Argentina je u suzama. Nemačka je kivna. A ceo fudbalski svet je u šoku posle rezultatski identičnih pobeda (2:1) Saudijske Arabije i Japana koje su "blickrigom" ponizile dva giganta. I dok Saudijci i Japanci slave, svako na svoj način, Argentinci i Nemci pokušavaju da odbrane neodbranjivo, u čemu će im slabo pomoći floskula da "danas svi igraju fudbal", dobar deo ostatka planete likuje, a oni umereniji listaju istoriju u kojoj nije da nije bilo sličnih senzacija na prethodnim šampionatima, možda i većih od ove dve.

Čak se i sama FIFA potrudila da na zvaničnom sajtu podseti neke (ne)slavne generacije fudbalskih velikana na pretrpljenu bruku, odnosno na velike dane "malih" reprezentacija.

Koji meč izabrati za najveću senzaciju? Ako pitate poražene, reći će da je bilo i sramotnijih poraza od njihovog, a pobednici bi odgovorili da su baš oni priredili nikad veće iznenađenje.

Pa hajdemo onda hronološki...

PRVI PLAČ IZ KOLEVKE FUDBALA

1950: Engleska - SAD 0:1

Oduvek nadobudni Englezi su na početku izbegavali da igraju na Svetskom kupu jer su smatrali da su najbolji na planeti samo zato što su kreirali prva moderna pravila loptanja, nazvanih fudbalom. A onda su 1950. odlučili da učestvuju. Morali su kroz kvalifikacije (svojevrsni šampionat Velike Britanije) koje su lako prošli pobedama nad Velsom (4:1), selekcijom Irske sastavljene od fudbalera Republike Irske i Severne Irske (9:2) i Škotskom (1:0), pa su se na Mundijal u Brazil uputili kao jedni od favorita za trofej Žila Rimea.

Na startu su rutinski odradili posao sa Čileom (2:0), ali četiri dana kasnije engleski profesionalci koji su uveliko živeli od fudbala, osramotili su se protiv SAD, reprezentacije za koju su igrali jedan grobar, perač sudova, poštar, student..., najmanje oni kojima je dodatni posao bio fudbal, a nijedan profesionalac.

E jedan student prestižnog Univerziteta Kolumbija, Džo Getjens, koji čak nije bio ni državljanin SAD (u to vreme nije bilo neophodno da reprezentativac poseduje državljanstvo zemlje koju predstavlja), već je rođen na Haitiju, a nemačkih je korena, šut sa 25 metara nastavnika u školi Vilfreda Bara skrenuo je u mrežu engleskog golmana Berta Vilijamsa za, ispostavilo se, konačnih 1:0.

Detalj sa meča SAD - Engleska (AFP)

Pošto su istog dana Englezi pretrpeli prvi poraz kod kuće u kriketu (od Zapadne Indije), mediji su se više bavili tim bolom, nego fudbalskom senzacijom iz Brazila, a legenda kaže da su mnogi čitaoci mislili da je u novinama napravljena štamparska greška, odnosno da je umesto 0:1 trebalo da stoji 10:1 za Engleze.

Da ipak nisu najbolji na svetu, Engleze je osvestio gol Telma Zare u poslednjem meču u grupi, koji su takođe minimalnim rezultatom izgubili od Španije i vratili se na Ostrvo "obešenog nosa". Ni Amerikance nije dočekalo slavlje kod kuće, jer im je pobeda nad Englezima bila jedina u Brazilu, a i u SAD nije niko mario za "soccer".

Tek 1994. Džefri Daglas, profesor na Univerzitetu Masačusets Amherst, inspirisan novinskim člancima pred Svetski kup u SAD, napisao je knjigu o senzaciji iz 1950. Razgovarao je sa petoricom preživelih reprezentativaca, među kojima nije bilo odavno preminulog heroja Getjensa.

Iako mu je 1957. savetovano da napusti Haiti posle političkog prevrata, jer je rođak svrgnutog predsednika Luja Dežoa i potiče iz bogate porodice, Getjens je odlučio da ostane. Nekoliko godina kasnije (1964) tajna policija diktatora Franosa Divalijea odvela ga je u zatvor Fort Dimanš ozloglašen po brutalnom tretiranju zatvorenika, gde se pretpostavlja da je ubijen, iako njegovo telo nikada nije pronađeno.

