Dušan Mandić: Bilo je ovde gladnih! Ko ovo proživi jednom, a tek dva puta...

Mesecima je Dušan Mandić bio povređen. Mesecima je i Nikola Jakšić bio povređen. Svakojake muke zadesile su srpske reprezentativce, one koji treba da povuku. I na sve to još nedaće tokom turnira.

Od isključenja i suspenzija, do zdravstvenih problema. Miloš Ćuk nije igrao finale, ekipa je bila bolesna, a kada je došlo do bitke sa Mađarima – kao da se ništa nije dogodilo. Nije baš tako, ali su bili čvrsti kao armirani beton.

Bodrili su se, gurali napred i vratili Srbiju tamo gde joj je mesto.
„Izvukli smo pouke iz prve utakmice, znali smo da ne smemo da dozvolimo početak od 3:0, kao što je bilo u grupi. Ušli smo vrlo čvrsto, agresivno i skoncentrisano. Mislim da smo dominirali u većem delu utakmice. Pokazali smo pribranost za divljenje, za ponos svima nama u atmosferi u kojoj nam je publika bila igrač više. Sjajan turnir je iza nas, kada se setim početla sa Holandijom i mentalnog pritiska kod većine ekipe, do mog brutalitija protiv Španije i ekipa iznela teret bez mene. Onaj sjajan gol Viktora za trijumf nam je dao krila. Osetili smo se kao ekipa iz Pariza“, rekao je Dušan Mandić.

Prolazio je bombarder iz Boke Kotorske kroz trenutke na koje nije navikao...
„Bilo mi je jako teško. Hvala Bogu da su to bile utakmice sa Izraelom i Francuskom, iako se znalo da ti Francuzi mogu da budu nezgodni. Ekipa se ujedini. Bilo mi je teško, bio sam napet, ali sve je rezultatski išlo svojim tokom. Užasan je osećaj kada ne možeš da pomogneš, a želiš. Jer, radiš za ovo, spremaš se za ovo. Nema veze, to je iza mene“.

Suspenzija od dve utakmice na turniru, a pre njega dug oporavak. I opet vrhunski u odsudnim trenucima.
„Jao, šta nas je sve pratilo, to samo mi znamo. Snaga nam je bila to što igramo kod kuće. Nas četvorica koji smo bili ovde i 2016. godine smo se prisećali svega, kakve su bile emocije. Sada smo opet to doživeli. Zahvalan sam ekipi. Ovaj novi format je takmičenje učinio neverovatno teškim, nismo imali pravo na kiks. Uspeli smo da iznesemo tere, da ostanemo pribrani i zasluženo smo slavili“.

Još jednom je veliko srce srpskih vaterpolista bilo to koje je sve nadjačalo. Povrede, bolest, odličnog rpotivnika.
„Neodustajanje, želja, a bilo je ovde i gladnih! Bez obzira što smo ga osvojili nekoliko puta. Ovo ima posebnu težinu i draž“, poručio je Dušan Mandić i priznao da nije očekivao da još jednom u Beogradu postane evropski šampion:
„Nisam sanjao, prosto su to stvari koje ti se dese. Ko ovo jednom proživi je neverovatno, a dva puta... Ostao sam bez reči“.