Najbolji strelac Superlige: Nisam čudo za šest meseci, mi smo nešto totalno drugačije

Stereotip o tome kako laloški fudbal nije takmičarski, da mu fali krvi i pobedničkog mentaliteta, Topolski sportski klub razbio je kao dete zvečku. Zameralo se Vojvođanima kako ne uspevaju da prezupče, zaprete Crvenoj zvezdi (i)li Partizanu, te iako je bilo povremenih bleskova Hajduka iz Kule, Spartaka, pa i novosadske Stare dame, morao je da dođe novijalija iz Prve lige i poremeti sistem.

Kad je u letnjim mesecima bio lider, govorilo se „to je zato što večiti odlažu utakmice, pa će se nivelisati“, dok je tokom jeseni držao konstantu pominjalo se „guraju ga Mađari, pašće“, na zimu se čak spekulisalo da će ostati bez ključnih igrača, ali su se sve prognoze i dojave ispostavile pogrešnim. TSC je i dalje visoko, četvrti na tabeli, mimo svih prognoza, a ako tu ostane, sledi mu plasman u kvalifikacije za Ligu Evrope. Bude li se prvenstvo završilo obustavom, kao u Belgiji, trenutni poredak značio bi da sastav Zoltana Saba drži poslednju ulaznicu za međunarodnu scenu. Ako se bude igralo, kao što najavljuju čelnici FSS-a, opet se plavima daju najveće šanse da završe iza Zvezde, Partizana i Vojvodine. I to u premijernoj superligaškoj sezoni.

Barjaktari nezapamćenog pohoda u vrh ovdašnjeg fudbala su Nenad Lukić i Vladimir Silađi, autori 26 golova (po 13) i kao što Bačka Topola može na mapu UEFA, tako neko od njih dvojice ima pravo da se nada Zlatnoj kopački, jer su na deobi prvog mesta liste strelaca.
„Naš učinak dobija na značaju kako zbog broja golova, tako i asistencija. Ujedno je podstrek da zapnem u finišu sezone, ako se bude dovršila. Očekivao sam da nastavim u jesenjem ritmu, mada se nisam nadao da bih mogao da uđem u konkurenciju za zvanje najefikasnijeg igrača šampionata. Tim pre što su obično mesta na vrhu rezervisana za Partizanove ili Zvezdine fudbalere, ali je Nermin Haskić lane pokazao da su igrači drugih klubova sposobni da razbiju duopol. S jedne strane je logično da večiti daju predstavnika, na njihovom utakmicama pada najviše golova, međutim, TSC je ove sezone treći najefikasniji superligaški tim, odmah iza beogradskih velikana, ima čime da se diči“, pojašnjava MOZZART Sportu Nenad Lukić (29).

Ne usuđuje se da proceni ko ima najveće šanse da postane prva puška Superlige, jer su po 13 preciznih hitaca ispalili Zvezdin El Fardu Ben i Javorov Nikola Petković, dok za dva koraka zaostaju Partizanovi napadači Umar Sadik i Bojan Matić.
„Bilo bi neumesno da prognoziram ishod kao jedan od zainteresovanih. Jedino mogu da kažem da sam, pomno prateći naše prvenstvo, uočio da su samo jednom na kraju dva igrača bila poravnata na vrhu. Partizanov poslednji pohod na titulu Leonardo i Đurđević uobličili su sa po 24 gola, sad Silađi i ja imamo po 13, pritom igramo u ekipi tek pristigloj iz nižeg ranga i ostalo nam je još 11 kola do kraja. Primetio sam i to da smo, uz Crvenu zvezdu tek pod komandom Dejana Stankovića, jedina ekipa sa dva klasična napadača, što našim pozicijama daje na vrednosti“.

Od ovih 13, koji gol ti je najdraži?
„Uzmu li se u u obzir okolnosti, onaj Partizanu u Humskoj. Em je završio u mreži matičnog kluba, pokazao koliko je TSC ozbiljan, protiv sveže promovisanog učesnika Lige Evrope, em je najbrži u Superligi ove sezone, posle samo 25 sekund“i.

