Anđela Janjušević: Svakog možemo da pobedimo, ne planiram još da se vraćam u Srbiju

Našoj rukometnoj reprezentaciji fali jedan ozbiljan skalp, ali ne onaj „eto da se nešto desi“, nego pravilan skalp iz Top 10 kolekcije. Od 2021. pa naovamo — tri velika takmičenja, tri puta „ne hvala“ rezultatima: dva EP-a i jedno SP, a mi uspeli da ubodemo jedino Čileanke koje su jedva sastavile tim, dok smo zauzvrat pokupili 11 poraza k’o figurice iz kinder jajeta. Sad smo, kao, favoriti protiv Islanda i Farskih Ostrva (realno, trebalo bi to da rešavamo bez gledanja), o Urugvaju i da ne trošimo reči. Ali onda dolazi pravi test: domaćin Nemačka, pa u drugoj fazi Španija i Crna Gora. Tu kreće ono naše „ajmo da se pobijemo za četvrtfinale“. Ako prođemo — kapa dole, to je već mini čudo. I da se razumemo, nije nam potreban samo jedan skalp, nego skalpovi, u množini, boldovani i podvučeni. Urugvaj i Farska su „zdravo za gotovo“, ali prave glave tek posle padaju: Nemačka, Crna Gora, Španija… a onda ako baš odemo u avanturu — neki nordijski skalp da okačimo na zid. Ako hoćemo medalju, pa to ti je kombinacija Sudoku + Rubikova kocka na vremensku bombu. A onda ide izjava Anđele: „Ako budemo ispoštovali sve ono što selektor od nas zahteva, uz dozu sreće i da zdravstveni bilten bude dobar, ako budemo igrale disciplinovano, možemo sa svima ravnopravno u prve dve faze, pa i pobediti sve te selekcije.“ I sad — lepo to zvuči, stvarno lepo. Ali znamo mi gde je tu kvaka: kod nas je poštovanje selektora više urbana legenda nego realnost. Fale nam mnoge kockice u slagalici. Novinar je dobro rekao: Skalpovi, braćo i sestre — a za skalpove ti treba tim. Ne tim filozofa, ne tim „ja bih ovako“, ne tim „ja sam pročitala na internetu“, nego solidna, lojalna ekipa koja zna zašto je tu.