Papa odbojke, revolucionar, mit, legenda... Jedan od najvećih umova svetskog sporta

Svetsko prvenstvo za odbojkašice se završilo onako kako se i očekivalo – pobedom Italije. Nikakvo breme favorita i nikakav pritisak ne mogu da sputaju ekipu kada je prava i pobedničkog mentaliteta. Italijanke su došle na Tajland kao ubedljivi favorit, protutnjale do polufinala, tamo dobile epsku bitku sa Brazilkama i potom nešto lakše u pet setova Tursku. Za prvo svetsko zlato nakon 23 godine i tek drugo u tamošnjoj istoriji. Kada takva odbojkaška sila kao što je Italija čeka toliko dugo na dva svetska zlata, zamislite onda šta je značio uspeh male Srbije koja je vezala dve svetske titule i kako ćemo ih se sa setom prisećati u budućnosti.

Iza italijanskog zlata su stajali upijači Monike De Đenaro, dizanja Alesije Oro, blokovi Ane Danezi i Sare Far, prijemi i smečevi Mirjam Sile, servisi Jekaterine Antropove, projektili Paole Egonu…

Ali, iznad svega, iza italijanskog svetskog zlata stoji arhitektura jednog čoveka – Hulija Velaska.

Selektor Azurina je odbojkaški mit, legenda svetskog sporta, otac italijanske odbojke. Papa ovog sporta! Jedan od najvećih (za neke i najveći) trener u istoriji italijanskog sporta. A podsetimo da je Italija fudbalu dala umove poput Ariga Sakija, Karla Anćelotija, Nerea Roka, Vitorija Poca, Marčela Lipija, Fabija Kapela, Đovanija Trapatonija, Anotnija Kontea… Košarci je dala Sandra Gambu i Etorea Mesinu, vaterpolu Alesandra Kampanju. I niko od nijh ne može da se smatra većim od Velaska. Makar su jednaki po značaju.

S tim što Velasko uopšte nije Italijan. Ali je njihov.  

Istorija italijanske odbojke se deli na period pre Hulija Velaska i posle njegovog dolaska iz Argentine 1989. godine. Nije Italijan, a uradio je više za italijansku odbojku nego bilo ko drugi u istoriji. Juče je sa 73 godine postao najstariji selektor osvajač Svetskog prvenstva za odbojakšice. Prošlog leta je Italiji doneo toliko čekano i jedino olimpijsko zlato u odbojci. A sve to je sa odbojkašima Italije radio pre 30 godina kada je stvorio kaznenu ekspediciju.

Hulio Velasko = italijanska odbojka.

Njegov otac Raul Hulio je došao iz Perua u Argentinu u potrazi za kvalitetnijim obrazovanjem i životom. Na fakultetu je upoznao buduću ženu i Hulijovu majku Edit koja je kasnije postala učiteljica. Umro je mlad, jer nisu imali novca za adekvatno lečenje i ostavio Edit sa trojicom sinova Raulom, Hulijom i Luisom. Rani gubitak muške figure u porodici je oblikovao trojicu sinova da brže sazre.
“Nije to lako. Nije imao ko da nas nauči kako da se brijemo, da nam kaže nešto o seksu… Majka nam je pronašla porno magazin na krevetu i sledećeg jutra nam ostavila knjigu o seksualnom obrazovanju. To su stvari kojih se i danas sećam”, kaže Hulio Velasko u jednom od velikih intervjua za Korijere dela Sera.

Deda sa majkine strane mu je bio Englez, pa je Hulio Velasko nekako bio predodređen da izađe iz granica Argentine.
“Argentinac vam je mentalitetom Italijan koji priča na španskom, razmišlja na francuskom, a voleo bi da je Englez. Kada se Argentina osnovala, vlada je ohrabrivala imigrante iz Evrope da dođu i grade bolju naciju, nadajući se dolasku srednje klase. A dobila je sirotinju”.

Da li ste danas više Argentinac ili Italijan?
“Oboje podjednako. Što nije teško, jer su to dva jako slična naroda. Razlika je što Italijani imaju mudrost i pesimizam staraca, a Argentinci optimizam i snove tinejdžera”.

Pre odbojke, mladog Hulija Velaska je mnogo više interesovala politika. I osećaj za pravdu. Odatle vuče empatiju koja će mu kasnije značiti kao treneru.
“Bio sam aktivista Revolucionarne komunističke partije koja je nastala kao maoističko krilo Argentinske komunističke partije. U to vreme sam mislio da se nepravda u svetu može rešiti socijalnom, političkom i kulturnom revolucijom. Bili smo protiv sovjetskog komunizma i invazija Praga i Budimpešte. Tri godine sam bio na čelu studenstkog ogranka partije. Između ’73 i ’76 je u Argentini bilo mnogo političkih previranja, nasilja, sukoba desničara i levičara… Najgore je bilo ’74 kada je nastupio vojni puč i kada je zavladala hunta”.