VARGA ME JE POMERIO NA „DESETKU“

Voliš i da asistiraš. Obično špicevi vide samo gol, ali ti si čak osam namestio. Kako, zašto?
„To sam ja! Ostalo mi je iz ranog perioda karijere, u Teleoptiku me je Zvonko Varga prebacio iza napadača, pa sam od 22-23. godine tipična „desetka“, naučena da razigrava kolege. Dar da upošljavam ostatak tima dolazi do izražaja, jer smo Silađi i ja totalno različiti tipovi ofanzivaca. Za razliku od mene, koji volim da imam loptu u nogama, delim asistencije i(li) pretim iz drugog plana, Vladimir je centarfor u izvornom obliku. Karakterišu ga brzinske sposobnosti, napadanje prostora iza leđa odbrane, zbog čega mi je lakše da ga uposlim. Dopunjujemo se baš zato što smo drugačiji“.

Lukić je ove sezone dao 13 golova. Prošle 22, tako što ih je pravilno rasporedio: 13 je dao u Inđiji, devet po prelasku u Topolu.
„Individualni učinak me čini srećnim. Nisam ’čudo od šest meseci’. Da blesnem, pa da me nigde nema. Ovo mi je četvrta-peta sezona vezano obeležena dvocifrenim učinkom. Samo sam u Čačku omanuo, dok sam u Zemunu, Bežani, Inđiji i u TSC-u redovno davao više od deset golova“.

Sa partnerom Silađijem predstavljaš pravu oazu našeg fudbala, jer se odavno nije desilo da jedan tandem skoro dve sezone igra zajedno.
„Postojale su za obojicu ponude. I letos i zimus. Dogovor s klubom je bio da ostanemo, pomognemo u borbi za Evropu, ponuđeni su nam i finansijski bolji ugovori, čime je TSC pokazao koliko nam veruje, a mi smo to opravdali. Slagao bih ako bih rekao „ne, nisam hteo da odem“, svako od nas sanja veći klub, konkurentniju ligu, sportski vek nam traje desetak, 15 godina, želimo da se obezbedimo, ali sam ubeđen da će i to doći na red. Polako“.

Sa pojedinačnog, idemo na timski učinak. Može li TSC do Evrope?
„Pokazali smo da zaslužujemo UEFA ulaznicu. Ako su nas u početki tretirali kao prijatno iznenađenje, a kasnije možda nisu ozbiljno shvatili, koristeći alibi ’ovi dolaze iz Prve lige’, učinkom u prolećnom delu pokazali smo šta možemo. Remizirali smo u Inđiji, Partizan nam se u Senti provukao iz sumnjivog penala, a preostale četiri utakmice smo dobili. Nije li to pokazatelj da su nam ambicije visoke i održive?“

Šta je tajna kluba iz ravnice?
„Organizacija. Funkcionišemo po evropskom modelu. Finansije su besprekorne, uslovi za trening najbolji u državi, akademija za razvoj mladih igrača rezervoar prvog tima. Prošle godine, dok smo hitali ka višem rangu, napravljena je superligaška ekipa i nije se mnogo menjala. Uz neznatne korekcije, na okupu smo dve godine, što je nepojmljivo za uslove srpskog fudbala, u kome se timovi, čak iz vrha, menju na šest meseci. Klubovi koji uđu iz Prve lige najčešće rotiraju ceo tim za takmičenje u eliti, a mi smo doveli samo trojicu novajlija, Tumbasevića, Duronjića i Grabeža“.

NA NAŠOJ TRAVI MOŽE DA SE IGRA FINALE LIGE ŠAMPIONA

Obično takvi klubovi gledaju kako da opstanu, a vi ste odmah zapucali na vrh i sad drižite poziciju koja vodi u kvalifikacije za Ligu Evrope?
„Ostali smo na stazi uspeha iz minule sezone, prolećni deo prvenstva odigrali smo u dahu, dobili 14 od 15 utakmica, uz remi na kraju balade, kad je na terenu bio kombinovan tim. To samopouzdanje, uz tri proverena igrača angažovana tokom leta, podigli su nas do tačke u kojoj nismo brenovali nikog. Prelistajte naše izjave kad smo ulazili u Superligu, nijednog trenutka nismo pričali u opstanku, fokus je sve vreme bio na plasmanu u plej-of“.

