Vešović: Mrva, izdrži!

 

Već je postala ustaljena praksa da se, kada Marko Vešović krene u svoj prepoznatljiv kas i naniže nekoliko protivničkih igrača, sa zapadne tribine stadiona Crvene zvezde, gde se nalazi i novinarska loža, kao u horu prolomi rečenica:
Otvori kapiju!

Jer kada 21-godišnji momak iz Podgorice krene u prodor, utisak je da samo zid može da ga zaustavi. Nažalost, taj zid se nalazi u njegovoj glavi, pa se pri opisu Vešovićeve igre prečesto pominje priča o „onoj kravi koja je šutnula kantu s mlekom“.

Ali svaka medalja ima i drugu stranu, a nezadovoljna javnost se obično ne zamara time da pokuša da stvari pogleda iz drugog ugla. Tačnije, iz ugla onog o kojem priča.

Upravo smo zbog toga zamolili Marka Vešovića da nam otkrije otkud tolika brzopletost u njegovoj igri, neki čudan nagon koji ga tera da u igri razmišlja po principu „hoću sad i hoću sve“. Čak mu je bivši trener Crvene zvezde Ratko Dostanić, na utakmici sa Slovanom u Bratislavi 2010, doviknuo sa klupe: "Polako, sine, slomićeš nekome nogu!"
"Iskreno, ne sećam se toga, ali pamtim gomilu anegdota na svoj račun. Često mi igrači kažu da sam toliko brz da zaboravljam loptu. Bajko (golman Boban Bajković, prim. aut.) me je prozvao Kamikaza! Tako kad se zaletim, pa ne znam da stanem, on kaže: "Vidi ga, gine za svaku loptu", počinje Vešović priču za MOZZART Sport.

 

MRVA, IZDRŽI! Dok u Beogradu rukovodstvo Crvene zvezde pesnicama razmenjuje mišljenja, ekipa na pripremama u Antaliji uspeva da nekako ostane van toga i jedinstvom zadrži fokus na terenu. Svi do jednog kažu da je atmosfera nikad bolja, da u timu nema nikakvih podela i klanova i baš zbog toga žale zbog jedinog incidenta u Turskoj – odstranjivanja iz tima Milana Mrve Jovanovića, zbog problema sa pićem. "Mnogo nam je žao zbog toga, jer nam je Mrva svima drag i mio. Odličan je momak. Značio nam je svima u ekipi dosta, ali svakom može da se desi da pogreši. Iskreno se nadam da će se sve lepo završiti i da će opet biti sa nama", pruža Vešović podršku iskusnijem kolegi.

 

Potpuno je svestan svih mana u svojoj igri, jer naravno nije za njih čuo od novinara. Otac Rade je bio trener Zete, pa mu je prvi ukazao na greške.
"Ma sve znam i ne shvatam to kao zlonamerno. Verujte, niko ne bi više od mene voleo da to mogu da ispravim, ali sam uvek nekako brzoplet. Odradim najteži deo posla i kad sve treba da završim pasom ili šutem... Ja sve prospem u vodu!"

Tata Rade nije bio jedini koji je pokušavao da Marka izvede iz krize. Posle priprema u Austriji kod Roberta Prosinečkog, tadašnji predsednik kluba Vladan Lukić predlagao je Vešoviću da nastavi sa jogom, stalno ga savetovao da tri puta razmisli pre nego što preseče.

Ali...
"Nisam ga poslušao. Ne što nisam hteo, ali se na terenu ispostavilo tako."

A šta se zaista desi u glavi bivšeg mladog reprezentativce Crne Gore koji u pojedinim trenucima kao da zaboravi gde je pošao?
"Baš tako – zaboravim! Naiđem na neku blokadu... Krenem u dribling, sve uradim kako treba, izborim se za prostor da centriram, nije da nisam 100 puta uvežbavao isto, i onda... Da li se pojavi neku busen ili... Pomisle ljudi da sam se zbrzao. A nije to nego... Ma ne umem to da opišem! Znam i sad da zvučim kao budala. Valjda noge ne odrade šta je glava smislila, jer su brže od glave, pa se bukvalno pobrkaju. Šale se saigrači pa mi kažu da sam brži i od lopte. Nadam se da će sve to doći sa iskustvom, da je sve to do mirnoće, a meni je tek 21 godina".

Samokritičnost je uvek krasila Marka Vešovića. Ali poslenici "sedme sile", željni euforije koja podiže tiraž, o Vešoviću su kada je dolazio u Ljutice Bogdana pisali i govorili kao o bezgrešnom, gotovo savršenom igraču. A da nisu imali priliku ni da vide tada momka od nepunih 19 leta.

Možda je i najbolji opis cele situacije dao jedan od legendarnih fudbalera kluba iz Ljutice Bogdana Dejan Savićević.
"Vi od njega očekujete da bude prvi u gradu, a on nikad nije bio ni prvi u selu!", rekao je tada popularni Genije.
"Jeste toga bilo, tačno se sećam prvog dana u Zvezdi. Naslovi su pucali na sve strane. Tada možda i nisam bio svestan koliko će mi to smetati, a da sada mogu da vratim vreme baš bih to promenio. Ali tada... Prijalo mi je, kao i svakom momku koji dođe sa strane. Na prvoj utakmici protiv Kopra dao sam gol, pa odmah na sledećoj i drugi. Ubrzo sam igrao prve evropske utakmice, pa i prvi put bio u startnoj postavi. Sve je bilo kao da sam sanjao – svi te hvale, zovu drugari da čestitaju. I onda kad padneš u krizu, shvatiš koliko su ti mediji učinili „medveđu uslugu“. Bilo je odmah na "bum". Moraš odmah! A ja sam imao samo 19 godina, došao iz crnogorskog prvenstva koje je mnogo slabije od srpskog, ma šta ljudi mislili o njemu, i to sa svega pet ili šest pravih utakmica u nogama. Utakmica na kojima sam u igru, kao veliki talenat, ulazio sa klupe", pojašanjava Vešović nezavidan položaj na početku karijere u Crvenoj zvezdi.

