Imao je petnaest godina kada je prvi put dodirnuo beogradsko tlo. Koji dan ranije, Sovjeti su mu uskratili gostoprimstvo i vizu, započevši tako začarani krug međusobnih optužbi i prezira koji će eskalirati već kroz koju godinu.

Činilo se da će, ne poslednji put u životu, Robert Džejms Fišer biti prognanik.

A onda se javila Jugoslavija.

Zemlja je u to doba bila luda za šahom, ali ne na način na koji se on shvatao u Moskvi i Petrogradu, veštački i na silu. Tamo je šah bio važniji od svega, tamo gde je postojao ceo sistem izdvajanja i treniranja najboljih igrača, kako bi se održala hegemonija i pokazivali hladnoratovski mišići; u Jugoslaviji se šah cenio iz plemenitih razloga... dobro, i balkanske sklonosti ka nadmudrivanju.

Odavno su se raspredale priče o tom Mocartu na 64 polja, o “Meču veka” koji je odigrao sa Donaldom Birnom, o tome da bi možda mogao da postane najmlađi svetski šampion svih vremena.

Ako će ikada jedan Amerikanac – a u tom se periodu, iako je Hazjajin bio pokojni i iako je došlo do otopljavanja odnosa, Amerika u našim krajevima volela više nego Rusija – uspeti da matira srp i čekić, biće to on, i uticajni šahisti, koji su bili zvezde u zemlji što je preduzimala prve korake ka nesvrstanosti i “Trećem putu”, uspeli su da izdejstvuju njegov dolazak. Nije odmoglo ni što je Tito voleo šah...

Postoji ta fotografija, jedna od prvih u knjizi “Endgame” Frenka Brejdija, jedinoj pravoj biografiji Bobija Fišera, iz koje potiče veći deo anegdota u ovom tekstu. Džoan, njegova starija sestra, prva se spušta niz stepenice aviona JAT-a, potom izlazi on, nezgrapan, upadljivo mršav, sa malom magnetnom tablom u desnoj ruci. Još dovoljno mlad da ne haje za to kako se oblači, još dovoljno priseban da se ponekad nasmeje.

Bobi Fišer i Beograd. Godina 1958. Početak priče o jednoj (ne)uzvraćenoj ljubavi. O nama, kakvi smo nekada bili i kakvi volimo da mislimo da jesmo. O njemu, geniju, ludaku, našem gostu i prijatelju. O Faustu, Godou i Strindbergu. O paranoidnom šizofreniku, o neshvaćenom, tragičnom liku, o čoveku punom gorčine i mržnje, najviše prema sebi. O svetskom prvaku, zauvek.

I o jednom grobu u porti katoličke crkve nadomak Selfosa, gradića na oko sat vremena vožnje od Rejkjavika, koji i danas, ma i u pandemiji, opsedaju turisti.

Crkva u kojoj je sahranjen Fišer (©AFP)

Robert James Fischer

F. 9. mars 1943

D. 17 januar 2008

“Hvil i frio̅i”,“Počivaj u miru”, pisalo je na staronordijskom islandskom na krstu. Na belom mermeru koji će ga uskoro zameniti nema čak ni te rečenice.

A mogao je taj grob da bude u Beogradu; ne bi Bobi sigurno pristao na Aleju velikana, ne bi mu se dopalo da bude u tom društvu. Njegovo bi večno počivalište bilo na vetrovitom Lešću, na širokoj Orlovači, možda najpre na Topčiderskom, nekako bi mu prijalo baš tu.

Mogla je da bude i neka knjižara u kojoj bi postojala njegova stolica, i neka kuća u kojoj je živeo, a pred kojom bi makar jedan posetilac dnevno ostavio kralja iz svog omiljenog šahovskog seta.

Ali Beograd nije voleo Bobija Fišera onoliko koliko je Bobi Fišer voleo Beograd.

Samo, iz ove perspektive, možda je tako bilo najbolje...