Velasko je to osetio na svojoj koži.
“Taj 24. mart je najgori dan u istoriji Argentine, nešto najkrvavije, najsurovije i najnazadnije što nam se desilo. Ljudi su mučeni, ubijani, kidnapovani, devojčice terane na prevremene porođaje i ubijane kako bi se bebe prodavale. Mog mlađeg brata Luisa, koji je bio student medicine i živeo sa majkom, neko je prijavio i došli su po njega u tri ujutro. Mesec i po dana nismo znali za njega, a onda su ga vratili izmučenog i uništenog. To nije bio više isti čovek. Pobegao je u Peru, pa Španiju, gde je umro jako mlad od posledica mučenja. Dvojica najboljih prijatelja su mi ubijena od strane hunte. Pobegao sam iz moje La Plate i sakrio se u Buenos Ajres, gde su retki znali za mene dve godine. Spasila me je odbojka”.  

Kako?
“Počeo sam da treniram decu. Na fakultetu sam igrao odbojku sa prijateljima koji su kasnije pobijeni i kroz odbojku sam ih se sećao. Paralelno sam prao prozore u bankama. Nervirali su me ljudi koji umesto da uhvate za kvaku, gurnu staklo rukom. Tu sam naučio šta su rad, trud i napor. I pravila. Noću sam učio, danju radio i to malo slobodnog vremena trenirao decu. Počeo sam u Banfildu, na ulicama na kojima je odrastao Havijer Zaneti. Trenirao sam decu od 10 do 12 godine, kasnije u Himnasiji decu od 13 i 14 godina. Kada je otišao trener prvog tima Fero Karilja, ponudili su mi njegovo mesto, na početku sam odbio, jer mi je sa decom bilo najlepše, ali su me kasnije ubedili”.

Bilo je to u vreme najvećeg sportskog događaja u istoriji Argentine – Mundijala  1978. godine. Dok je režim pokušavao da svetu predstavi da je sve u redu, iza lažne slike su se krili patnja i smrt. Ljudi su na tim istim stadionima koji mesec ranije držani zatočeni, mučeni i ubijani. Na hiljade života je oduzeto jer su samo hteli da razmišljaju slobodarski. Domaćin je na silu osvojio titulu usput i nameštajući utakmice. Deo naroda je bojkotovao režimski Mundijal i nije mogao istinski da se raduje tituli režimske reprezentacije, jer igrači nisu smeli ništa da pisnu u ime naroda. Zato se njihova titula u Argentini nikada neće ceniti kao Maradonina ’86 ili Mesijeva iz Katara.  
“Bojkot je bio greška. Svi smo se kao deca radovali kada smo saznali da ćemo organizovati Mundijal. Sport pripada narodu, a ne političarima. Još manje diktatorima. Na primer, ja danas ne bih kažnjavao ruske sportiste, jer su oni žrtve svog diktatora. Slavio sam na ulici tu mundijalsku titulu, ali su me tadašnje zastave Argentine podsetile samo na jedno: Sahrane na kojima sam ih najčešće viđao. Ali, osobodili smo se. Svaki režim na kraju padne, jer ne funkcioniše. Režim je nešto što nije održivo na duže staze. Ali, ne vidim ni domokratiju kako je vidite vi u Italiji. Evropljani drugačije gledaju na Amerikance od nas Latinosa. Amerikanci su učestvovali u oslobađanju Evrope od nacista, ali su u Južnoj Americi doneli bol i patnju postavljajući i podržavajući militantne režime”.  

Nije vam smetalo da radite kasnije u Iranu gde je na vlasti totalitarni režim?
“I taj režim se bliži kraju. To je spor proces, jer politiku u Iranu kontroliše religija, a religija daje neku sigurnost ljudima. Zbog religije neki režimi padaju sporije. Iran je zemlja prebogate kulture i istorije u kojoj sam upoznao divne ljude i stekao prave prijatelje. Tamošnja Federacija mi se nikad nije mešala u posao. Kada smo dobili poziv da idemo kod predsednika, ja sam odbio, ekipa je išla i niko mi ništa nije zamerio”.

