Niko nikad kao on

Na nauspešnije razdoblje srpskog vaterpola stavljena je tačka, kad-tad je i ovaj dan morao doći. Iako se činilo da je Dejan Savić srastao sa klupom reprezentacije Srbije, da će doživotno predvoditi Delfine i zauvek biti zaštitno lice i prva figura državnog tima, čovek koji je sinonim za trofeje i uspehe je tri meseca pre obeležavanja desetogodišnjice boravka na najvažnijoj funkciji u srpskom vaterpolu prepustio je kormilo.

Svakoj eri dođe kraj, došao je i najplodonosnijoj u Srbiji. Gospodin Vaterpolo podvukao je crtu i kada se okrene iza sebe ima na šta i da bude ponosan. Zaostavština Dejana Savića nije samo dvocifren broj zlatnih medalja sa reprezentacijom, među kojima su i dve olimpijske, nego i stvoren najdominantniji tim koji je svet video.

Stigao je kao trener početnik u prostorije Vaterpolo saveza Srbije, sa minimalnim iskustvom rada u Crvenoj zvezdi, a iz njih izlazi kao najveći trener današnjice. Na stranu igrački uspesi i rekord po broju nastupa u kapici nacionalnog tima, malo ko je slutio da će Dejan Savić kada je zamenio Dejana Udovičića - 28. decembra 2012. godine izabran za vršioca dužnosti u naredne dve godine - nadmašiti prethodnike, podići lestvicu do neslućenih visina i razbiti mit o “ukletom” olimpijskom zlatu.

Naročito ne posle Svetskog prvenstva u Barseloni i sedmog mesta, koje se nadovezalo na neuspeh na Olimpijskim igrama u Londonu posle kojih je Dejan Udovičić raskinuo ugovor sa Vaterpolo savezom Srbije i širom otvorio vrata najvećem vaterpolo umu u ovom veku da posloži zvezde i otpočne veću strahovladu od one koju su zaveli Mađari na prelazu između dva milenijuma.

Srbija ostala bez selektora, Dejan Savić podneo ostavku

Zlatom u Svetskoj ligi na početku mandata nagovestio je Dejan Savić kakav potencijal čuči u njemu, ali pitanje je da li bi bio ispoljen i ispunjen do kraja da se nad Srbijom u Barseloni nisu nadvili crni oblaci. Tri uzastopne medalje na planetarnim šampionatima zamenio je potop. Krah na Mediteranu nije ostavio posledice na generaciji čija će se prava snaga spoznati tek kada prođe još koja godina, ali jeste na mladom treneru željnom dokazivanja i punom entuzijazma.

“Startovali smo, to je skoro zaboravljeno, zlatnom medaljom u Svetskoj ligi u dalekom Čeljabinsku, a onda je došao trenutak o kojem se i danas priča, taj peh i neuspeh na Svetskom prvenstvu 2013. u Barseloni koji nije obeležio igrače, ali jeste mene i moj karakter. Tada sam odlučio da promenim prvo sebe pa onda i način, motivaciju i metodologiju rada”, pričao je Dejan Savić posle pozlate u Tokiju.

Barselona je promenila Dejana Savića i bila je ključna tačka, uz Evropsko prvenstvo u Budimpešti iduće godine, za uspon na vrh i početak srpskog terora. Tada se prvi put suočio sa velikim i jedinim nenadanim odlaskom – pre no što je planirano karijeru je završio Vanja Udovičić. Ostala je Srbija bez velikog imena i javio se crv sumnje. Hoće li moći da se vrati u vrh? Bila je bolja nego ikad pre!

Na Margit Sigetu, u mađarskom hramu vaterpola, „rodila“ se ekipa kojoj jače od dve godine niko nije bio ni do kolena. Šta god je Savićevih 13 ratnika poželelo, to je i uadilo. Nezapamćena dominacija krenula je od nestvarnog preokreta u polufinalu Evropskog prvenstva protiv Crne Gore, gurnuti su bili srpski vaterpolisti na dno bazena, odgurnuli se nogama o pločice „Alfred Hajoša“ svom silinom, napravili preokret za pamćenje i u velikom finalu tukli Mađarsku.

Dejan Savić (©Starsport)

Od tog trena više niko nije sumnjao u Dejana Savića. Priča o naciji sa 7.000.000 selektora nestala je istoga časa. Od tada, pa do poslednjih dana postojao je samo jedan. Najveća zvezda moćne reprezentacije, autoritet i među igračima i među sudijama, briljantni um.

Redom je skladištio pehare u beogradske vitrine. Na evropsku titulu iz Budimpešte nalepljena je svetska, pridodati su Svetska liga i Svetski kup, a kruna i potvrda totalne dominacije bile su Igre u Riju.

Sa Dejanom Savićem kao vrhovnim komandantnom Srbija je držala planetu na dlanu, svaka zlatna medalja bila je u vlasništvu Delfina.

Skinuta je anatema sa Srbije, razbijen je mit o „ukletom“ olimpijskom zlatu koji je datirao još iz prošlog veka, jer dok Dejan Savić bazen nije zamenio klupom na kojoj je retko sedeo, Delfinima su umevala da izmaknu za dlaku. Posebno olimpijska, kada su na papiru imali tim snova. A, sa njim su postala standard.

