Veliki čileanski pisac Roberto Bolanjo u jednom čuvenom eseju piše o izgnanicima u književnosti, pa o Džejmsu Džojsu, i kaže kako je Džojs sam odabrao da ode u izgnanstvo, da se potuca po svetu, da traži svoju sreću van Irske. Niko ga nije terao, zapravo je, veli otprilike Bolanjo, Ircima bilo svejedno da li će se Džojs obesiti, ili utopiti, ili postati sveštenik, ili ostati da živi u Dablinu kao anonimus.

Ni Čile, ni Irska nisu na ovom Svetskom prvenstvu, jer nisu to zaslužili fudbalski, mada nedostaju na neke nadfudbalske načine, ali nije to tema.

Tema je, kao u brojnim velikim književnim delima, odlazak u tuđinu, u potrazi za srećom koja ti je izmicala tamo gde ti je nekada bio dom.

Nikoga nije bilo briga da li će ovaj Englez da se utopi ili obesi, ili će da svoje vradžbine prodaje nekome daleko, nekome ko ne zna da je on, zapravo, neuspešan, smešan, tužan lik.

Švedska daje gol Holandiji u prvom poluvremenu, kvota 2,40

I tako je ovaj engleski fudbalski menadžer otišao u zemlju fudbalskog trećeg sveta. Dobro, nije Švedska neka životna zabit, zapravo je uvek bila, hm, naprednija od konzervativne domovine, ali niko ga nije uzimao za ozbiljno, posebno što je počeo da radi sa običnim amaterima.

Do Ostrva su potom bojažljivo dolazile vesti o novom sistemu koji je ovaj trener postavio, o njegovim uspesima, o tome da je poštovan u celoj zemlji; ali kod kuće su znali da je on lažnjak, i najmanje dve navijačke grupe su mu se smejale, pritom ga krivile za mnogo toga lošeg što se njihovim klubovima dogodilo. A oni koji su ga nekada voleli sada su se pravili da je on bio tek slučajni prolaznik.

Tako je bilo sve do jednog Svetskog prvenstva, možda najvećeg koje je dotad odigrano, kada ga je nova domovina zaista zavolela. Njega, stranca i pajaca, u samonametnutom egzilu. Njega, najbezveznijeg od svih Engleza, baš zato što se pravio da je tako moderan, da je drugačiji. Baš zato što je bio tako prokleto ambiciozan i pun sebe.

Eh, nismo u Americi, makar ne još, pozne su pedesete godine prošlog veka, i to na klupi Švedske nije Grem Poter, nego njegov prethodnik na klupi reprezentacije Švedske, Džordž Rejnor. (I veliki Roj Hodžson, između ove dvojice, krenuće tim švedskim akcionim putem, ali će voditi samo nacionalni tim Finske.)

Švedska pobeđuje Holandiju, kvota 4,70

Rejnor je bio čovek bez kojeg ne bi bilo ni Aleksandera Isaka ni Zlatana Ibrahimovića, ali ni heroja iz 1994, poput Tomasa Brolina, Martina Dalina ili Keneta i Patrika Andersona; ili bi ih bilo, ali bi došli mnogo kasnije.

Kada je Rejnor stigao u Skandinaviju, Šveđani su se ponosili svojim amaterizmom – zbog skandala sa lutrijom i nameštanjem tridesetih godina, socijaldemokratska vlada je zabranila bilo kakvu pomisao na plaćanje igrača i strogo kažnjavala svakog ko bi to pokušao da uradi ispod žita – što im je po okončanju Drugog svetskog rata moglo doneti olimpijsku titulu, ali već naredna decenija nije to praštala.

Rejnor ih je naterao da rade drugačije, da pozivaju igrače koji su to zaslužili, pa i one koji su zarađivali u pečalbi, poput trilinga Gre-No-Li, ili kasnije sjajnog Kurta Hamrina; da nije bilo Rejnora, ne bi bilo bronzane medalje na prvom posleratnom turniru, 1950; da nije bilo Rejnora, ne bi bilo ni čudesnog finala 1958. u Solni.

Znamo već tu priču, o danu kada je fudbal postao veći od umetnosti, o Didiju, Vavi, malom Peleu i onom najmagičnijem od svih, Garinči, što je krpenjaču pretvarao u snove, a snove u slatkastu stvarnost.

Selektor Džordž Rejnor pre početka utakmice bio je samouveren: tvrdio je da je dovoljno da Švedska povede i da će postati svetski prvaci. I poveli su, u 4. minutu, ali je ubrzo bilo 4:1, i onda se dogodilo nešto o čemu će se pisati dok god ta sfera pada na volej.

Stadion Rasunda, krcat strogim luterancima, počeo je da navija za Brazil. Bilo je još malo nekih povika, još malo nekih nadanja, kada bi se domaćini dokopali lopte, ali onda bi Pele odigrao petom, i tribine su padale u trans.

Brazil je proslavio prvu titulu svetskog prvaka, prvu radost posle Marakanaza, tako što je po terenu nosio zastavu Švedske; švedski kralj uleteo je u masu da grli te čarobnjake, da im se zahvali zbog svega što jesu i, ne znajući, zbog svega što će biti.

