Kragujevačka bajka o povratku srpskog vaterpola: Koliko košta klub, koliko zarađuju igrači i otkud Radnički na krovu Jadrana

Senzacija u Zagrebu, istorijski uspeh kragujevačkog kluba u regionalnoj ligi, David pobedio Golijata, srpski vaterpolo je živ... Sve se to moglo čuti i pročitati kada je Radnički iz Kragujevca pokorio Jadran. Klupski vaterpolo u Srbiji opet je u žiži interesovanja, a tome je doprineo ogroman uspeh Kragujevčana.

Početak uzdizanja Radničkog označio je kraj dominacije Hrvata na Jadranu. Čekala je Srbija dugo da ponese zvanje regionalnog vladara i gospodara Jadrana. Šampionski oreol podario joj je Radnički u 13. izdanju Regionalne vaterpolo lige. Klub iz srca Šumadije vinuo se do neslućenih visina u prvim godinama postojanja, doživeo strmoglav pad i gašenje. Počeo je ispočetka, gradila se zdrava priča, udareni su čvrsti temelji i što je najvažnije išlo se korak po korak. Stepenice nisu preskakane i ubrzo je Radnički lansiran u orbitu.

Kragujevčani ne samo da su prvi srpski šampion Jadranske lige, već su i prvi klub koji se plasirao u finale regionalnog takmičenja. Uspeh je došao možda i prerano, neočekivano, ali ne i nezasluženo. Potopljene su dve vaterpolo sile, bivši evropski šampioni, prošlogodišnji prvak i finalista Regionalne – zagrebačka Mladost i Jug. Na njima dobro poznatom plivalištu – u Zagrebu kraj Save.

Prevalio je Radnički neverovatan put. Prošle sezone igrao je u A2 regionalnoj ligi, a već krajem marta ove godine sedina na tronu sa krunom na glavi. Moćne organizacije poput dubrovačkog Juga, zagrebačke Mladosti, Jadrana iz Herceg Novog i imenjaka iz Splita dobile su konkurenciju u vidu prkosnog Radničkog, skladnog i godinama selektiranog tima, koji sa klupe predvodi Uroš Stevanović.

Direktor Vaterpolo kluba Radnički Jugoslav Vasović i vaterpolisti Strahinja Rašović i Stefan Branković su u razgovoru za Mozzart Sport govorili o počecima stvaranja šampionske generacije, pohodu na regionalnu titulu, stanju u srpskom vaterpolo, načinu na koji klub funkcioniše...

Strahinja Rašović (Star Sport)

Strahinja Rašović vratio se u srpski vaterpolo ove sezone, brzo je kliknuo sa momcima koji su ga sačekali i već po samom dolasku osetio je da je ovaj tim Radničkog kadar za velika dela.

„To jeste stvarno jedan veliki korak, niko se nije nadao da će doći tako brzo. Pogotovo ulazak iz A2 u A1 Regionalnu vaterpolo ligu, koji je sam po sebi već jedan uspeh, a kamoli da se plasirate na završni turnir i još posle osvojite ligu. Nije to nama igračima i ljudima iz kluba veliko iznenađenje. Jeste iznenađenje, ali ne toliko. Kada sam došao osetio sam da ova ekipa ima ogroman potencijal i osetio sam da može da dođe do velikih rezultata“, rekao je Strahinja Rašović.

Stefan Branković, talentovani bek Kragujevčana, jedan je od igrača koji su i minule sezone nosili kapicu Radničkog. Bio je deo generacije koja je osvojila Kup Srbije i A2 Regionalnu vaterpolo ligu.

„Tokom cele sezone kako smo igrali utakmice i napredovali, pričali smo međusobno i videli smo da zaista vredimo i da mi to možemo. Kroz celu sezonu smo se dizali i ostao nam je žal za nekim utakmicama u kojima smo osetili da smo mogli da pobedimo, kao protiv Solnoka. Žao nam je što nismo prošli zato što smo osetili da možemo mnogo i potom smo otišli na taj fajnal-for sa namerom da ga osvojimo“, rekao je Stefan Branković.