Možda zbog namere da opravdate ulaganja Mađara vredna 10.000.000 evra u projekat u Bačkoj Topoli?
„Pomalo pežorativno se u našoj javnosti priča kako ’Mađari ulažu u TSC’, a istina je da su oni najpre podigli sopstvenu infrastrukturu, izgradili stadione i sportske centre u svojoj državi i sad se šire“.

Kako to izgleda na licu mesta?
„Nov stadion u Bačkoj Topoli trebalo bi da bude gotov u oktobru. Biće jedinstven u Srbiji kad je podloga u pitanju, sastojaće se od 70 procenata prirodne i 30 najsavremenije sintetičke trave, kažu da takav teren dobija verifikaciju za finale Lige šampiona po kvaitetu zelene površine, nemoguće ga je pokvarati, otporan je na kišu i sneg. Pored njega, u Akademiji fudbala, na raspolaganju su nam dva igrališta: onaj manjih dimenzija je pokriven, drugi je napolju, za treninge u normalnim okolnostima. Centar sadrži još 20 soba, kantinu, saunu, teretanu... Sve što se u Evropi podrazumevalo još pre dve decenije i što u Srbiji imaju samo „Zemunelo“ i Vojvodinin „Vujadin Boškov“. S tim da je naš kompleks moderniji, u nameri da bude središte za razvoj talenata iz ovog dela držve“.

Kako podnosite ulogu podstanara, celu sezonu igrate van svog doma?
„Imajući u vidu posetu u Senti i način na koji nas ljudi bodre, odomaćili smo se“.

I zadržali ofanzivni stil?
„Teško se izboriti za status napadača u našoj ligi, godinama su treneri bili orijentisani samo ka tome da ne prime gol, a ako ga daju – super. Srećom, sve više stručnjaka je spremno da menja fudbal u Srbiji, takav je i Zoltan Sabo, pod njegovom palicom igramo ultrarizično i ostavljamo širok prostor iza leđa. Mi smo nešto totalno drugačije. Vidi se to po podatku da smo od 43 utakmice otkako sam stigao iz Inđije na čak 41 dali bar po gol! Samo su nam Mačva i Radnik odoleli. Čisto sumnjam da još neka ekipa, čak i iz vrha, ima takav niz. Naš trener insistira na velikom broju igrača u završnici, traži da loptu guramo napred, ne vraćamo je štoperima i golmanu bez preke potrebe“.

Kakav fudbal gaji TSC vidi se i po podatku da od 18. avgusta 2018. ne zna za poraz kad je domaćin, bilo da je reč o prvenstvenim ili kup utakmicama. Takvim ostvarenjem ne mogu da se podiče ni Crvena zvezda, ni Partizan.
„Niz dobija na značaju ako se zna da smo ugostili sve ekipe iz plej-ofa. Niko nas nije savladao. Štaviše, sveukupno gledano, niko nas nije ove sezone nadigrao, osim crveno-belih na Marakani. Jesmo gubili još neke utakmice, ali nisam primetio da je neko bio uočljivo bolji“.

Razgovor skreće na temu mentaliteta. Zna i Nenad Lukić da će mnogi reći „baš me briga što daje golove u TSC-u“, zaboravljajući da je to teže nego u velikim klubovima, jer po difoltu igraju napadački i očekuje se da neki njihov prvotimac odskoči. A onda dođe fudbaler iz male sredine i poremeti redosled na tabeli?
„Mi smo takav narod. Bilo šta da uradiš uvek će se naći neko ko da pita „a što nije ovako?“ Podsetiću da sam u mlađim kategorijama proglašen za jednog od pet najbolji igrača Prvenstva Evrope za omladince, dao šest od devet golova naše reprezentacije i kad sam zbog toga očekivao šansu, nisam je dobio u Partizanu. Krivica malo moja, malo klupska“.