To da umemo da zaboravimo i zanemarimo svoje prijatelje, to je valjda, tamo sa slavom, strahom od promaje, inatom, jedna od nacionalnih disciplina u kojoj briljiramo.

Robert Džejms Fišer bio je dokaz.

##EDITORS_CHOICE##

U vreme kada ceo svet ponovo priča o šahu – onlajn partije, kako pacera tako i vrhunskih profesionalaca, u pandemiji su već bile gledane kao nikada ranije, Karlsen nas je svojim turnirima izvukao iz depresije, porastao je i broj onih koji su u svojim domovima, zaključani, vežbali vijuge i skinuli patinu sa starih tabli i još starijih moždanih vijuga; a onda se pojavila serija “The Queen's Gambit” na Netfliksu, da umetnost približi novoj generaciji devojčica i dečaka – i četrdesetak dana pošto smo ostali bez Najvećeg u jednoj drugoj veštini, a koji nas je jednako voleo i poštovao, vreme je za još jedan pogled u ogledalo.

Kada je 2004. godine u Japanu, na putu do Filipina (tada je po tri meseca provodio naizmenično u dvema zemljama), zbog isteklog pasoša priveden, pa uhapšen, potom odveden u ekstradicioni pritvor gde bi često bivao zatvoren u samici, Fišer je znao da postoji samo jedan način da izbegne izručenje u Sjedinjene Države.

Domovina ga je tražila upravo zbog Jugoslavije, Svetog Stefana i Beograda, i onog meča iz 1992. koji je bio sve i nije bio ništa; doduše, bili su ga ostavili na miru sve do 11. septembra 2001, kada se Bobi vrlo javno radovao terorističkim napadima u SAD.

Spasonosno rešenje bilo je da zatraži papire neke neutralne zemlje, neke koja će imati dovoljno hrabrosti da se odupre pritiscima. Ali Fišer je već tada bio teško duševno oboleo, teorije zavere koje je negovao i mržnja koju je bljuvao značile su da to ne može da bude tek bilo koja država, već ona koja mu se dopada, ona u kojoj bi mogao da se oseća dobro. Ili barem ne toliko loše. Kao nekad...

Negdašnja Jugoslavija, tada u onom trogodišnjem limbu osuđenom na propast pod nazivom Srbija i Crna Gora, bila je logičan izbor.

Ne samo zato što se upravo zbog nje našao na crnoj listi, ne samo zbog činjenice da je upravo u Beogradu izvadio optužnicu američkog Ministarstva finansija i pljunuo na nju, pred novinarima i publikom, dok se gazda Jezda sa tompusom smeškao, a njegov negdašnji rival i potonji sabrat Boris Spaski, jedini izgledao kao da je svestan posledica.

U SR Jugoslaviju, zemlju pod najstrožim političkim, ekonomskim i sportskim sankcijama, došao je da odigra revanš “Meča veka”, insistirajući pritom da mu se svuda obraćaju kao vladajućem svetskom šampionu. U njegovoj glavi, ali i neformalno, to je zaista bio: nije 1975, iz sopstvenih kaprica, zbog svog komplikovanog geštalta, nije dozvolio da mu mlada nada Anatolij Karpov izađe na megdan.

Sedamdesetih i osamdesetih živeće u divljini, kao skitnica se potucao po “Skid Rouu” Los Anđelesa, bežeći od slave, od ljudi, od sebe; nije imao adresu, nije imao telefon, nije imao plombe u zubima – izvadio ih je da ga Sovjeti ne bi prisluškivali, govorilo se – imao je samo strah da će ga Rusi otrovati, ti Rusi koji su se uvek udruživali protiv njega, na svim turnirima.