Velasko je kao mlad trener za četiri godine na klupi Fero Karilja osvojio četiri titule. I usput preuzeo reprezentaciju.
“Selektor je zvanično bio iz Južne Koreje, ali suštinski sam ja radio taj posao iako mi je zvanje bilo kondicioni trener. Otišli smo dvomesečnu evropsku turneju po komunističkoj Evropi i posetili Bugarsku, Jugoslaviju, Čehoslovačku… Tamo smo videli neku drugu odbojku, koja se manje oslanja na fiziku, a više na defanzivu. Primenio sam njihovo znanje kod nas”.

Usledio je poziv iz Evrope.
“Italijanski Jesi je ostao bez trenera, a dvojica Argentinaca u timu su rekli da znaju dobrog i jeftinog trenera iz Argentine. Tako sam došao”.

Ubrzo je već bio u gradu odbojke Modeni sa kojom je osvojio četiri uzastopne titule prvaka Italije. Pitali su se Italijani koja je tajna Hulija Velaska.
“Trener, lideri generalno, ne treba nešto posebno da rade. Oni treba da nateraju druge da to urade. Trener je pre svega učitelj koji prvo u sebi mora da ubije igrača koji je nekada postojao. Ako ne uspe u tome, veliki je rizik za neuspeh. Krojf, Kapelo, Anćeloti i Gvardiola su uspeli u tome, Maradona i Platini nisu. Druga bitna stvar je empatija. Morate da razumete da su svi različiti i da ih motivišete sa onim što njih pokreće, a ne onim što bi vas pokrenulo. Morate malo da budete Sokrat i da postavljate pitanja”.

Nakon četiri titule sa Modenom, postao je selektor Italije koja do tada nije bila nikakva sila u odbojci. Samo jedno evropsko srebro i jedna olimpijska bronza. A, imala je odlične odbojkaše. Velasko je okrenuo točak istorije sa čuvenom generacijom Zorzija, Gardinija, Đanija, Bernardija... Počela je nova istorija odbojke.  
EP 1989. – zlato
SP 1990. – zlato
EP 1991. – srebro
OI 1992. – četvrtfinale
EP 1993. – zlato
SP 1994. – zlato
EP 1995. – zlato
OI 1996. – srebro

“Rekao sam tada igračima da za dve godine očekujem da budemo među četiri, a za četiri da budemo među dva. Oni su poranili. Nije postojao nikakav tajni recept, samo poverenje. Sa igračima je kao sa decom. Deca vide kada im roditelji ne govore istinu”.

Osvojio je i pet Svetskih liga za pet godina. Samo sa jednog velikog takmičenja nije doneo medalju. Stvorio je najjači tim u istoriji odbojke. Dinastiju! Izmaklo mu je olimpijsko zlato, pa je nakon poraza od Holandije u Atlanti dao ostavku.
“To je verovatno jedina medalja u istoriji italijanske odbojke koju niko nije proslavio. Ali, ja nikada nisam imao tu opsesiju da sam morao da osvojim olimpijsko zlato. Varate se ako mislite da i danas sanjam osvetu za to finale”.

Preuzeo je 1996. nakratko žensku reprezentaciju Italije sa kojom je osvojio Mediteranske igre, a potom vodio Češku, Pjaćencu, Modenu, Montikjari, Španiju, Iran, Argentinu, opet Modenu i Busto Arsicio. U međuvremenu je krajem veka radio u najjačim fudbalskim klubovima u Italiji. Bio je direktor onog moćnog Lacija od 1998. do 2000. godine, a 1999. i pomoćnik Marčela Lipija u Interu. Njegov sportski um prevazilazi dimenzuje odbojke i zato su ga zvali i u fudbal. Zato su ga 2023. pozvali i da spašava žensku odbojku.

Italijanska ženska reprezentacija je bila u krizi rezultata, menjala selektore, ali ništa nije pomogalo. Iako su imali najjaču ligu, vrhunske klubove, vrhunske odbojkašice, Italijanke nisu uspevale da ponove ranije uspehe generacije Frančeske Pićinini koja je osvajala Evropu i svet.

Predvođene novom zvezdom italijanske odbojke Paolom Egonu, Azurine su u finalu SP 2018. poražene od Srbije. Godinu kasnije ih je opet Srbija pobedila u polufinalu EP, a na OI 2021. u Tokiju ih je tukla u četvrtfinalu. Tri bolna poraza u tri godine. Mala osveta Italije je došla istog leta na EP u Beogradu kada su savladale Srbiju u finalu i konačno uspele da ogroman kvalitet pretvore u neko zlato. Ali, već na sledećem velikom takmičenju (SP 2022.) je Italija ispala u polufinalu, a Srbija se opet popela na krov sveta. Taj turnir se pamti i po sukobu selektora Davidea Macantija i prve zvezde Paole Egonu koja je zapretila povlačenjem iz reprezentacije. Strasti su se nekako smirile do EP 2023. gde su opet proključale i Italija je završila bez medalje.

