Druga strana medalje: Zvezda na rubu egzistencije i životarenje Partizana

Beogradu manjka bazena, ta priča se decenijama rasteže i ništa na tom polju nije urađeno. Možda i ta rekonstrikcija nekada dođe, možda se u nju krene i ne ostane sve samo na onome da pod hitno treba nešto uraditi i da će se napraviti plan. Isuviše dugo to traje, oteglo se kao gladna godina.

Bazeni i način na koji funkcionišu pojedini vaterpolo klubovi u ovoj zemlji, ili bolje rečeno većina njih, ona su druga strana medalje. Ne ona zlatna što se presijavala na grudima evropskih prvaka, koji su stasavali upravo na pomenutim bazenima, već njena poleđina. Ne presijava se tako lepo, vešto se skriva. Mada, pošteno govoreći, ni ne skriva se, jer ni nema previše onih koje sve to interesuje.

Još koji dan i priča o zlatu vaterpolista će utihnuti, poješće je drugi događaji. Sve će se vratiti u svoje tokove (normalni nisu) i na probleme će se okretati glava. Do novog velikog takmičenja, a onda će se očekivati ništa manje od zlata. Ne bi tako trebalo da bude, ali je tako godinama, pa i decenijama. Zašto bi se nešto baš sada promenilo?

Vrlo verovatno neće, ali treba ostaviti minimalan prostor da će baš ovo evropsko zlato više ogrejati srpski vaterpolo od svih onih prethodnih olimpijskih, svetski, evropskih…

Nije stvar samo u toploj vodi, to je elementarni uslov koji treba i mora da bude ispunjunjen. Kao i da bazen bude pun, a ne prazan, a i toga je bilo. I mnogo čega drugog, pa i toga da dva najprepoznatljivija srpska vaterpolo brenda, ako se reprezentacija stavi po strani, imaju hronične probleme.

Radnički iz Kragujevca i Novi Beograd imali su najviše predstavnika na Evropskom prvenstvu, što ukazuje na to da ta dva kluba finansijski dobro stoje u sastavu imaju neke od najboljih na svetu, ali svi reprezentativci su prošli kroz Partizan ili Crvenu zvezdu. U seniorskom i(li) juniorskom uzrastu. Neki i kroz oba večita rivala. I jedan i drugi imaju probleme, veće ili manje.

Oni koji u njima rade su se navikli, samo šta će biti u stanju da naprave dok grcaju?

Partizan već dugo životari na Banjici ili van nje, zavisi od toga ima li uslova na njoj ili ne. Odavno ni ne konkuriše za visok plasman u domaćem prvenstvu. Sedmostruki evropsko prvak je ispao iz prve regionalne lige dok su u njoj srpski i crnogorski klubovi igrali sa hrvatskim, ove godine liga se igra bez njih, a crno-beli na polovini šampionata imaju nula bodova. Izgubili su sve utakmice. Tako nešto nikako nije dobro za mlade igrače.

Okrenuli su se u Partizanu radu sa mladima, nisu ni pokušali da sastave iole iskusniji kadar. Stefan Ćirić i saradnici rade sa decom iz svoje škole. Crvena zvezda je pokušala nešto drugačije i nije se najslavnije završilo.

Predsednica Vesna Nikolić je u završnici prvog dela sezone razrešena dužnosti, a nekolicina igrača je diglo sidro. Obećano nije ispunjeno, nije ni svako u životnoj dobi da je spreman da igra na „dođem ti“, niti je tako nešto normalno. Crvena zvezda je ostala bez kičme tima, nema konture kakve je imala na početku sezone, ali će imati sa kime da igra u drugom delu. Opremu bi trebalo da zaduže Petar Smiljević, koji se nedavno raskrstio sa Romom, i Petar Kasum.

Za šta će Crvena zevzda sa delom igrača koji su ostali i povratnicima biti sposobna u regionalnoj ligi i Kupu konferencije biti sposobna, videće se od ovog vikenda. Regionalni šampionat se nastavlja, a večiti rivali će biti domaćini na Banjici. Kod Partizana je to već neko vreme standard, dočekaće u subotu Jadran iz Herceg Novog, dok će crveno-beli u ponedeljak na istom mestu, umesto u Futogu gde su jesenas bili domaćini, ugostiti Novi Beograd.

Na rubu su egzistencije večiti rivali, nastaviće da životare i nadaju, kao i većina klubova van Beograda, da će se nešto promeniti. Mada, problemi i jesu nastali tako što su čekali da ih drugi reše…