ANTOLOGIJA - Derbi broj 13: Rekord koji će teško biti oboren – 7:1 (VIDEO)

Rekordi služe, kako sportisti kažu, da bi se oborili. Ipak, za jedan u večitom derbiju između Partizana i Crvene zvezde pitanje je da li će ikada biti oboren. Verovatno da hoće, ali ne deluje da će u skorije vreme.

Taj rekord je postavljen 6. decembra 1953. godine, bio je to dan kada je ostvarena najubedljivija pobeda u istoriji večitog derbija. Tog dana je Partizan pobedio Crvenu zvezdu sa 7:1 u 13. prvenstvenom odmeravanju snaga. Bile su i dve šestice pre toga u korist crno-belih, u prvenstvu i Kupu Jugoslavije, ali ovaj rezultat je ostao do danas nenadmašan u istoriji večitog derbija.

Evo kako je utakmicu video izveštač Politike Ljubiša Vukadinović (tekst prenosimo integralno):

„7:1. Šta sve ova dva broja ne kriju u sebi! Za jedne – veliko slavlje, dan trijumfa na futbalskom polju, veliko veselje. Za druge – mnogo gorčine, najteži poraz u istoriji kluba, pravu katastrofu. To doista niko nije očekivao!

Partizan je bio favorit, nalazio se u boljoj formi, znalo se da njegova navala može da ostvari velika dela, ali da mreža Crvene zvezde može ovako da se napuni golovima u to nisu verovale ni najvatrenije pristalice Partizana. I tako se opet dogodilo da nam fudbal donese veliko iznenađenje. I svi oni koji su vedra čela došli na stadion, primamljeni skrivenom nadom da i favorit može da bude pobeđen, još ne mogu da se snađu od čuda. Kad ne bi bio takav, zagonetan i prevrtljiv, fudbal ne bi imao toliko pristalica u svetu.

Ustvari, objašnjenje je prosto. Partzan je juče igrao kao jedan veliki tim, tim najviše fudbalske klase, razigrao se, pronalazio je najbolje i najbrže puteve do cilja, prodirao nezadrživo i bombardovao protivnički gol. Sa snagama koje je Crvena zvezda uvela u ovu igru, prosto je bilo nemoguće odoleti mu! Razlika u klasi bila je tako očigledna da pri rezultatu 3:1 niko nije verovao u preokret.

Pobedio je bolji tim. Nadigrao je svog rivala u svakom pogledu, razbio ga, napunio mu mrežu golovima, i kada se toga zasitio, nije se više trudio da uveliča pobedu. I nema tu nikakve tajne. Sedam prema jedan – to je potpuno realan rezultat i tačna je slika onoga što se dešavalo na terenu. Partizan je igrao u velikom stilu i da je nešto naišao ma na kog drugog protivnika - što slavnijeg to boljeg - tukao bi i njega onako razigran, pun poleta oduševljenja, samopouzdan, svestan svoje snage, nezadržljiv u svojim naletima.

Preostaje nam samo da protivniku odamo puno priznanje. Da mu čestitamo na sjajnoj igri i zasluženoj pobedi. Jer to je bila igra kakva se ne viđa svakog dana.

Velika igra, fudbal dostojan svakog sportskog stadiona na svetu. I svuda bi izazvao divljenje i izmamio spontan pljesak pobedniku. Svaki protivnik Partizana najviše strepi od njegove navale. Ali kad ta navala ima svoj dan, kad, takoreći, sve ostvari što naumi, onda ona može da izazove pravu paniku u protivničkom taboru, da razbije i najčvršće prepreke, i onda je najopasnija – kad krene, prosto se oseća da će se mreža zatresti!

Eto, takve je bila juče. Oni iz odbrane Crvene zvezde preživljavali su teške trenutke. Borili su se svojski, davali sve od sebe, sve češće im nedostajalo daha, prelazili ih, ali se nisu predavali. Pokušavali su sve što su mogli i sve je bilo uzalud. I ne može se reći da su igrali slabo. Ali, šta se tu moglo uraditi kada je svejedno ko je napadao: svaki od petorice pobedničkih strelaca umeo je veštije da sačuva loptu, bio je spretniji, pronalazio je bezbroj varki da se probije i ugrozi gol. Ako to nije bio Zebec, onda je Milutinović osvajao teren ili bi Bobek „delio“ lopte kao rukom, Herceg prodirao kao tenk preko svih prepreka, Mihailović radio s loptom šta je hteo, uvek je jedan od njih otvarao put i izazivao buru oduševljenja na stadionu.