 PROTIV JUGA NE GUBIM FINALA

Kragujevčani imaju kontinuitet, bilo da se govori o treneru, igračkom kadru ili dobrim rezultatima. Stefan Branković apostrofirao je da je su iz sistemskog rada proistekli uspesi.

„Postoji kontinuitet sa trenerom i kontinuitet u sistemu koji se gradi godinama. Igrači se samo nadovezuju i time se gradi sigurnost u odbrani i napadu. To se vežba kroz godine“.

Uroš Stevanović (Star Sport)

Radnički je u polufinalu Jadranske lige srušio Mladost na njenom plivalištu posle boljeg izvođenja penala, a zatim maestralno odigrao u finalu protiv Juga. Uroš Stevanović i njegovi momci su krajem decembra ostali kratki za trofej Kupa Srbije. Crvena zvezda je dobila „penal lutriju“ u finalu, a Radničkom vratilo u pravom trenutku.

„Moralo je negde da se vrati, tako to obično biva u sportu. Mi smo sami krivi za taj poraz u kupu. Ova mlada ekipa prošla je na završnom turniru Kupa Srbije tu školu koju mora da prođe. Zato nam se vratilo na završnom turniru u Jadranskoj ligi, pobedili smo Mladost u polufinalu na penale, možda smo sada mi bili ti koji su potcenjeni, a nismo nekoga potcenili. Niko ne sme da nas potceni, ko god to učini od tih ekipa iz samog svetskog vrha, a Mladost i Jug to jesu, može vrlo lako da izgubi od nas. To su dve najjače ekipe u regionu, niko nije mogao da im priđe ni na tri ili četiri gola, mi smo prvi koji smo to uradili“, kaže Strahinja Rašović i osvrće se na velike utakmice sa Jugom, koje ga prate kroz karijeru.

Strahinja Rašović voli da igra utakmice protiv Dubrovčana. Sa Crvenom zvezdom je 2013. godine na Banjici potopio Jug i finalu za prvu i za sada jedinu titulu prvaka Evrope za crveno-bele.

„To mi je negde i bilo u glavi. Jednom sam igrao finale protiv Juga i nisam izgubio. Bratu Viktoru sam rekao da od Juga ne gubim u finalu, a-ha-ha“.

Srpski klubovi su se regionalnom takmičenju priključili 2015. godine, Radnički je u prvoj sezoni igrao polufinale, ali je u međuvremenu klupski vaterpolo u Srbiji doživeo sunovrat. Nijedan klub nije bio ni blizu od tada da se nađe na završnom turniru, a kamoli da uđe u finale. Podsetio se Stefan Branković herojskih okršaja sa ekipama Mladosti i Juga.

„Protiv Mladosti smo osetili priliku da uradimo nešto što nije uradio nijedan srpski klub. Osetili smo da možemo da igramo sa njima, da možemo da ih pobedimo i uđemo u finale. Tako je i bilo. Zaslužili smo tih 8:8 i peterce. Mnogi peterce nazivaju srećom, ali mislim da smo zaslužili da pobedimo na peterce i da nije bilo reči o sreći. Ulazak u finale je sam po sebi velika stvar, bili smo željni dokazivanja i igre, i zato što smo dali sve od sebe, vratilo nam se protiv Juga (14:12). U finalu na veliki broj golova smenjivali smo se u vođstvu, ušli smo hrabro u utakmicu sa željom da pokažemo da nam je tu mesto“.

KO NEĆE DA BUDE PRVI - BIĆE ŠESTI

Taj podvig je ipak posledica. Cela priča počela je mnogo ranije. Kad je osnovan jedan sasvim drugi Radnički. Sa idejom da se postavi na zdrave noge. Jugoslav Vasović, direktor Radničkog, objasnio je kako su bili posloženi prioriteti i kako se gradio tim.

