje, izgleda, svi na planeti shvataju ozbiljnije nego Javni servis Srbije.

Baš zbog tog jadnog imidža, zbog posprdnih rečenica koje su ih pratile prilikom predstavljanja ekipa na Kupu Konfederacija, zbog toga što su prezreni i sami u tom velikom, grubom fudbalskom svetu – kao Alan Ford ili Del Boj i Rodni Troter – Tahićani su osvojili srca svih koji su na privatnim servisima Srbije gledali najveću utakmicu u njihovoj istoriji, onih 1:6 protiv Nigerije.

Taj mis-meč mirisao je, pre početka, na onu gnjavažu koju nam serviraju slabe evropske reprezentacije kada se namere na favorite: svi su bili ubeđeni da će Polinežani ispred šesnaesterca parkirati avion kojim su došli, udarati talentovane Nigerijce, prvake Afrike, po nogama, rukama i drugim ekstremitetima, da će daviti fudbal i biti srećni sa nekih pristojnih 0:3, bez ijednog šuta na protivnički gol...

Koliko je samo pogrešna bila ta pretpostavka!

Predvođeni Edijem Etaetom, kojeg igrači zovu Tata i koji nije mogao da sakrije suze kada su njegovi sinovi gromoglasno otpevali himnu (Mihajlović bi ih, cenim, zbog iznimnih vokalnih sposobnosti sve rado stavio u prvi tim), pekari, lekari i lučki radnici, pomognuti samo jednim profesionalcem, Maramom Vairuom, počeli su da igraju neku svoju tika-taku (statistika kaže da su imali više od 75% tačnih pasova), da jurišaju na Nigerijce, da centriraju, trče i, dobro de, da ostavljaju iza leđa nebranjeni prostor širok kao Pacifik, koji su Afrikanci umeli da iskoriste...

Tada kada je Džonatan Teo postigao taj zlatni gol posle kornera, činilo se da će Tahiti da uzvrati, i čak i ako je isti igrač svega nekoliko minuta kasnije ćušnuo loptu u pogrešnu mrežu, ono slavlje posle gola (radi se, kako su objasnili komentatori – ne Javnog servisa, je li – o Va'a, vožnji kanua koja je tahićanski nacionalni sport), ona radost na licima fudbalera i svih navijača, u Belo Horizonteu i svugde na svetu, bili su vredni i tih 1:6...

Kad bi samo selekcija Srbije imala pola žara i četvrtinu atmosfere kao Tahiti, gde bi nam bio kraj. Ovako, možemo da se tešimo da smo postigli isti broj golova na gostovanjima kao i Vairua i drugari – okruglo jedan.

U momentu dok je ovaj tekst nastajao Tahićani su se spremali da izađu na megdan najboljem timu sveta, moćnim Špancima. Čak ni 0:10 nije uspelo da skine osmeh simpatičnim Polinežanima.

Oni su, više od Nejmarovih majstorija i one lude utakmice Italija – Japan, vratili pravu veru u fudbal, taj divni sport koji se poslednjih godina pretvorio upravo u onaj Superhikov moto: "Kradem od siromašnih da bih dao bogatima..."

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta