M. Prelević“Ovog puta neću da se nerviram”: Ispovest najvećeg luzera Mundijala
Vreme čitanja: 6min | sre. 10.06.26. | 10:14
Mundijal i ja, to vam je, čak i kada maknemo našu reprezentaciju – a ona je znala dobro da nas opauči – to vam je kratka istorija poraza, suza i slomljenih srca
Pojavi se polako, ta misao, na svega nekoliko dana pre nego što će početi prvenstvo.
Tamo s proleća, pa sve do maja i juna, dok još traju “klupske obaveze”, tad je još tiha, tada možeš sebe da lažeš do milje volje.
Izabrane vesti
Ovog puta će biti drugačije, zaklinješ se svečano, ponekad i naglas, dok gledaš žreb, dok planiraš odmor, dok izučavaš vremenske razlike, dok usputno pratiš vesti o sastavima, dok se još premišljaš da li uopšte da popunjavaš album (hajde, poslednji put je Panini…).
Ovog puta neću pokleknuti, neću dozvoliti da me povuče atmosfera, neću učiti reči tuđe himne ni navijačke pesme, tako kažeš.
Ovog puta, govoriš glasno, kao da će ga to učiniti stvarnim, “navijam samo za fudbal”.
A fudbal, stara je to mantra koje se podsetimo svake četiri godine, uvek nađe načina da (te) pobedi: niko se, i možda to govori nešto loše o nama ali tako je, niko se ne seća cene karata ni cene ljudskog života ni cene piva, niko ne priča o ljudskim pravima ni huliganima, ali prokleto dobro pamtiš i gol u poslednjoj sekundi i dribling u petoj. Opčini te ta igra, kao kad si bio klinac, i možda je sve drugo važnije, ali to drugo, fol važnije, zapravo se ne pamti.
I eto tebe, sav si nevin i fin i neutralan i misliš da si odrastao i zreo i da će ti biti dovoljna samo igra, da ćeš biti neutralni posmatrač, da ćeš sve posmatrati sa emotivne distance, dublje od Atlantskog okeana, sve dok se taj pogani crv ne pojavi, taman koji dan pre nego što krene zabava, pa onda naraste na veličinu Šai-Huluda u tvojoj glavi i spusti se na srce, i pita te, tako naivno, tako nepretenciozno:
“Je li, a za koga ono beše navijamo ove godine?”
E, tu smo. Dobro došli na prvi korak ka letu punom razočaranja.
Evo, reći će vam veteran koji čeka svoje 11. Svetsko prvenstvo, od kojih se njih devet baš dobro seća: Mundijal i ja, to vam je, čak i kada maknemo našu reprezentaciju, u svim pojavnim oblicima i imenima – a ona je znala dobro da nas opauči, da nas gurne u depresiju – to vam je kratka istorija poraza, suza i slomljenih srca.
Gledao sam, još od te 1990. pa nadalje, gledao sam neke momke kako slave i neke nacije kako padaju u ekstazu, čitao sam o karnevalima koji su trajali nedeljama i o danima koji su postajali noći, ljubomorisao sam zbog velikih dočeka – oni naši, u nekim drugim sportovima, služili bi kao surogat, a zapravo bi samo još bolnije podsetili na ono što nam fudbal nikada nije omogućio – i tugovao zbog reprezentacija koje uopšte nisu bile moje.
KO ĆE BITI ZLATNA KOPAČKA MUNDIJALA?
Samo što su bile moje, čak i ako je to bilo glupo. I suludo. I van pameti. I iracionalno.
Kapirate već.
Zato se, kad god neko postavi pitanje “ko je najveći gubitnik u istoriji svetskih prvenstava”, pomalo lecnem, jer sam ubeđen da pričaju o meni. Ja sam, tvrd vam stojim, nekako uspeo da izgubim svako.
(©Reuters)Oh, jedino me ta 1986. koliko-toliko vadi, Bogu hvala što bejah mali i blaženo nesvestan bilo čega, a ponajmanje fudbala, jer znam, evo toliko poznajem sebe, tačno znam da bih 1986. navijao za Maroko i da bih zakukao, kao da je u meni magrepska krv, kada ga Mateus da tamo pred kraj i pošalje Afrikance kući iz Meksika. Ili bih, a to je možda još gore, gotivio Sovjete, mahom Ukrajince, i terao bih ceo vrtić da uči Internacionalu zbog Belanova i Blohina.
Na svakom drugom prvenstvu, uključujući i ono kamerunsko 1990. sam, sem naših naravno – mada su znali da preskoče baš kada je najvažnije – birao po makar jednu reprezentaciju da me ubije u pojam.
Te 1994. doduše, nisam bio sam. Činilo se da cela zemlja, onako potuljena, izranjavana, prognana, navija za braću Bugare, za kuma Hrista Stoičkova, za Jordana Lečkova koji je tada bio stariji nego što je danas, i za Baba Vangu, koja im je diktirala boju dresova, a sigurno i taktiku.