ODAKLE PAK DU-IK "UDARI" ITALIJU, TU TRAVA NE RASTE

1966: Italija - Severna Koreja 0:1

Porazom Engleza od SAD dugo su se naslađivali njihovi veliki rivali, među kojima i Italija. Ali - ne lezi vraže, Italijane je slična sudbina zadesila 16 godina kasnije, i to baš u kolevci fudbala. Mnogi će reći da im je takav scenario najavila uvodna pobeda nad Čileom (2:0), baš kao Engleza protiv istog rivala u Brazilu.

Izgubili su Italijani kasnije od SSSR-a koji nije bio mačji kašalj, pa su protiv debitanta na Mundijalima, Severne Koreje, morali da čupaju bar bod da bi prošli dalje. Ali kaplar severnokorejske vojske Pak Du-Ik im je "hicem" sa ivice kaznenog prostora u 42. minutu ubio svaku nadu.

Korejci slave pobedu nad Italijanima (AFP)

Da ovaj rezultat nije slučajan, Korejci su potvrdili u četvrtfinalu. Nošeni hukom preko 3.000 engleskih navijača pristiglih iz Midlzbroa (u kome su bili smešteni i odigrali prva tri meča grupne faze) imali su već u 25. minutu 3:0 protiv Portugalije.

To kao da je razljutilo Euzebija. Crni biser je do 59. minuta smestio četiri lopte (dve iz penala) u mrežu Li Čang-Mjunga, a Augusto je deset minuta pre kraja raspršio sve nade o novoj senzaciji Korejaca.

Nije ovaj poraz umanjio sjaj Du-Ika u domovini koja ga je po povratku nagradila činom poručnika, mada je kasnije odlučio da skine vojničku uniformu i posveti se poslu nastavnika fizičke kulture. Počast mu je odala i Engleska, tačnije grad Midlzbro, koji je 1997. na mestu Ersom Parka podigao stambeni kompleks, ali je u znak sećanja na čuveni događaj na travnatoj podlozi izlio otisak đona njegove kopačke tačno s mesta odakle je uputio pobedonosni udarac ka golu Italije.

KAD JE BRAT UDARIO NA BRATA

1974: Zapadna Nemačka - Istočna Nemačka 0:1

Teško današnje generacije mogu da zamisle kakva je netrpeljivost vladala između Savezne Republike Nemačke i Demokratske Republike Nemačke, dve države čiju ogromnu većinu stanovništva čini jedan narod. Na zapadu prosperitetni kapitalizam, na istoku najtvrđi komunizam upakovan u socijalizam. Države se nikada nisu međusobno priznale. Znale su čak i da lete glave s ramena ako neko pomisli da pohvali brata sa suprotne strane Berlinskog zida.

Zato i ne čudi što je duel iz 22. juna 1974. na Folkspark stadionu u Hamburgu, iako nije imao preterani značaj ni za jednu reprezentaciju, jer su obe već izborile plasman u narednu fazu, doživljavan kao bitka nad svim bitkama. Logično, ne samo zbog činjenice da igraju kod kuće, već i zato što su nizali daleko bolje rezultate od braće koja su se prvi put našla na Mundijalu, reprezentativci Zapadne Nemačke bili su apsolutni favoriti. Kao prethodne dve i ova senzacija je obeležena jednim pokretom, jednim golom.

Jirgen Sparvaser je u 77. minutu odlično primio loptu na grudi i posle nekoliko koraka između dva odbrambena igrača i golmana domaćina i zakucao je u rašlje. Zavijorile su se zastave Istočne Nemačke među grupom srećnika koji su dobili dozvolu svojih vlasti da "preskoče" Berlinski zid i prisustvuju istorijskom duelu, dok su zastave domaćina "spuštene na pola koplja".

Sparvaser postiže gol za DDR (AFP)

Ipak, nešto kasnije, Franc Bekenbauer i društvo obradovali su zapadni deo nacije osvajanjem druge titule prvaka sveta, a Sparvaser i kamaradi opijeni trijumfom u istorijskom meču, u drugoj fazi su pretrpeli poraze od Brazila i Holandije, pa im bod sa Argentinom nije bio dovoljan da se plasiraju u polufinale.

Iako je naširoko u Istočnoj Nemačkoj pisano da je junak velike pobede od komunističkog režima bio čak i za kapitalističke uslove debelo nagrađen, odnosno da je dobio stan, kola i novac pride, istina je zapravo bila drugačija.

Nastavio je da skromno živi. Pet godina posle "gola karijere", kao diplomirani mašinski inženjer, završio je igračku karijeru, pa je odlučio da polaže za nastavnika sporta. Na stolu je imao ponudu da bude pomoćni trener Magdeburga za koji je igrao punih 13 sezona. Međutim, odbio je, jer je znao da će morati da se uključi u politiku protiv koje je bio. Znao je i da želi da prebegne na zapad, što je sa 300 nemačkih maraka u džepu i uspeo početkom 1988, kao član veteranskog tima Magdeburga, uz oproštajno pismo ostavljeno u hotelu u kojem je naveo da ima nameru da ostane u Saveznoj Republici Nemačkoj.