„Pred početak sezone cilj je bio plasman na fajnal-for Regionalne vaterpolo lige. Ukazala se prilika i iskoristili smo je na najbolji mogući način. Šta dalje? Moramo da nastavimo da ulažemo, da nastavimo da jačamo jer ako to ne budemo radili vrlo brzo će nas ostali preskočiti i i krenućemo silaznom putanjom. Stvaramo klub, ne samo ekipu. Ona ide uz klub i na sreću vidi se iz godine u godinu da znamo šta radimo. Igrače biramo prema onome što nam treba, a ne prema imenu i prezimenu. Tako se pravi ekipa da bi ispunila zahteve i bila po ukusu trenera Uroša Stevanovića i stručnog štaba. Dužni smo da igračima obezbedimo uslove kako bi napredovali“, rekao je Jugoslav Vasović.

Jadranska liga kao ovakva nema veliku tradiciju, ali imaju klubovi koji nastupaju u njoj. U dva ranga regionalnog takmičenja nastupa sedam evropskih prvaka i za Jugoslava Vasovića je Jadranska liga druga po snazi, odmah iza Lige šampiona.

„Možda osvajanje jeste došlo prerano, ali nije na odmet što smo već sada osvojili regionalno takmičenje. Veliki je ovo podstrek, po meni je ovo u vaterpolu trofej broj dva. Liga šampiona je apsolutno broj jedan, a u Jadranskoj prvoj i drugoj ligi igra sedam bivših prvaka Evrope. Liga je prejaka, igralo se turnirski i sve su utakmice bile na gol ili dva razlike. Da se igralo kod kuće i na strani bilo bi milijardu iznenađenja“.

I tu se vraćamo na stanje u srpskom vaterpolu. Još se svi sećamo onog intervjua Andrije Prlainovića u kojem je izrazio zabrinutost za budućnost najtrofejnijeg srpskog ekipnog sporta. I bi ta kriza, ali poslednjih godina primetno je da domaće vaterpolo prvenstvo dobija na kvalitetu.

„Srpski vaterpolo se podigao. Sledeće sezone ko ne bude želeo da bude prvi taj će biti šesti. Radnički je prošle sezone osvojio A2 Jadransku ligu i imao velike šanse da osvoji domaću titulu da se prvenstvo nastavilo. Taj Radnički bi ove godine bio šesti ili sedmi sa onom igrom. To je pokazatelj napretka i koliko je sve brzo otišlo ka gore“, kaže direktor Radničkog.

ZA PLATE 3.100.000 DINARA MESEČNO, GODIŠNJI BUDŽET 500.000

Ogromna promena. Ne baš preko noći. Prvi pomaci napravijeni su pre tri godina, država je pomogla Vaterpolo savez Srbije i klubove. Bez toga, prema rečima Jugoslava Vasovića, svega ovoga ne bi bilo.

"Prlainović je rekao da je teško stanje i nije pogrešio tada. Od 2018. godine država je ozbiljno počela da obraća pažnju. Prvo je te godine dala novac Vaterpolo savezu Srbije da reši dugovanja koja je vukao od 2008. godine. Repovi su se vukli 10 godina, novi predsednik saveza Viktor Jelenić je rešio ta dugovanja uz pomoć države. Godinu dana kasnije klubovi dobijaju pomoć od države preko saveza. Nije to bila velika suma novca, ali nama svaki dinar znači. Zahvalni smo državi, predsedniku Aleksandru Vučiću, gradu Kragujevcu i Vaterpolo savezu Srbije na pomoći. Ove godine u decembru su svi olimpijski sportovi dobili pomoć, mi smo dobili dodatnu pomoć od države kao klub koji nastupa u evropskom takmičenju. Pričao sam sa Igorom Milojevićem, direktorom Vaterpolo kluba Crvena zvezda, i jedini je problem što mi za kikiriki napravimo velike rezultate. Košarkaški klubovi Crvena zvezda i Partizan dobili su po 1.000.000 evra, a ceo sport u Srbiji 8.000.000 evra. Mi smo dobili 8.500.000 dinara u decembru, kao i svi superligaši u Srbiji, i sa tim novcem smo rešili gomilu problema. Budimpešta, prvo putovanje u kvalifikacijama za Ligu šampiona, koštalo nas je između 3.500.000 i 4.000.000 dinara. Vaterpolisti nemaju plate kao fudbaleri i košarkaši, ali putovanje, hotel, hrana, sve to isto košta“.