Italijanski Savez je reagovao revolucionarno, smenio Macantija, a na njegovo mesto je došao Velasko. Sličan potez sa Dudom Ivkovićem je pre petnaestak godina oživeo srpsku košarku. Velasko je do tada imao više savetodavnu ulogu u ženskoj odbojci, ali je bio i tvorac genijalne ideje koja je postavila temelje ove italijanske dominacije.

Tamo negde 1998. godine, na Velaskov predlog je stvoren odbojkaški klub: Klub Italija. Reč je o klubu pod patronatom Odbojkaškog saveza stvorenom da bi u njemu cele godine igrale mlade italijanke odbojkašice, a ne da se okupljaju samo na reprezentativnim okupljanima. Klub Italija je imao poseban status, jer bi Savez pre svake sezone odlučio u kom rangu će da igra. U prvoj, drugoj ili trećoj ligi. Po odluci Saveza, ne može da ispadne iz lige bez obzira na rezultat. Danas igra u drugoj ligi, a 2014. je bio i u prvoj. Klub Italija je organizovan tako da u njemu mlade odbojkašice imaju najbolje uslove, trenere, lekare, psihologe, nutricioniste… Najtalentovanije odbojkašice se u njemu zadržavaju do 17, 18, 19, 20 ili 21. godine, osete seniorsku odbojku i potom se sele u profesionalne klubove, koji ih razvijaju u svetske zvezde. Ta genijalna ideja je delo Hulija Velaska i znao je da će kad-tad naplatiti svoj izum.

Nakon što je krajem 2023. postao selektor ženske odbojkaške reprezentacije, vratio je neke iskusnije igračice u tim poput Monike De Đenaro, ali je i podmladio tim i precrtao neke dugogodišnje reprezentativke. Koliko je ozbiljno shvatio zadatak, najbolje govori Drim tim koji je sastavio u stručnom štabu. Zamislite da su Svetislavu Pešiću naprimer asistenti Željko Obradović i Sale Đorđević. U pomoćnike je promovisao Lola Bernardija i Masima Barbolinija. Prvi je zvanično jedan od dvojice najboljih odbojkaša 20. veka i danas uspešan klupski trener, a drugi je kao glavni trener sa Italijom bio prvak Evrope 2007. i 2009. godine, a u klupskoj odbojci ima četiri titule prvaka Evrope i osvojio je sve što se moglo osvojiti. Obojicu Velasko zna sa početka karijere u Italiji. Bernardi mu je u Modeni 80-ih bio kapiten, a Barbolini asistent. Nisu mogli da odbiju poziv odbojkaškog oca koliko god da je neprirodno da takva imena budu asistenti. Ali, ujedinili su se za slavu Italije. Patriotizam se meri delima.

Jedan od prvih zadataka mu je bio da porazgovara sa prvom zvezdom Paolom Egonu čiji odbojkaški kvaliteti su počeli da padaju u senku njenih izliva emocija u privatnom životu i gubljenja vremena na društvenim mrežama. Egonu je rođena u Italiji, Italijanka, ali bi je svaki rasistički ili seksistički komentar izbacio iz takta. Pa čak i osnovana kritika za kvalitet odbojke. Gubila je glavu van terenu, htela da napusti reprezentaciju... Velasko ju je znao od kada je dete bila i ubedio je da se potpuno posveti reprezentaciji.
“Karakter Paole Egonu je jedna stvar, a ona kao osoba nešto potpuno drugo. Znam šta to znači. Zato mi je bilo bitno da razgovaram sa njom i da joj kažem da ću uvek biti na njenoj strani kada bude meta rasizma, pseudo-rasizma, seksizma, insinuacija… Ali i da će mi biti kao i sve ostale igračice kada je o odbojci reč. Neće imati poseban tretman. Ona je bila isključena iz tima. Poštujem odluke drugih trenera, ali donosim svoje. Jedno od mojih pravila glasi: Nikad ne laži igrača! Ne smeš igraču ili igračici reći da će da igra ako to ne zaista ne misliš”, objasnio je Velasko.