To je navala sa kojom je teško izaći nakraj kad se razigra. Onda šutevi samo sevaju, udarci pljušte, prodori su brzi kao vihor, mreža je sva izrešetana! Zar je to onda neko čudo što Crvena zvezda nije mogla juče da izbegne katastrofu. Pristalice tima koji je juče tučen do nogu, uverile su se da Crvena zvezda više nije tako veliki tim. To je senka one ekipe koja je razdragala bečku publiku u Prateru, u Bordou pobrala neviđene ovacije, izvela pravi fudbalski balet na ovom istom stadionu na kome je doživela najgori poraz. To se naziralo odavno, a danas je to svima jasno.

Kako li se osećao Rajko Mitić, dok je s desnog krila, gde se sklonio od orkana koji je pustošio pred njegovovim golom, a i zato što je istegao mišić, posm atrao slom nekadašnje slave. Ostali su samo on i Stanković iz onog čuvenog tima koje je dao lekciju bečkoj Austriji i oduševljavao ljubitelje fudbala majstorijama i kombinacijama tako lepim i dobro izvedenim da se sve orilo od pljeska gde god bi zaigrali. Đajić je bio negde u publici i grizao nokte od besa, Takač je profesor u jednom timu u kome ga ni ne razumeju sasvim dobro, nema ni Palfija ni Ognjanova, ni Vukosavljevića. Ne, to je senka nekadašnje slave i samo nova imena, fudbaleri bolji od većine onih koji dans nose dres u navali Crvene zvezde, mogli bi opet visoko da uzdignu zastavu ovog kluba. Zasad se živi samo od stare slave. I provlači se kroz takmičenje prvenstva čudesnom srećom. A ova katastrofa neminovno je morala doći ranije ili docnije da bi se svima oči otvorile.

Sada će valjda znati na čemu su. I uraditi nešto da se situacija popravi i da se izbegnu nova gorka razočarenja. Ako ima nekog razloga za to, onda se on svakako krije u samome timu i u svemu onome što doprinosi da se jedan tim uzdigne što je moguće više.

Navala Partizana postala je u poslednje vreme čuvena najviše po tome što začas izmeni rezultat i za nekoliko minuta pretvori poraz u pobedu ili je osigura tako da se ne može više ugroziti. Eto, i ovom prilikom, za nekih desetak minuta, postigla je četiri gola: od 2:1 napravila je 5:1 i sasvim dotukla protivnika.

Četrdeseti minut. Čajkovski se našao u kaznenom prostoru protivnika, kad golman pogreši. Čajkovski je bio brži od Krivokuće i pre njega dokopao se lopte, pobegao s njom čak na desno krilo, jer su jurili za njim i ometali ga, a onda ju je dodao Milutinoviću. Situacija nije izgledala opsana, Milutinović je lakim pokretom tela dvaput prevario Zekovića, tako da se ovaj okliznuo i pao, a zatim je centrirao dobro odmerenim udarcem. Zebec se nalazio nedaleko od gola, možda pet-šest metara udalje od golmana, dočekao je loptu glavom,  glavom je i sproveo u mrežu. To je bio drugi gol. Krivokuća nije smeo da dozvoli da Zebec nesmetano izvede udarac glavom.

U poslednjem minutu - skoro će kraj prvog poluvremena, za nekoliko sekundi, Zebec prodire, krenuo je sa sredine igrališta i niko nije mogao da ga zadrži. Napadaju ga, opkoljavaju i on beži na desno krilo i tamo traži okršaj sa Zekovićem koji ga u stopu prati, ali ovaj ga nije napao i Zebec je tačno dodao loptu Mihailoviću. Oštar udarac – i lopta je bila u mreži.

4:1. I ovaj gol je lepo pripremnjen. Milutinović je poslao loptu sa desnog krila, ona je preletela iznda golmanovih ruku, prihvatio ju je Herceg i smestio gde treba. To se dogodilo u prvom minutu drugog poluvremena.

I peti gol. To je bio jedan od onih silovitih naleta koji se ne zaustavljaju. Herceg je prešao sve prepreke, vratio je loptu pred gol, stvorila se velika gužva, Krivokuća je bio na zemlji, lopta je jednom vraćena iz praznog gola, dočekao ju je Mihailović i jakimm udarcem zatresao mrežu.