U El-Eju će se zaljubiti u još maloletnu Mađaricu, ona će biti veza sa Janošem Kubatom, novinarom novosadskog “Mađar Soa”, a on opet poslenik Jezdimira Vasiljevića, Gazda Jezde; ovaj mag piramidalnih šema pak ispostava moćnika države koja je želela pošto-poto da sruši embargo. (“Pošto” je bilo pet miliona dolara, koliko je iznosio nagradni fond za duel Fišera i Spaskog na Svetom Stefanu i u Beogradu. Protivno informacijama koje se i dalje mogu pročitati, Vasiljević je isplatio Bobiju sav novac. Od njega je i živeo, do kraja.)

Fišer je imao mnogo problema, pre svega mentalne prirode, i tek nekoliko racionalnih uzroka da počne da mrzi svoju zemlju i one koji njome vladaju; prek i nagao, nije oprostio Vašingtonu što ga Ričard Nikson nikada nije pozvao na kanabe nakon titule 1972. u Rejkjaviku, kada je Amerika pobedila Sovjete u “njihovoj igri”.

Epizoda u izolovanoj Jugoslaviji, sve sa jedno pola godine koje je, od svih mesta na svetu, nakon meča proveo u Kanjiži – zgodnoj zbog blizine mađarske granice, pa je čitava porodica Polgar mogla da se iz Pešte spusti na partije šaha i analize – poznata je i izvikana, ali ona je bila samo (pret)poslednje poglavlje Bobijevog mahom pozitivnog odnosa sa Balkanom.

Sve je počelo 1958, kada su mu Jugosloveni obezbedili najbolje pripreme za Međuzonski turnir održan u Portorožu, neku vrstu pretkvalifikacija za duel sa tadašnjim svetskim prvakom Botvinikom.

Mladi Bobi prvi meč na tlu Evrope odigrao je protiv Milana Matulovića, tada mladog majstora koji je postao ozloglašen u krugovima vrhunskih znalaca zbog nepoštovanja pravila “taknuto-maknuto” (dobiće, zbog redovnog korišćenja te fraze, posprdni nadimak J'adoubovic), a potom je podelio 64 polja i sa stanovitim Dragoljubom Janoševićem. Janošević je jedino više od šaha, pričalo se, voleo poker, a jedino više od pokera žene.

U tom prvom susretu sa Beogradom mladi superstar je iskazao svoje pustinjačke sklonosti. Priča se da je samo nekoliko puta izašao u šetnju, i to noću, po parkovima. Dve godine kasnije, na turniru kandidata, kada će prvi put ukrstiti pogled sa svojim prvobitnim nemezisom Mišom Taljem, biće nešto druželjubiviji: sa novinarom Dimitrijem Bjelicom išao je čak i u bioskop. Prikazivala se “Žudnja za životom”, ekranizacija dela Irvinga Stouna, o životu Vinsenta van Goga.

“Ako ne pobedim Smislova sutra, ja ću sebi isto da odsečem uvo”, rekao je tada Bobi svom drugaru.

Fišerov grob na Islandu (©AFP)

Sem sa Bjelicom, družio se sa Svetozarom Gligorićem, u tom trenutku jednim od tri najbolja igrača van Sovjetskog Saveza – svakome treba po jedan Gligorić u životu – a Beogradu će se vratiti iznenada, za duel “SSSR protiv ostatka sveta”. Tada će odsesti u hotelu “Metropol” i biti toliko raspoložen da će i konobarima davati autograme, a domaćim novinarima pozirati za fotografije. U nekoj drugoj zemlji, možda se to ne bi desilo...

Te 2004. i 2005, svi Bobijevi apeli, sva njegova podsećanja na beogradske parkove, bioskope, hotele, na konobare, novinare, rivale, na onu fotografiju iz 1958, naišli su na ćutanje zvaničnog Beograda.

Džaba su bila i agitovanja njegovih kolega, pre svih crnogorskog velemajstora Božidara Bonje Ivanovića, mnogima od nas poznatog i po šahovskim problemima što su, umesto dosadnog prelistavanja štampe i bombardovanja okrutnim vestima, krasili jutarnji program Televizije Crne Gore devedesetih godina...