"Prisustvo veterana Magdeburga u Sarbrikenu iskoristile su antisportske snage da prevare Jirgena Sparvasera, koji je izdao svoj tim", izvestila je tada istočnonemačka novinska agencija ADN, dok su tajne službe počele da vrše pritisak na njegovu ćerku Silke koja je ostala "zarobljena" u Istočnoj Nemačkoj.

Ubrzo posle pada Gvozdene zavese porodica je ponovo bila na okupu, a Jirgen je prvi put ugledao unuka Filipa.

"I danas mi krenu suze kad se setim toga. Ne mogu rečima da opišem sva ta osećanja. To je bio najlepši trenutak u mom životu", rekao je decenijama kasnije Sparvaser.

NAIVNOST PUSTINJSKIH LISICA

1982: Zapadna Nemačka - Alžir 1:2

Tamna istorija Zapadne Nemačke na svetskim kupovima ima i epizodu sa Mundijala u Španiji, kada ju je na startu grupne faze osramotio debitant Alžir (2:1), ali i "nameštanje" duela sa Austrijancima.

Muke Nemaca na stadionu u Hihonu počele su u 54.minutu golom Rabaha Mađera, verovatno najboljeg alžirskog fudbalera u istoriji. Nadu u tom momentu evropskom prvaku vratio je Karl Hajnc Rumenige 13. minuta kasnije, ali ona je trajala samo šezdesetak sekundi, jer je Lahdar Belumi još jednom smestio loptu iza leđa Haralda Šumahera.

Pitanje je da li bi Nemci 1982. stigli do finala da se devet dana kasnije Herbert Prohaska, Hans Krankl i ostatak austrijske selekcije nije nonšalantno šetao po terenu u međusobnom meču koji je s rezultatom 1:0 otvarao prolazak dalje za oba tima, a ostavljao Alžirce van domašaja naredne runde.

"Izvozali su nas. Nemačka i Austrija su se dogovorile da nam blokiraju put. Ovo je tužna priča o sjajnom timu koji je zaslužio da ode mnogo dalje, a izbačen iz kasnijih faza. Ali za nas je gol Belumija označio veliku pobedu Аlžira. Bio je to najlepši trenutak u istoriji alžirskog fudbala, u našoj istoriji uopšte. Radost koju smo uneli u domove Alžiraca ostaće zauvek urezana u mom sećanju. Ušli smo u istoriju Svetskog kupa", pričao je jedan od dvojice tadašnjih selektora Alžira, Rašid Meklufi.

Strelac drugog gola za Alžirce Lahdar Belumi proslavlja pobedu nad Nemcima (Reuters)

U intervjuu petnaestak godina kasnije reprezentativac Nemačke Hans Peter Brigel porekao je da je utakmica sa Austrijom bila nameštena, ali se ipak izvinio Alžircima.

"Nije bilo dogovora između nas i Austrijanaca. Samo smo prestali da napadamo posle gola jer smo postigli cilj. Žao mi je Alžiraca jer su zaslužili da se kvalifikuju u drugu rundu pošto su prikazali sjajan fudbal", rekao je Brigel.

Mađer je tu nepravdu "ispravio" pet godina kasnije. Doduše ne u dresu Alžira, već Porta. U finalu tadašnjeg Kupa šampiona je na maestralan način, nonšalantno "štiklirao" izjednačenje, da bi tri minuta kasnije Žuari srušio najuspešniji nemački klub Bajern.

Da li zbog navučenog straha iz 1982. ili nečeg drugog, Nemci su se mučili sa Pustinjskim lisicama (jedan od nadimaka Alžira) u osmini finala 2014. godine. Nisu punih 90 minuta uspeli da probiju odbrambeni zid rivala, pa su morali u produžetke. Nije im laknulo čak ni posle gola Šurlea u 92. minutu. Mogli su da se nešto više opuste tek posle pogotka Ozila u poslednjem minutu produžetka, mada im nije bilo svejedno kada je nedugo zatim Đabu smanjio na 2:1, iako su ih sekunde delile od četvrtfinala.