---

PARTIZAN – CRVENA ZVEZDA 7:1 (3:1)

/Bobek 5, Zebec 40, 65, Mihailović 45, 50, Herceg 46, 66 – Tomašević 12/

Stadion: JNA
Sudija: Stefanović (Beograd)
Gledalaca: 50.000

PARTIZAN: Stojanović, Lazarević, Čolić, Čajkovski, Jovanović, Pajević, Herceg, Milutinović, Bobek, Mihailović, Zebec.

CRVENA ZVEZDA: Krivokuća, Stanković, Zeković, Cokić, Spajić, Zlatković, Rudinski, Mitić, Tomašević, Kostić, Veselinov.

---

Najuzbudljiviji trenuci zabeleženi su u 65 minutu. Oni su prethodili šestom golu Partizana. Čajkovski je oduzeo loptu Tomaševiću negde na sredini terena i pojurio prema golu. Tomašević je pokušao da ga stigne, ali je sve više zaostajao. Čim se našao na domaku bekovske linije Čajkovski je izveo udarac. I to dobar udarac. Lopta je zatresla prečku  i odbila se prema Hercegu. Opet šut. I to vrlo jak. Stanković je podmetnuo nogu i lopta se odbila. Gužva. Pred golom su mnogi igrači: Herceg najzad prima loptu i ugledavši Zebeca, koji stoji sam nedaleko od njega dodaje mu loptu, a Zebec odmah sprovodi u mrežu.

Sedmi gol je postignut već u sledećem minutu. Bobek je centrirao sa desnog krila, Herceg je dočekao loptu grudima i uneo je pored zbunjenog Krivokuće u gol. To je bio vrhunac i posle toga tempo igre je opao. Strelci Partizana zadovoljili su se time što su postigli rekordni rezultat u tradicionalnom derbi takmičenju i nisu se više trudili da povećaju pobedu. Igra se smirila, bila je ravnopravna, čak je i Stojanović u dva maha s velikim požrtvovanjem morao da spasava svoja vrata.

Nismo opisali prva dva gola postignuta u početku igre, prvi za Partizan i drugi za Crvenu zvezdu. U 5. minutu Mihailović je izveo korner, Krivokuća intervenisao veoma nespretno, tako da je Milutinović uspeo da loptu prebaci glavom Bobeku, a ovaj je takođe glavom sproveo u mrežu. U 12. minutu bila je gužva u kaznenom prostoru Partizana, na zemlji su ležali Stojanović, Pajević, Tomašević, a među njima je bio i Jovanović. Lopta se lagano kotrljala prema praznom golu. Tomašević je potrčao za njom i skrenuo preko gol-linije.

Nije ovo prvi put da Partizan sa osetnim rezultatom pobedi svog rivala. Pamte pristalice Crvene zvezde i dve šestice. Svaka od tih pobeda je veliki uspeh, ova jučerašnja je svakako najveći podvig. Nije to mala stvar sa 7:1 tući jedan tim koji uživa takav ugled kao Crvena zvezda. Takav podvig postiže se samo zalaganjem celog tima i odličnom formom. A, baš takav je bio juče tim Partizana. U njemu nije bilo slabog igrača.

I odbrana se sjajno držala. Stojanović je vrlo dobro branio, bekovi intervenisali sigurno i borbeno. Pored Pajevića, Mitić ništa nije mogao da učini. Čajkovski je bio svuda i uvek je znao šta će s loptom. Jovanović se muški i pošteno borio. A za navalu smo već rekli. Proste se nije znalo ko je od koga bio bolji. Herceg je najviše „vukao“ i skoro svi napadi su išli preko njega. Ali su i svi ostali bili opasni i svoje zadatke najpovoljnije rešavali.

U timu pobeđenih odbrana je imala najteži posao i borila se koliko je mogla. Može se reći da Krivokuća baš nema sreće u igri protiv Partizana! U dve utakmice primio je trinaest golova. Juče je neke golove mogao i da odbrani da je bio snalažljiviji. Kao i obično, navala Crvene zvezde bila je slabiji deo tima. Kad je Mitić zbog povrede morao da ode na krilo, onda je bilo jasno da je sve izgubljeno, jer on je najjači čovek i kad je on bio „izvan igre“, sve je bilo svršeno.

Prošao je tako i trinaesti derbi. Izazvao je ogromno interesovanje, dan je bio lep i pogodan za igru, stadion prepun, bio je to u svakom pogledu veliki futbalski događaj. I vredelo je što je stadion bio pun. Jer Partizan je prikazao fudbal kakav se samo poželeti može i vredelo je gledati ovu igru, jer takva se retko viđa. O njoj će se pričati kao o najvećem podvigu Bobekove čete“.