Војислав Андрић
pre 12 dana
Мени се лично овај текст свиђа, јер излистава рукометни потенцијал који имамо и коментарише, боље речено истиче колико је фактор играња важан за напредак младих играча. Али није ми намера да коментаришем текст, већ да покушам да дам лични лично виђење постваљеног питања: Где грешимо?
Најлакше је грех спаковати на леђа овога или онога. А одговор није лак и не може се посматрати као једнофакторски, јер грешака чини ми се има на више различитих, али повезаних фронтова и одговор на постављено питање тешко се може дати без мало детаљнијег истраживања. Шта по мени треба истаживати?
(1) Квалитет индивидуалног рада са млађим категоријама у сфери техничког, тактичког и физичког напредовања играча? Чини ми се да је Никола Јевремовић - Гужва био наш последњи тренер који је велику пажњу посвећивао индивидуалном раду и који играче није распуштао по завршетку првенства већ тек на крају јуна, радећи са њима два пута дневно на елементима које сам набројао. Нисам баш упућен и искрено се надам да сличних стручњака има и данас, али бих волео да знамо ко су данас ти људи који посвећено и стручно раде са младим играчима. Наравно, ако их има, а ако их нема, морамо их стварати од тренера који су теоријски добро потковани, али и који су добри демонстратори и спортсли педагози.
(2) Металопластика (у мушком) и Јуниор (у женском) рукомету су по резултатима које постижу у последње време, лидера рада са млађим категоријама у Србији. Питање за истраживање је логично: Да ли рад са млађим категоријама подређујемо колективном успеху или "прављењу" изузетних појединаца? И друго: Да ли је могуће (а ја мислим да је могуће) стручни рад у клубовима организовати да се задовоље оба захтева?
(3) Да ли је могуће формирати наградни фонд са прецизним критеријумима који награђују клубове који дају играче за репрезентативне селекције (зависно од пласмана тих селекција)? Или још боље питање: Може ли се сваке године по критеријумима сличним ЕХФ или ИХФ направити ранг листа клубова у Србији од 1 до п где се рачунају сви клупски резултати (сениори, јуниори, кадети, пионири). Такве ранг листе (мушка и женска) би биле опет разлог да се водећи клубови новчано стимулиш за постигнуте резултате, али би биле и снажан показатељ за локалне самоупаве и спонзоре при издвајању средстава за финансирање.
(4) У тексту се помиње недовољна тактичка оспособљеност играча (а и стручног штаба). Програм развоја рукомета у Србији за период 2016-2020. недмослилено помиње Универзални програм рада са млађим категоријама на 4 узрасна нивоа (10, 12, 14 и 16 година) и 4 стручно методичка плана (технички, тактички, физички и психолошки, тј. вољно-мотивациони. Питање је да ли смо способни као рукометна организација у Србији да направимо такав Програм који ће бити обавезујући за све школе рукомета (и клупске и приватне)? Чини ми се да би онда чланови репрезентативних селекција били колико-толико једнако обучени када дођу у репрезентацију одговарајућег узраста?
(5) Питање одласка наших младих играча у иностранство је болно питање. Јер по свој прилици их пре открију инострани скаути (то су углавном наши људи), него селектори наших млађих репрезентативних селекција. Са њима у иностранству изгледа нико више ништа индивидуално не ради, или ако ради то је недовољно, а деци са 15-16 година тај и такав рад је заиста неоходан. Од њих се очекује да се недовољно обучени снагом свог талента изборе за место у тиму у конкуренцији са старијим, формираним играчима који играју за бар 50 пута веће износе.
(6) Слична је ситуација и у нашим клубовима. Како форсирати Паповића, кад на његовом месту игра вероватно најбоље десно крило Супер лиге Матеја Додић? А нико није постао играч само на тренингу или на клупи. Да ли решење у другим тимовима клубова или у двојним лиценцама?
(7) Скандинавске земље, Француска, Немачка, Шпанија, па и Словенија и Хрватска, у последње време и Мађарска имају корисна и применљива искуства. Некада су они учили од нас. Сада је време да и ми искористимо нешто од њихових добрих искустава, јер није срамота учити од бољих. Поменуто истраживање би морало обухватити и упоредну анализу њихових позитивних искустава.
Вероватно ту има и других важних питања. И одговор на питање: Где грешимо? је очигледно комплексан. Актуелна рукометна Србија тражи чаробњака. Тренера А заменимо тренером В и све тако до ангажовања иностраних тренера. Видели смо да то нису ни Брегар ни Ђирона. Не верујем да ће то бити ни респектабилни Дал ни Гонзалес, јер они су добили улогу тренера - селектора, а српском рукомету у овом тренутку нису потребни људи који окупљају најбоље играче којима располажемо, већ наме рукомету требају тренери – стрпљиви, систематични и на дужи период бирани тренери – ствараоци репрезентације.
Једно је ипак сигурно. Повратка међу првих 10 у Европи нема док не будемо на сваком од седам позиција у тиму имали играче који су на тој позици међу 10 најбољих у Европи. Зато за одговор на постављено питање није довољан један новински чланак (ма колико он аналитичан био), Одговор мора тражити рукометна организација у Србији и то једниственим ставом у коме нема места за наш добро познати систем „ко у клин, ко у плочу“.
Извините на опширности.