Pa ipak za razliku od "bogatog" fudbala u srpskom vaterpolu plate ne kasne. Ni u jednom klubu. Domaćinski se posluje, jer svi znaju da neće biti velikih zarada od transfera. Važno je samo vaterpolisti više ne moraju da razmišljaju da li će ih sačekati topla ili hladna voda u bazenu.

„Ovaj Radnički nije onaj koji je igrao finale Lige Šampiona i koji je osvojio Kup Evrope. Ovo je novi klub, igrao je "patos" ligu i u ekipi je pet igrača koji su igrali u "patos" ligi. Sada je samo za plate sa porezima na mesečnom nivou potrebno izdvojiti 3.100.000 dinara, a to je za nas, ipak, veliki trošak. Plaćaju se porezi i doprinosi, a plate ležu na račun. Imamo ozbiljne troškove i još nismo u stanju da pokrijemo apsolutno sve za decu. Prosek u Srbiji za plate vaterpolista je oko 1.300 evra, možda malo manje. Postoje igrači koji su plaćeni više i oni koji se manje plaćaju“.

Otkrio je Jugoslav Vasović koliko je novca bilo potrebno da se sklopi šampionska generacija. Da bi Radnički konstantno napredovao i naredne sezone igrao u Ligi šampiona, koja mu je ove izmakla za dlaku, Kragujevčani će morati da podignu ulaganja. Beograd će ove i sledeće dve sezone biti domaćin fajnal-ejta, sistem takmičenja ponovo se menja, a Radnički će gotovo sigurno nastupiti u kvalifikacijama. Put do elite biće mu kudikamo lakši.

„Ove godine ćemo potrošiti oko 500.000 evra i to je knap. Za sledeću sezonu nam je potrebno minimum 20 do 30 odsto više novca. Mi ćemo 99 odsto završiti kao prvi ligaški deo Superlige Srbije i to mesto pred plej-of nam donosi prohodnost u kvalifikacije za Ligu šampiona naredne sezone. Liga šampiona se širi sa 12 na 16 ekipa, suština je da će biti lakše da se uđe u Ligu šampiona. Ove sezone su samo dva mesta vodila kroz kvalifikacija do takmičenja, dok će naredne u opticaju biti četiri. Ali, ni tada neće biti lako da se prođe u Ligu šampiona. Biće naporna sezona jer Svetsko prvenstvo počinje 9. maja, a trebalo je da se igra ove sezone. Sve je pandemija virusa korona pomerila za godinu dana. Domaće prvenstvo i Jadransku ligu morali bismo da završimo do početka aprila, što je sigurno neće biti izvodljivo, pa će se plej-of igrati posle završetka Svetskog prvenstva“.

PLATE NE KASNE... NIGDE

Strahinja Rašović (Star Sport)

Ipak, u srpskom vaterpolu stvari su se pomerile sa mrtve tačke. Strahinja Rašović je pre šest godina iz Crvene zvezde otišao u inostranstvo, vratio se u domovinu ovoga leta, a kako sam kaže situacija je nebo i zemlja. Igrači više ne lupaju glavom o ivicu bazena pitajući se da li će sutra imati za opšte potrepštine i da li će izvesno vreme morati da se strpe za platu.

„Stanje kada sam iz Srbije otišao kao igrač Crvene zvezde i ovo sada su kao nebo i zemlja. Razlika je i u kvalitetu lige, ali i u odnosu klubova prema igračima. Svakog 10. u mesecu igrači u Radničkom dobijaju platu, a tako je i u drugim klubovima. U Srbiji nema kluba koji duguje. To je velika razlika u odnosu na te godine kada sam stasavao kao igrač. Sada zaista svaki klub u Srbiji ispoštuje ono što se sa njim dogovorite. I to je jedan od prvih preduslova da steknete poverenje igrača koji dolaze, ali i mladih igrača koji treba da se formiraju. Novac nije veliki, ali igračima daje određenu sigurnost i motivaciju. Da se razumemo, igrači Radničkog su pobednici i nije im stalo samo do novca, ali je bitno da ne moramo o primanjima da mislimo, imamo brigu manje i naše je samo da treniramo i igramo“.