NEUKROTIVIM LAVOVIMA SE POKLONILO I FUDBALSKO BOŽANSTVO LIČNO

1990: Argentina - Kamerun 0:1

Senzacija broj 5. Ali samo ukoliko se ne pogledaju naredni mečevi Kamerunaca. Stigli su Arentinci u Italiju, drugi dom Dijega Armanda Maradone puni sebe. Verovali su da mogu da ponove uspehe Italije iz 30-ih godina i Brazila s prelaza iz šeste u sedmu deceniju prošlog veka, odnosno da odbrane svetsku krunu. Na papiru se činilo da ih čeka lak posao. Žreb im je za rivale podario dve reprezentacije čiji su državni sistemi u bili fazi raspada - SSSR i Rumuniju - kao i selekciju Kameruna, sa tada fudbalski egzotičnog kontinenta.

Ali već na startu su pretrpeli poraz i poniženje. Samo šest minuta pošto je isključen Andre Kana-Bijik, njegov mlađi brat Fransoa Omam-Bijik je glavom poslao loptu ispod ruku argentinskog golmana Nerija Pumpida (67. minut), što je unelo još više haotičnosti u igru Argentinaca.

"Sve je bilo pod kontrolom dok Kamerun nije ostao sa desetoricom igrača. Postali smo neorganizovani", pravdao se selektor Argentine Karlos Bilardo.

Omam - Bijik matira Pompidua Reuters)

Priznao je da su mu to bili najgori trenuci u karijeri, koje su dodatno zagorčala poslednja tri minuta meča u kojima je protivnik igrao sa samo devetoricom igrača, jer je Benžaman Masing dobio crveni karton zbog pogibeljnog starta na Klaudiju Kaniđi. Ali ni tu prednost Argentina nije znala da iskoristi.

"Ušao sam u Kaniđu kao kamion", znao je centralni bek Kamerunaca da u tim momentima lopta može da prođe.

U suprotnom, Kamerun bi ostao bez senzacije, na čemu im se, bez obzira na pretrpljeno poniženje, poklonilo i fudblasko božanstvo lično - Maradona.

"Još možemo da osvojimo Svetski kup, ali ne možemo sebi da dozvolimo da i dalje pravimo greške. Kamerun je pobedio, jer je bio bolji od Argentine. Moramo da im aplaudiramo", rekao je Maradona koji je tada, kao ostatak selekcije Argentine, trpeo salve kritika i uvreda iz rodne grude, nesvesne da su njeni mezimci naleteli na afričko čudo, zaustavljeno tek u produžecima četvrtfinala protiv Engleske. I to posle dva uspešna penala Garija Linekera, prvo u regularnom delu, a onda i prvom produžetku.

Sav taj medijski "šut" ipak nije sapleo El Pibea, Sina vetra, Burua... sve do finala, kada im je, dan-danas su uvereni, nogu "podmetnuo" meksički sudija Edgardo Kodesal. Prema njihovom mišljenju, prestrogo je dosudio penal za Nemce u 85. minutu koji je Andreas Breme pretvorio u gol vredan svetske titule.

NE MOGU SENZACIJE BEZ SRBA

1998: Španija - Nigerija 2:3

Da li su senzacije moguće bez Srba? Naravno da nisu. U jednoj od njih koju je navela FIFA - pitanje je da li zapravo i jeste senzacija - pored aut-linije, u selektorskoj odevnoj kombinaciji učestvovao je Bora Milutinović, koji je komandovao Nigerijom u pobedi nad Špancima, možda i najluđoj utakmici na šampionatu.

Od prvog napada Španaca na čijoj klupi je sedeo Mali Napoleon Havijer Klemente, igralo se kao da sutra ne postoji. Dvaput je Furija vodila i dvaput su Superorlovi doletali do izjednačenja. Drugi put posle autogola vremešnog golmana Andonija Zubizarete, koji je verovatno u tom trenutku pomislio da je okasnio sa odlukom o penziji u koju je otišao pravo s Mundijala.

A onda je Sandej Oliseh, imenjak legendarnog komentatora RTS-a Nedeljka Kovinjala (kako je rekao njegov kolega, takođe komentatorska legenda Milojko Pantić), lansirao projektil koji je razorio snove Španije o pobedi.

"Ova pobeda mi je mnogo značila, ne samo zato što sam postigao odlučujući gol, već i zbog onoga što je predstavljala za nas kao tim i mene lično kao čoveka. Pre ove utakmice pripreme su bile jako loše. Izgubili smo sve mečeve i bilo je mnogo sumnje u nas. Razgovarao sam sa Borom Milutinovićem u njegovoj sobi i rekao sam mu: 'Prvi put se ne osećam dobro.' On je odgovorio: 'Nije važno kakve su okolnosti, već kako da ih iskoristite.' Otišao sam u svoju sobu, legao u krevet i na sledećem treningu sam primetio da zaista 'pucam' od snage", evocirao je Oliseh uspomene.