Nema trenera koji je bolje nameštao ekipu, mentalno je pripremao i pronalazio žicu zvezdama. Niti jedno jedino finale na velikim turnirima nije izgubio. Uveo je Srbiju u 14 finala i isto toliko puta intonirana je himna „Bože pravde“. I kada je gubio u polufinalu – Hrvatska je na dunavskoj adi što deli Budim od Pešte stala na kraj dominaciji Delfina, Maro Joković i Ante Vukičević bili s meč-vineri – osvajao je bronzu. Samo su četvrtfinala, koja je bez ikakve dvojbe pred svaki šampionat okarakterisao kao najvažniji meč, bivala problematična.

Dejan Savić (©Starsport)

Uspevao je da se nosi sa promenama kojima je pribegavao vaterpolo, da u hodu nadoknadi odlaske penzionisanih Slobodana Nikića i Živka Gocića, koji su se utakmicom Evropa protiv sveta u Beogradu oprostili od reprezentativne kapice posle zlata u Rio de Žaneiru. I još mnogo toga… Da igračima usadi mentalitet pobednika, da ne bude nesportskih poteza ni kada im gori pod nogama, da utiče na razvoj Dušana Mandića i Nikole Jakšića, da čitavom svetu utera strah u kosti…

I pored pravljenja vrhunskih rezultata da na vreme misli o smeni generacija, koja nije ispala onako kako je zamišljao. A, verovao je da će i sa talasom novih igrača ostati pri ili na samom vrhu. Dok njegove kolege nisu ni pomišljale da „žrtvuju“ jedan šampionat kako bi stekli bolji uvid u to ko od mladih igrača ima pobedničku nit, Dejan Savić je u Gvandžuu poveo dečake. Najbolje koje ima. Na njihova pleća pao je teret nakon penzionisanja šestorice veličanstvenih koji evidentno nisu bili u stanju da iznesu.

Naknadna pamet kaže: u Tokiju je trebalo da bude kraj i Dejana Savića, da se i on oprosti u velikom stilu. Ali, teško da bi ijedan trener takvog kova odoleo izazovu kakav je bio pred njim – da sa novim snagama iznese još jedan ciklus.

Koliko god da je verovao u ekipu, toliko je i znao da može uslediti pad. A, opšte je poznato da u Srbiji prolazi samo uspeh.

“Na tom i takvom uraganu od rezultata neko bi živeo i radio sledećih 10 godina. Bojim se da srpski vaterpolo sve to neće iskoristiti na pravi način, da neće posle svega napraviti sistem koji bi u narednih 10 ili 20 godina bio garancija novih uspeha. Definitivno, svaki dobar rezultat nudi određeni privid, a da se zapravo i ne zna šta se krije iza brda, odnosno koliko kao sport živimo na ivici”.

I nije iskoristio. Tokom svih godina dok su se vaterpolisti Srbije sa velikih takmičenja vraćali u Beograd sa medaljama oko vrata, apelovali i upozoravali na stanje u klupskom vaterpolu nije bilo sluha. Reči su nailazile na zid. Promena je stigla – Srbiju su prethodne sezone predstavljala tri kluba u Ligi šampiona, ovo će imati minimum dva tima u eliti – ali kasno.

Pojedena je jedna međugeneracija i to se osetilo ovoga leta. No, jedno ili dva velika takmičenja nikako ne mogu baciti senku na sve što je Dejan Savić uradio za srpski vaterpolo. Zaostavština je mnogo veća od one koja se meri u medaljama, a samo tu su se nakupili kilogrami zlata kojima retko ko može da se pohvali na kugli zemaljskoj.

Dejan Savić (©MN Press)

I kod Dejana Savića će se, kao i na primeru asova koji su se oprostili u Beogradu protiv Italije a poslednji zvaničan meč odigrali u Tokiju, tek vremenom videti kakva je veličina, kakav status ima u vaterpolo svetu i koliko će biti teško nadoknaditi ga.

Neponovljiva generacija i vanvremenski selektor. Niko nikad kao on.

MEDALJE DEJANA SAVIĆA SA REPREZENTACIJOM SRBIJE:

OLIMPIJSKE IGRE

Rio de Žaneiro, 2016. godina - zlato

Tokio, 2020. godina - zlato

SVETSKO PRVENSTVO

Kazanj, 2015. godina - zlato

Budimpešta, 2017. godina - bronza

EVROPSKO PRVENSTVO

Budimpešta, 2014. godina - zlato

Beograd, 2016. godina - zlato

Barselona, 2018. godina - zlato

SVETSKA LIGA

Čeljabinsk, 2013. godina - zlato

Dubai, 2014. godina - zlato

Bergamo, 2015. godina - zlato

Huejdžou, 2016. godina - zlato

Ruza, 2017. godina - zlato

Beograd, 2019. godina - zlato

SVETSKI KUP

Almati, 2014. godina - zlato

Berlin, 2018. godina - bronza

MEDITERANSKE IGRE

Taragona, 2018. godina - zlato

UNIVERZITETSKE IGRE

Tajpeh, 2017. godina - zlato