Egonu se vratila u drugačiju reprezentaciju prošlog leta, u drugačiji ambijent i drugačiju konkurenciju. Pravo da zaigra za Italiju je u međuvremenu dobila i Ruskinja rođena na Islandu koja u Italiji živi od 14. godine – Jekaterina Antropova. Još jedan korektor briljantnog talenta i vrhunskog kvaliteta. Zajedno su vodile Italiju prošlog leta ka olimpijskom zlatu u Parizu. Prvom u istoriji italijanske odbojke. Na Velaskovom prvom velikom takmičenju kao selektora ženske reprezentacije. Italija je pregazila sve do titule. Baš kao i na minulom Svetskom prvenstvu. Objedinila je olimpijsko i svetsko zlato, a teško da će joj neko sledećeg leta stati na put i ka evropskom. Velaskova Italija ne zna za poraz u takmičarskim mečevima već duže od godinu dana. U seriji je od 36 pobeda.

U startnoj postavi Italije u jučerašnjem finalu protiv Turske su bile Paola Egonu, Mirjam Sila, Ana Danezi, Sara Far i Stela Nervini. Pet od šest italijanskih starterki je poniklo u genijalnoj Velaskovoj ideji zvanoj Klub Italija. Dugoročna vizija se isplatila. Italija je dobila ono što je Velasko zamislio i što drugi treneri nisu umeli da iskoriste. I već sada u Klub Italiji stasavaju nove generacije koje će naslediti ovu generaciju.

Velasko ne namerava da stane i na putu je da u ženskoj odbojci postane uspešniji nego u muškoj, što je pre 30 godina delovalo kao naučna fantastika. Na pitanje koja je razlika u radu sa odbojkašima i odbojkašicama, odgovara.
“Žene se boje greške, jer im je to u genima. Hiljadama godinama su batinama od strane muškaraca plaćale za greške koje naprave. Zato ih treba ohrabriti. Inače, izuzetnije su od muškaraca i brže uče”.

Velaskova izreka je da od svojih igrača na terenu “želi pogled tigra umesto telećeg pogleda”.
“Odbojka je sport u kojem ne vređaš protivnika i pružiš mu ruku na mreži na kraju. Agresija u sportu je dobra dok je limitirana pravilima. Ona je važna, jer otklanja sumnje i nesigurnost. Sportiste treba da učimo takmičarskom duhu na edukativan način, jer se čovek kroz život takmiči od detinjstva. Na kraju, igrač je taj koji odlučuje na mreži šta će da uradi, a ne trener. Ako igrač sumnja u sebe ili razmišlja o prethodnom poenu, onda to ne valja. Sve što je u odbojci bitno je poen koji trenutno igraš. Devojkama sam rekao da treba budu snažne, nezavisne i autoritativne. Jaki smo po kvalitetu, ali to treba i da dokažemo na terenu. Kroz svaki poen. To je pravi pristup”.

U tajbrejku jučerašnjeg finala protiv Turske, rezultat je bio 7:7 kada je Velasko uzeo tajmaut.
“Same odlučite šta želite da uradite. Ali, uradite to sa uverenjem i odlučnošću. Onako kako vi to umete”, rekao je svojim izabranicama.

Od narednih devet poena, Italija je osvojila sedam. I završila utakmicu. Za godinu dana sa Velaskom na klupi je osvojila sve što je moglo da se osvoji: Olimpijske igre, Svetsko prvenstvo i dve Lige nacija.
“Ako smo arogantni i mislimo da smo jači i da ćemo pobediti, to je kraj. Moramo da nastavimo da budemo skromni kao što smo bili i do sada. Problem je pozadina italijanske sportske kulture. Ne možemo da mislimo da smo najjači kada pobedimo, a da ništa ne valja kada izgubimo. Kada pobediš, možeš i kasnije da izgubiš. Nije stvar u tome da će neko ko je ranije bio uspešan imati veće šanse da to ponovi. U stvari, ponekad je to teže”, rekao je Velasko.   

I stari vuk nema nameru da stane.
“Užasavam se od penzije. I zato zavidim umetnicima koji su umetnici do kraja života. Kad dođe po mene, želeo bih da to bude brza i iznenadna smrt. Da me ščepa dok radim nešto ili rešavam neki problem”.

Hulio Velasko je jedan od najboljih trenera u istoriji italijanskog sporta. Čovek od ogromnog ljudskog i sportskog intergiteta. Ima jedno olimpijsko, tri svetska i tri evropska zlata kao selektor. I sedam Svetskih liga ili Liga nacija, kako god se zvalo to takmičenje.

Gigant svetskog sporta. Među 10 najvećih u istoriji.