Italijanska priča u Beogradu podseća na srpsku u Rimu

Guranje problema pod tepih ne donosi ništa dobro. Jedno vreme neće biti vidljivi golim oko, ali kada se nagomilaju ispod njega – počeće da izlaze na videlo. Nekada je potrebno udariti šakom o sto, preseći i povući nepopularan potez. Njegova cena može da bude skupa, može da se obije o glavu. Ali, mora da se zna ko je glavni, ko će da pokupi lovorike dođe li do uspeha, ali i ko će da bude odgovoran bude li obratno

U Italiji je to Alesandro Kampanja. On je pobednik, ma kako se priča na Evropskom prvenstvu u Beogradu bude završila.

Preko dve decenije je selektor Italije (ne u kontinuitetu, pošto je vodio i Grčku), doveo je državni tim do polufinala Evropskog prvenstva i večeras će protiv Srbije od 20.30 igrati za novu medalju, a bio je na tankom ledu. Krckao je pod njim i delovalo da je pitanje trena kada će popustiti.

Alesandro Kampanja (62) nije pušten niz vodu, iako je bilo naznaka da bi prethodno Svetsko prvenstvo moglo da mu bude poslednje kao selektoru Italije. Jer, nezadovoljstva je bilo. I to velikog. Akumuliralo se i nakon Singapura je „pukla tikva“.

Nespokoj je pratio Setebelo još od Olimpijskih igara u Parizu i pogrešne odluke arbitara da dosude brutaliti Frančesku Kondemiju protiv Mađarske. Ispali su Italijani u četvrtfinalu, protestovali su u razigravanju tako što su, između ostalog, bojkotovali na početku naredne utakmice – nisu igrali četiri minuta. Suspendovani su na šest meseci, propustili su Svetski kup (što i nije neka kazna) i na Svetskom prvenstvu u Singapuru opet su ispali u četvrtfinalu. Tada od Grčke, a već u prvoj četvrtini Mateu Jokiju Grati dosuđen je brutaliti.

Nije to bio razlog poraza, Italija je loše izgledala i još tada se moglo čuti da tenzija u svlačionici postoji. Bila je podeljena. Na jednoj strani selektor Alesandro Kampanja, na drugoj prva zvezda državnog tima – Frančesko di Fulvio i još nekoliko vaterpolista.

(©Reuters)

Savez je pružio podršku selektoru, nije ga smenio i iz ove vizure, ako se isključivo gleda Evropsko prvenstvo u Beogradu, bila je to ispravna odluka. Jer, italijanska reprezentacija je u polufinalu, a Alesandro Kampanja ne skida osmeh sa lica. Ima debeo razlog za to: njegova je bila poslednja i odluku da raskrsti sa Frančeskom di Fulviom, ali i da ne pozove Đakoma Kanelu, Nikolasa Prešutija, Alesandra Velota, Luku Damontea, Đanmarka Nikoziju sada ima utemeljenje.

Niko ne može da mu ospori to što je naprečac podmladio ekipu i odstranio neke od dugogodišnjih nosilaca. Ne bi svako ni imao petlju da se odrekne igrača kvaliteta kakav je Frančesko di Fulvio. Italijanski selektor Alesandro Kampanja jeste i ovo je njegova mala pobeda, a može da postane džinovska.

Na jedan trijumf je od nje seda glava okružena mladićima.

Italijani imali prilično mlad sastav, dosta je neiskusniji od srpskog. Čak petorica igrača su iz „klase 2002“. To godište su Mateo Joki Grata, Filipo Ferero, Tomazo Đanaca, Frančesko Kasija i Alesandro Karneseki, dok su Frančesko Kondemi i Alesandro Balzarini godinu dana mlađi. U srpskom timu su samo dvojica rođena u ovom stoleću – Petar Jakšić i Milan Glušac.

(©Reuters)

Gro srpskih vaterpolista je prošao „sito i rešeto“, velika većina iz ovog tima su olimpijski šampioni. Dušan Mandić, Nikola Jakšić i Sava Ranđelović trostruki. Njih trojica i Miloš Ćuk su bili u ekipi pre deset godina kada je Srbija u Areni postala evropski prvak, dok se od italijanskih tada na velikoj sceni u Beogradu pojavio samo golman Marko del Lungo. Nije zanemarljivo, ali to ništa ne mora da znači.

Srpski vaterpolisti dobar su primer...

Velika generacija, ona sa Vladimirom Vujasinovićem, Aleksandrom Šapićem, Dejanom Savićem, Danilom Ikodinovićem, Denisom Šefikom sišla je sa reprezentativne scene. Državni tim bio je podmlađen, došlo je vreme da štafetu preuzmu Andrija Prlainović, Duško Pijetlović, Filip Filipović, Vanja Udovičić, Milan Aleksić, Slobodan Nikić, Stefan Mitrović, Nikola Rađen... Mlad tim, novi početak, nisu bila velika očekivanja na Svetskom prvenstvu u Rimu, a osvojeno je zlato.

Nije dobro krenula Srbija, ali se te 2009. godine posle izbacivanja Italijana, za koje su igrali Valentino Galo, Mauricio Felugo, Alesandro Kalkatera, Stefano Tempesti, Valerio Rico, sve okrenulo. Potom su padale Mađarska, Italija i za kraj – Španija. Do prve svetske titule pod imenom Srbija vaterpolisti su došli posle peteraca. Ostalo je istorija najveće generacije srpskog sporta.

Italijanska priča u Beogradu podseća na srpsku u Rimu.

(©Reuters)

Alesandro Kampanja odabrao je igrače gladne uspeha. Ima nekolicinu iskusnijih, poput kapitena Marka del Lunga, Vinčenca Dolčea i Lorenca Brunija. Samo oni su zašli u tridesete godine, može se u tu grupu pridodati i Edoardo di Soma, jer godinama igra na visokom nivou.

Mladi su i motivisani, agresivni i prepuni energije. Na Apeninskom poluostrvu su očekivanja pred turnir bila na minimumu, a samopouzdanje posle eliminacije Hrvatske i ulaska u polufinale poraslo je do neba. U toj utakmici su shvatili da mogu da se nose svima. Nešto slično bilo je sa Srbijom na Svetskom prvenstvu u Večnom gradu. Sve se promenilo od pobede nad Italijom.

Srbija je olimpijski šampion, igraće večeras pred oko 13.000 ljudi u Beogradskoj areni za finale i sigurnu medalju. Biće favorit, ali da će biti lako sa rasterećenim Italijanima i starim liscem Alesandrom Kampanjom – neće. Ponovo će osetiti teret težak tonu na plećima...  

EVROPSKO PRVENSTVO U VATERPOLU:

Polufinale

Petak

17.00: (1.70) Grčka (7.50) Mađarska (2.75)
20.30: (1.50) Srbija (7.50) Italija (3.80)

Finale

Nedelja

20.30: Grčka/Mađarska – Srbija/Italija