Beograd je ostao nem. Nije čak ni okrenuo leđa svom prijatelju u nevolji, samo se pravio da ga nije čuo.

A to je, valjda, još gore?

Umesto toga, javili su se Islanđani. Bili su zahvalni što je upravo kod njih 1972. održan “Meč veka”, koji je malenu naciju stavio na svetsku mapu; u parlamentu su izglasali da će mu biti dato i državljanstvo Islanda, bez obzira na to što se, kako su naveli, nisu slagali ni sa jednim od njegovih stavova.

Mali veliki narod znao je da je šampionima dozvoljeno da budu pokvareni i zli, posebno što je sve to išlo u korist njegove štete; ni to što su članica NATO, ni to što im je Amerika toliko blizu nije ih sprečilo da se suprotstave svetskom šerifu

Fišer je proživeo poslednje godine svog života – naravno da je preminuo sa 64 godine, zar je moglo drugačije, mada je u smrt požurio, opirući se odlasku lekaru – u rutini i hladnoći. Imao je svoje omiljene restorane, svoje prijatelje, svoj revolucionarni šah, svoju safru, svoju omiljenu knjižaru i u njoj stolicu postavljeno tako da, uvek paranoičan, vidi ko ulazi.

Da li je sve to moglo da bude u Beogradu? Da li je zaslužio – najmanje – kuću na Dedinju? I ulicu malo veću od onog zabačenog sokaka u Surčinu?

Jeste.

Ali je možda ipak dobro što nije bilo tako.

Fišer, posebno pod stare dane, nije bio čovek s kojim se moglo rezonovati; nije bio ni čovek kojeg se lako dalo trpeti. Island mu je jedini na svetu pružio ruku, pa ipak nije prošlo mnogo a počeo je da govori – valjda je tamnica tamnica, čak i ako ima mnogo vulkana i gejzira – da mu je ta zemlja odvratna, da su ljudi pokvareni, da ne može da ih podnese.

Islanđanima to nije smetalo; znali su koga primaju u kuću i nisu ga osuđivali, ni dok je bio živ ni kada je preminuo. Malo je i do mentaliteta, sigurno.

No ako je nekoliko rečenica jednog pisca iz susedstva otoič moglo onoliko da rasrdi ovdašnju čaršiju, šta bi se zbilo da je o Beogradu i Srbima najružnije reči – a bio je vrlo sposoban za njih – izgovorio svetski prvak, najveća zvezda šaha koja će ikada postojati, momak koji je zaslužan što su ovu igru počeli da vole milioni, što je profesionalizovana, što se našla prvi put na naslovnim stranama Njujork tajmsa i Tajma, što se i pola veka kasnije snimaju spektakli kao “Damin gambit”, u čijoj svakoj sceni ima pomalo Bobija Fišera.

Možda je, zato, bolje ovako.

Da onaj mermer kraj kojeg sevaju selfiji bude u Selfosu, ne na Topčiderskom groblju. Da ga se sećamo, i tih skoro pola veka ljubavi, bez zadrške. Bez ljutnje, gorčine, mržnje koja ga je celog pojela baš u trenutku kada je ostvario svoje snove.

U ovom i samo u ovom scenariju, od svih miliona kombinacija koje bi samo on mogao da izmisli i da ih odigra u glavi, on i za nas ostaje ono što je oduvek bio, ono što će zanavek biti.

Harizmatični šampion. Klinac u običnoj majici i pantalonama sa Jatovog leta iz Moskve 1958. Momak koji sam tumara ponoćnim Beogradom, zavirujući u sve njegove kutke. Čovek koji dolazi da nam sruši sankcije.

Naš prijatelj Bobi Fišer.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista Mozzart Sporta

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

PRELAZZI: Bobi Fišer i Srbija, priča o (ne)uzvraćenoj ljubavi

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

Odbojka

eFudbal

Hokej na ledu

Bejzbol

Ragbi

Stoni tenis

Snuker

Američki fudbal

Dota

Najava mečeva