Od tada prošlo je već dve i po godine, a nekada dvostruki uzastopni dobitnik priznanja za najboljeg mladog igrača Crne Gore već je, iako i dalje u mladalačkim godinama, stekao zavidan staž na Marakani.
"Da nazovemo to nekim periodom adaptacije, mada je to kod mene potrajalo. A i tako sam stigao do nekih 80 nastupa u Zvezdi, što nije baš mala brojka. Igrao sam i dosta evropskih utakmica i vreme je da i ja pružim ono što se očekuje. Ne moram da budem standardan u 11, ali da kada uđem s klupe da se to oseti. Uživam kad igram, kada pobeđujem u Zvezdi, jer to je neopisiv osećaj. Svi te vole. Koliko je doduše lepo, toliko zna da bude i loše, s obzirom na to da kada u Zvezdi izgubiš bolje da te nema. Pa čak i taj Bordo, to nije bila loša utakmica, ali je bolno sećanje. Hteo sam da odem u neku šumu gde me niko ne zna. Te vodiš, pa oni preokrenu, pa ti izjednačiš i na kraju moraš da se pomiriš sa porazom. To je nenormalan šok za organizam. Ali... Zbog tih emocija se fudbal i igra".

Pred Vešovićem je, dakle, još mnogo emotivnih trenutaka u Zvezdi, iako se čini da će ih Marko sada posmatrati iz drugog ugla. Ne sa krila, već iz poslednje linije. I Vešoviću to sasvim odgovara.
"Iskreno, sada bih voleo da nastavim da igram na mestu beka. Nemam kompleks od toga. Znam da se svi lepše osećaju kada kažu da su napadači, ali neko mora da igra i odbranu. Uostalom, kada igraš u Zvezdi većinu vremena si svejedno na protivničkoj polovini terena, pa kad si bek – ti si i bek i krilo. Ja na krilu nisam bio dovoljno konkretan, svestan sam toga, prilagodio sam se mestu u odbrani i odgovara mi tako".

Dva su osnovna, ali i vrlo logična razloga za tako nešto.
"Prvo, znam šta je meni na krilu smetalo kada mi čuvar radi, kada mi je stalno "na leđima", kad mi ne da licem pogledam ka golu. Sada se i ja trudim da protivnicima ne dam da dišu, jer ako ga ne zaustaviš na prijemu, a protiv sebe imaš dobrog igrača, ode on. Takođe, ta moja brzopletost na beku ne dolazi toliko do izražaja. Okrenut si sve vreme licem ka golu, vidiš sve. Kad si na krilu dok primiš loptu, okreneš se, već su svi promenili položaj i onu prvobitnu zamisao koju si imao moraš u trenutku da promeniš.

SUKOB GENERACIJA Često slušamo o proslavljenim asovima čiji sinovi sa manje ili više uspeha prave prve fudbalske korake, ali je Vešović među retkima koji je imao priliku da odmeri snage protiv oca. Doduše, Rade Vešović je bio u ulozi trenera, pa smo Marka pitali da li je ikad proslavljao pred klupom protivnika? "Nisam igrač koji voli da se inati s nekim, pa da se unosim u lice. Nikome to ne bih radio. Kada sam kao klinac u podmlatku Budućnosti prvi put igrao protiv oca, koji je bio trener lokalnog podgoričkog trećeligaša, zabio sam mu u rašlje sa 30 metara! Samo sam se okrenuo i nasmejao se. I on se smejao. Pa šta da radi? Verovatno je i njemu barem delom bilo do slavlja. Posle je kao trener savladao Zetu na pripremama u Crnoj Gori sa 2:1, iako sam mu pričao da je to nemoguće. Ali barem sam asistirao Natanijelu Asamoi za taj utešni gol, pa smo obojica imali poneki razlog za slavlje". RODITELJI, PAMET U GLAVU Možda i najveća borba koju je Vešović vodio u kratkoj karijeri bila je upravo ta s prevelikim očekivanjima. Zato se crnogorski fudbaler i ne ustručava da roditeljima igrača koji se tek uče fudbalu poruči da ne preteruju sa ambicioznim planovima za potomke. "Nisam ni prvi ni poslednji kome se sve to izdešavalo, ali sam prošao kroz to. I mogu samo da kažem da za sve postoji pravo vreme. Ne treba preskakati stepenike. Znam da ima roditelja koji previše rano decu bacaju u vatru, a nisu ni svesni koliko to može da im škodi. Najpametnija stvar koju treba da urade je da ih puste da uživaju u fudbalu i idu korak po korak", upozorava Vešović.

Piše: Dejan Stanković, specijalni izveštač MOZZART Sporta iz Antalije