I Stefan Branović i Strahinja Rašović žele da ostanu u Srbiji u nadolazećim godinama kod kuće grade karijeru. Okolnosti su se promenile, vreme je za povratak igrača iz inostranstva, a ne za beg kako naiđe prva inostrana ponuda.

„Ostaću u Srbiji narednih godina jer smatram da treba da napredujem, učim i da se razvijam. Nisam još zreo za inostranstvo, mesto mi je u Srbiji, a Radnički ima trenera uz kojeg dosta može da se napreduje. Samim rastom srpske lige napreduju igrači i jako je važno to što su se neki iskusniji momci vratili. Drugačije je kada treniram sa nekim igračem koji može nešto da mi pokaže, nauči me i posavetuje, nego kada imam nekog svog vršnjaka koga poznajem ceo svoj život. Tada može samo da se stagnira. Od Strahinje recimo može dosta da se nauči jer je mnogo toga prošao i samim tim mislim da će narednih godina srpska liga biti dobro mesto za mlade igrače“, naglasio je Stefan Branković.

KUĆA JE KUĆA

Strahinja Rašović je stasavao u Crvenoj zvezdi uz zvučna imena srpskog vaterpola. Krao je znanje, skidao poteze i upijao. Prisetio se koliko mu je to značilo kada je pravio prve korake u profesionalnim vodama, a tokom boravka u inostranstvu razmišljao je kako bi bilo lepo da on prenese znanje nadolazećim snagama. Čim su se neophodni uslovi za to stekli, Strahinja Rašović se vratio u srpski vaterpolo.

„Vidim sebe u Srbiji narednih godina i izuzetno mi je drago da je to tako. Sada sam u ulozi starijeg igrača, a pre odlaska iz Srbije u inostranstvo igrao sa Andrijom Prlainovićem, Jugoslavom Vasovićem, Duškom Pijetlovićem... Bio sam klinac koji je učio od starijih, a sada treba da prenesem to znanje mlađim momcima. Tokom boravka u Mađarskoj razmišljao sam kako bi bilo lepo da učim naše mlade momke i da se vratim u Srbiju. Kuća je kuća, meni je srpski vaterpolo mnogo dao i moja je dužnost da to što sam naučio prenesem mladim igračima, a oni će kasnije preneti nadolazećim generacijama. Drago mi je da srpski vaterpolo raste na klupskom nivou, da se gradi lepa priča. Verujem da će to da potraje i da neće biti kratkog daha kao što moje pređašnje iskustvo govori. U ekipi ima momaka koji su i do 10 godina mlađi od mene, ali ne osećam taj jaz i verujem da će iskusniji igrači koji se vrate osetiti tu energiju mladih igrača, da će ih povući“.

O tome koliko je važan povratak reprezentativaca Srbije na domaću vaterpolo scenu govorio je i Jugoslav Vasović.

“Neophodno je da iskusni igrači dođu u Srbiju i da mladi igrači stasavaju uz njih, a da ti mladi sutra nauče neke nove mlade igrače. Taj krug je uvek išao tako“, kaže direktor Kragujevčana i osvrće se na našu vaterpolo školu:

„Treneri nam jesu vrhunski, ali mora da se poradi na širenju i jačanju baze. Srpski vaterpolo nije nikada imao više dece nego danas. Centri su Valjevo, Niš, Kruševac Subotica, Zrenjanin, Novi Sad, Bečej, Šabac... Šabac je najozbiljniji klub što se tiče mlađih uzrasnih kategorija. Što je nekada imao Partizan, to danas ima Šabac. U generaciji 2014 imaju 40 klinaca, to je stravičan kapital. Broj trenera treba da se pojača jer nikada nismo bili u ovako dobroj polaznoj poziciji. Dejan Savić radi odlično organizaciju trenera, a ta priča mora još da se zaokruži i napravi sistem iz kojeg će se proizvoditi i treneri i igrači. Mi u Kragujevcu školujemo naše bivše igrače za trenere, imamo njih trojicu, momci 98. i 99. godište, i spremamo još dvojicu naših igrača, koje je nivo pojeo, za ovo leto. Jedan je 2002. godište. Sistem mora da se stvori. Sreća mora da se zasluži, a klub ne sme da zavisi od jedne ili tri sezone. Hoće li Bajern Minhen, Mančester siti, Čelsi ili Liverpul da se ugase ako ne osvoje titulu? Naravno da neće, gigant poput Liverpula je prošle sezone prvi put uzeo Premijer ligu, takva institucija“.

Primarni cilj Radničkog je da stvori veliku bazu dece. Sistem Kragujevčana broji 200 mališana u ovom trenutku, a posle ogromnog uspeha stanje bi moglo da se popravi i na tom polju. Svaki podvig donosi rast interesovanja, pa je za očekivati da se na sledećem upisu pojavi znatno više najmađih polaznika. Radnički je spreman da još više uloži u svoju školu kako bi klub, ali i Srbija nastavili da nižu uspehe i u klubu se nadaju da će se veći broj mališana baš kod njih napraviti prve korake.

„Trenirao sam u Partizanu, klub je početkom septembra primao novu decu. Na Banjicu dođe 150 dece, posle tri meseca ih ostane 80, posle godinu dana ostane 50 ili 60 i iz te baze izlaze igrači. Nama u Kragujevcu je problem jer imamo jako malo te male dece. Roditelji decu radije odvedu na fudbal, nego na vaterpolo jer se u ovom sportu ne vrti tako veliki novac. Na godišnjem nivou za decu i školicu vaterpola potrebno je između 70.000.000 i 80.000.000 evra. U našem sistemu je škola plivanja Akva 034, koja nije naša, oni rade obuku neplivača, a zatim deca prelaze kod nas na vaterpolo. Ceo sistem broji do 200 dece. Pokrenuli smo i žensku sekciju. Po generaciji bi trebalo da imamo po 50-60 klinaca, a mi to nemamo i na tome mora da se radi“.

Želja Jugoslava Vasovića je da Radnički postane moćna organizacija kao dubrovački Jug. Ugledaju se čelni ljudi Radničkog na model po kojem funkcioniše jedna od najtrofejnijih svetskih klubova. Učenik je u finalu Jadranske lige pobedio učitelja, a da bi to postala konstantna, moraće da se kontinuirano dobro radi.

„Želja nam je da se po organizaciji približimo Jugu. Daleko su najjači svetski klub, organizacija je vrhunska. U Upravnom odboru kluba je 25 ljudi, prva tri - četiri čoveka kluba su non-stop u vaterpolu. To su ozbiljni, poslovni ljudi, a opet izdvajaju nekoliko dana u nedelji da se bave vaterpolom. Imaju veliki biznis, a Jug im je na prvom mestu. Sve funkcioniše za Jug, zato je ova pobeda posebno jaka i draga jer smo pobedili nekoga ko je nama idol. Grad Dubrovnik stoji 200 odsto iza Juga i to je nešto što želimo da dostignemo. Za Jug se nikada ne postavlja pitanje da li postoji danas, za pet, 10 ili 20 godina. Uskoro će proslaviti 100 godina kluba. Ogromna tradicija, četiri puta su bili prvak Evrope i isto toliko puta šampion Jadranske lige, učestvovali su u 11 finala Jadranske lige od 13 sezona“, zaključio je Jugoslav Vasović.

Sa jasnom namerom: da i srpski vaterolo produži tradiciju. Tradiciju najbolje vaterpolo škole na svetu. Prvi koraci su povučeni. Ali tek je to početak. Dosta ohrabrujuć ipak. I čini se da ovog puta trku ne trči samo jedan klub. Tako i mora da bude.

PIŠU: Stefan Tanasić i Dejan Stanković