Dobro, bilo je i onih koji su navijali za prekodunavsku braću Rumune, mada se moralo baš namestiti da naš Miodrag promaši penal; glasno smo uživali i u ludilu koje su nam, u onim šarenim dresovima koje bi danas bili avangarda, servirali Nigerijci. Jekini i Amokači i Amunike bili su iskonska i istinska afrička radost, i mada će u decenijama koje slede biti uspešnijih timova sa tog kontinenta, ovako uzbudljivog neće nikada…
A 1998? Dobro, svima je prva asocijacija Tuluz, ali ja se, zapravo, nikada nisam oporavio od Lansa: onaj švapski blickrig za šest minuta naučio me je da se nikada ne radujem i da nikome ne verujem, i ona prečka, koji dan kasnije, bila je samo overa, samo metak iz milosrđa u srce što je odavno bilo zrelo za pravljenje paštete…
Tog će leta, avaj – i ovo je sigurno trenutak u kojem se moja sećanja, a time i moja budućnost, razilazi od velike većine čitalaca ovog teksta, koji imaju dijametralno suprotan i izvesno sasvim otrovan stav o toj naciji, pa tako i o njenom fudbalu (to što je fudbal baš “njen” samo doprinosi tom osećaju) – početi i moja tužna i nelagodna romansa sa reprezentacijom Engleske.
Biće da je ulogu odigrala i pesma “Three Lions”, ali mnogo više što je drugi “strani” fudbaler na kojeg sam se ikada ložio bio Majkl Oven (prvi beše Robi Fauler, no njegova reprezentativna karijera bila je za zaborav), i od tada, pa sve do pre koji turnir, žarko sam želeo da se fudbal stvarno vrati kući, i istinski verovao u to u doba Fabija Kapela i 2002.
Sve do Brazila i Dejvida Simena, je li…
U Nemačkoj smo se brzo rešili još jednog mrtvog tela u vidu reprezentacije rahmetli državne zajednice Srbije i Crne Gore, pa sam propatio još jedno ispadanje Engleza na penale, ali pravo priznanje tek sledi: od trenutka kada je Zinedin Zidan ćelom nabo Marka Materacija, ponudio bih i žrtvu samo da Francuzi pobede na penale, svestan da Francuzi apsolutno, sigurno, ma sto dva’es posto neće pobediti na penale.
(©AFP)A od 2010. srce ću – znam da makar tu nisam jedini – pokloniti južnoameričkim sastavima. Prvo Urugvaju, potom najboljoj generaciji u istoriji čileanskog fudbala, pa ponovo, otkako ih je preuzeo sjajni Oskar Tabarez, četvorostrukim svetskim prvacima (da, nisu one četiri zvezdice na nebeskoplavom dresu tu slučajno…).
Dva-tri poslednja prvenstva, posebno pošto oni “naši naši” naprave neku glupost pa iskočimo iz kože, zapatilo se ono o komšijama i ostalim susjedima, pa su i tetke s Kalenića i najbolji teniser sveta morali da se određuju po tom pitanju (postojalo je i solomonsko rešenje, ceniti Luku Modrića do tačke u kojoj navijate za njega, ali ne otići baš predaleko).
Ali evo, da vam ponovi veteran, čovek koji je izgubio najmanje devet svetskih prvenstava i sprema se da doživi još jedan krah na desetom, čovek koji svake četvrte godine pati iako ne bi morao: niste dužni nikome da se pravdate. Posebno ako ste baksuz…
Uostalom, retko kada je to – i polako dolazimo do ovog gigantskog prvenstva, sa 104 utakmice, sa 48 timova – stvar razuma.
Pa dobro, evo, izbrojali smo baš sitno, pročitali smo Mozzartove razglednice iz svakog kutka planete, onaj crv je već gladan i smeška se na svako vaše “ma ja ću ovog puta samo da uživam, neću bre da se nerviram”, jer zna da ćete opet pokleknuti.
Pa, za koga ćemo ovog puta? Za totalnog autsajdera, neki Kurasao, neki Uzbekistan, koji će makar na tren izgledati kao da može da sruši sve prognoze? Za poslednji ples Kristijana Ronalda ili za Portugal samo onda kada Kristijano izađe s terena? Za Japance koji će opet biti kamikaze? Možda ipak za komšije? Ili za Urugvaj i Marsela Bijelsu, pre nego što ludilo eskalira negde u šesnaestini finala? Za vesele Škote, snažne Norvežane, ili one prave latinoameričke favorite iz senke, Ekvadorce?
Još ne znate? Još se lomite? U tome je lepota fudbala, trenutno ste vi ona dobra riba u kafiću i čekate da vam priđu i da vas obore sa nogu, da vam obećaju ludu vožnju celog leta i beskrajno dobru zabavu sve tamo do četvrtfinala, do polufinala.
I onda, poslušajte čoveka koji zna kako to ide, koji obožava da gubi, onda vas, šta god da ste izabrali, ostave opet u suzama, besne i ljute.
Sve do narednog prvenstva, kada ćemo, bez brige, opet izabrati pogrešno.
P.S: Za koga, dakle, navijate ove godine?