Da li je takav turnir popravio imidž koji je Džordž Rejnor imao u domovini? Apsolutno nije: u Engleskoj je mogao da radi samo u nižerazrednim klubovima, i nikada nije dobio priznanje koje je po svemu zaslužio. Jedna anegdota veli da je svojevremeno, pola decenije pre Mundijala u Švedskoj, sreo selektora Gordog albiona Voltera Vinterbotoma i rekao mu da postoji način da se zaustave Mađari – po Rejnoru je ključ bio Nandor Hidegkuti, i trebalo je njega neutralisati – ali da je ser Vinterbotom samo odmahnuo rukom, ti će’ me naučiš.

Naravno, dogodilo se poniženje na Vembliju, u “Meču veka”, a Hidegkuti je dao het-trik.

I evo ga, više od pola stoleća kasnije, novi Džordž Rejnor, taj prokleti hipster koji se vratio tamo gde su ga jedino hteli, taj koji je prokockao šansu u dva (po)velika londonska kluba, taj koji je prodavao maglu čak i u Brajtonu, a onda naterao Stamford bridž i negdašnji Olimpijski stadion da se ujedine u preziru prema njemu.

(Reuters)

Grem Poter, izgnanik.

Eh, kako su u mračnom Londonu daleko izgledali dani kada je britanska štampa pisala hvalospeve o nekom tamo Englezu, bivšem levom beku Jork Sitija, koji je otišao u četvrtu švedsku ligu, u klub koji se zvao Estersund, ako su se uopšte tako čitale te dve tačke iznad prvog slova, i punih sedam godina gradio sistem, sve do prve lige, sve do trenutka kada je došlo vreme da se vrati u domovinu (preko Velsa, doduše).

Tri godine u Brajtonu napravile su od njega čedo medija i analitičara vazda gladnih noviteta, govorilo se da mu je suđeno selektorsko mesto kada ode Garet Sautgejt, a onda je bio prva opklada novog Čelsija, trener koji je trebalo da ih povede u svetlu, nerusku, bogatu budućnost.

Od ovoga što će se desiti u narednih mesec dana – ili kraće, naravno – u Americi zavisi i kako ćemo gledati na Poterove mandate u Čelsiju i Vest Hemu. Jesu portali bili krcati anegdotama što su svedočile koliko se pogubio, i koliko ga svlačionica mrzi, ali jeste činjenica da su Vest Hem i Čelsi verovatno dva najgore vođena kluba u Premijer ligi. Toliko da jedan od ta dva više nije ni u Premijer ligi…

Poter nije samo dobio otkaz, on je uvaljan u katran i perje, pokazana mu je ona tabla na izlazu iz grada i upućen reski šut u zadnjicu. Idi i ne vraćaj se. Gde da ideš? Gde god želiš, možeš i da se obesiš, što se nas tiče, mada sigurno nisi ni Džojs ni Bolanjo.

I tako je Grem Poter otišao na jedino srećno mesto koje je znao. Švedska je zahvaljujući ludostima UEFA dobila priliku da se, uprkos činjenici da u kvalifikacijama nisu dobili nijednu utakmicu, i da ih je tuklo i nešto što se zove Kosovo, a kamoli Slovenija, ipak plasira na Svetsko prvenstvo, na kojem imaju jedno drugo i dva treća mesta u svojoj istoriji.

Zamenio je Jona Dala Tomasona, a onda u “repasažu”, preko Ukrajine i Poljske, stigli u Ameriku, z

(Reuters)

ajedno, kao da dva minusa, dva baksuza, daju jedan plus.

Ne treba se možda zaletati, prošlo je samo jedno kolo, i to ono u kojem su Đokereš i Isak i Ajari, i on iz Brajtona, pometlali tugaljive Tunišane i smenili im selektora (da nismo svojevremeno na ovom mestu pisali o Erveu Renaru i onome što je radio u Africi, pa nas je strah da se ne ponovimo, i on bi zasluživao tekst), i možda ih Holandija spusti na zemlju, ali nije to poenta.

Poenta je da je Grem Poter opet nasmejan, ma koliko kratko trajalo, i da možda nije izumitelj novog fudbala, ali da nije ni dunster kakvog nismo videli; i možda je najveća njegova mana – a neki bi rekli da uopšte nije mana – to što je više Šveđanin, nego Englez.

Uostalom, i Švedska igra mnogo bolje, brže, lepše, dinamičnije od Engleske, i šta ćemo sad?

A ako uspe da od Isaka i Đokereša u kultnim žutim dresovima napravi najuspešniji napadački tandem na prvenstvu (dosad smo mahom videli samo pojedince, mada je bilo strašnih pojedinaca), i da nam danas podari jedan mali evropski klasik, biće to skoro veliki uspeh kao onaj njegovog prethodnika Džordža Rejnora.

Čak i po cenu da švedski navijači, kao nekad, navijaju za volšebnog protivnika na terenu.

Tada će Grem Poter moći da se vrati u Englesku, ili uopšte neće morati; ali će svejedno doći neki Bolanjo da o njemu napiše rečenicu “Izgnanstvo je hrabrost.”

Autor je urednik Nedeljnika i kolumnista Mozzart Sporta

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

PRELAZZI: Izgnanik

Uživo

Fudbal

Tenis

Kosarka

Najava mečeva