„RAZVALIM“ U KVALIFIKACIJAMA I IZABEREM BUGARSKU... POGREŠIO SAM

Važio si za talenat. I to kakav. Leta 2011. pričalo se o Arsenalu, Mančester junajtedu i o Čelsiju, osvanule izjave kako te prate Ferguson i Venger. Koja je priča? 
„Sve je bilo tačno. Stvarno sam važio za jednog od najperspektivnijih srpskih igrača, kockice se nisu poklopile i izabrao sam najlošiju moguću opciju. „Razvalio“ sam na kvalifikacionom turniru za plasman na EP, dao šest od devet golova omladinske reprezentacije, uključujući het-trik Norvežanima u poslednjem kolu kad smo jurili pobedu od dva razlike. Ni završni turnir nije bio loš, završili smo kao treći, zvali su me sa svih strana, a ja otišao u – Bugarsku. Dok sam bio u Lokomotivi iz Plovdiv, na adresu kluba je stiglo pozivno pismo Arsenala za tronedeljnu probu u njihovom mladom timu. Javili su se još neki poznati klubovi, ali... Znate da klubove u Bugarskoj vode novokomponovani biznismeni, da je novac sumnjivog porekla, gazda je ubrzo uhapšen, ja suspendovan, Lokomotiva nije mogla da me plaća, predsednik je bankrotirao i odjednom – ništa. Bilo je to doba kad su još Levski i CSKA bili vodeći, Lodogorec se tek pojavio, ali cela liga je bila skromnijeg kvaliteta od naše. Moja velika greška je što u tom trenutku nisam pronašao klub u Srbiji. Ubrzo sam suspendovan na šest meseci i krenuo je nagli pad karijere“.

Trebalo je da bude drugačije. Naročito posle staža u mlađim kategorijama, pod palicom Slađana Šćepovića, u društvu Brašanca, Jojića, Krnete, Trujića, Aškovskog, Vitasa...
„Bili smo nadmoćni, u Kadetskoj ligi zabeležili 30 pobeda na 30 utakmica, uz gol-razliku 220:12, čime smo srušili rekod prvih Partizanovih beba, kasnije dokazanih finalom sa Realom. Naša prednost je bio Šćepović, najpre kao trener, potom kao psiholog i učitelj. Znalac. Za razliku od današnjih trenera u mlađim kategorijama koji nose lap-topove i sve gledaju kroz brojeve, Šćepa je svima nama bio drugi otac. Iz cele selekcije samo je Krneta bio Beograđanina. Svi ostali su došli u velegrad iz provincije sa 12 godina. Brinuo je o nama kao o najrođenijima“.

Kasnije je više puta pozivan na trenige prvog tima.
„Išao sam i na pripreme, ali nikad nisam debitovao. Bio sam i kod Jokanovića i kod Stevanovića i kod Stanojevića, ali kad su izostale garancije da ću u skorije vreme u prvi tim i da mi nude samo produžetak stipendijskog, ne i profesionalni ugovor, odlučio sam da odem“.

Sad, sa 29 godina, posle epizoda u Srbiji i Bugarskoj, deluje da je mogao više, jer očigledno poseduje potencijal koji prevazilazi granice ovdašnjeg fudbala?
„Jeste to bio splet okolnosti, ali da se ne lažemo, ima i moje krivice. U jednom periodu karijere nisam se dovoljno brzo dizao posle teških udaraca. Mučio me i problem sa kilažom, sputavao da pokažem šta znam. Kad sam prelomio, posvetio se drugačijim treninzima i ishrani, formirao porodicu i dobio decu – uzobiljio sam se. I onda je sve krenulo. Samo da potraje“, smeška se Nenad Lukić.

Ima razloga.

(FOTO: MN Press, Star sport)