Tim Nigerije koji je pobedio Španiju

Zašto je pitanje da li je prava senzacija? Pa zato što su u timu koji je najavio Špancima da dalje od grupne faze neće moći bila čak devetorica šampiona sa Olimpijskih igara u Atlanti dve godine ranije: Mobi Oparaku, Uče Okečukvu, Taribo Vest, Selestin Babajaro, Sandej Oliseh, Džej Džej Okoča, Garba Laval, Viktor Ikpeba i Tidžani Babangida. A deseti, najbolji među njima, Nvankvo Kanu, nije ni ulazio u igru, dok su s klupe za rezervne igrače pobedu Nigerije gledali i zlatni olimpijci Danijel Amokači i Vilson Oruma.

Nigerija je potom pobedila Bugarsku (1:0), a u nevažnom meču za nju, pretrpela je poraz od Paragvaja (1:3) koji je ipak otvorio određene pukotine u timu. Potpuno rasulo usledilo je u osmini finala protiv Danske (1:4).

"Taj meč smo izgubili van terena. Potrošili smo previše energije uoči utakmice cenkajući se oko bonusa. Tako nešto ne bi trebalo da bude u fokusu na velikom turniru kao što je Svetski kup", bio je iskren Oliseh o uzrocima preranog kraja verovatno najtalentovanije generacije u istoriji afričkog fudbala, koja je vanserijsku klasu nastavila da potvđuje u klubovima...

ONAKO JE KAKO ŽENA (PO)KAŽE

1998: Brazil - Norveška 1:2

Tokom istog Mundijala na kojem je Nigerija pokidala Špance, Norvežani su u poslednjoj utakmici grupne faze iznenadili Brazilce (2:1) kojima bodovi nisu značili ništa, jer su već ranije obezbedili plasman u osminu finala s čela grupe, a rivalu je garantovala prolazak dalje.

Sam tok meča nije nagoveštavao "istoriju", a kada je Bebeto zaboravljen u petercu glavom pogodio za 1:0 u 78. minutu, činilo se da Norveška može da krene s pakovanjem kofera. Ipak, tako nisu mislili Tore Andre Flo i Hjetil Rekdal. Flo je u 83. minutu na pas Stiga Bjernebija preko pola terena, fintom poslao Žuniora Bajana u prazno, a loptu ispod Klaudija Tafarela.

A onda je sudija Esfandijar Baharmast, koji je, zanimljivo, bio aktivni svedok pobede Nigerije, odlučio da svoje ime upiše u još jednu senzaciju. Kontakt Bajana sa Floom u kaznenom prostoru Brazila okarakterisao je kao prekomeran. Bela tačka! Gol Rekdala sa 11 metara. Ne baš svetao dan u istoriji brazilskog fudbala, ali možda i jedan od najsvetlijih u istoriji suđenja na svetskim šampionatima, iako se američki arbitar iranskog porekla odmah posle meča našao pod ogromnom paljbom medija da je pogrešnom odlukom direktno odmogao Markonacima, a pomogao Norvežanima da se plasiraju u osminu finala.

Trenutak kada Bajano povlači Floa za dres (Printscreen)

Komesar meča Mišel Votro, koji je inače bio pasivni učesnik na terenu pomenute senzacije Kameruna, rekao je da je s njegove tačke gledišta bio jedanaesterac, ali da nisu svi bili toliko sigurni. Na snimcima niko nije mogao da vidi Bajanov potez.

"Moja misija je da ova utakmica bude dobra, ne samo zbog mene, već i za novu generaciju sudija iz SAD. Iz mog ugla jasno vidim da Bajano hvata Floa za dres otpozadi, što nisu svi videli. Votro mi je kazao da mu telefon non-stop zvoni otkako sam dosudio penal. Novinari su ga zvali da kažu da je to bio samo mali kontakt", pričao je kasnije Baharmast.

Njemu u prilog nije išao nijedan snimak sa 16 TV kamera kojima je FIFA pokrivala meč. Ali on je bio siguran u svoju odluku. Sutradan, dok je francuska štampa brujala o "izmišljenom penalu", Baharmastova supruga je pronašla slike i video koji dokazuju da je njen muž bio u pravu.

Sve novine su dan kasnije priznale grešku uz gotovo identičan naslov: Bio je penal.

POVRATAK U 1966.

2002: Južna Koreja - Italija 2:1

Od 1986. godine kada je generacija Ča Bum Kuna kidala živce svetskim šampionima Enca Bearcota, koji su je jedva pobedili (3:2), Južna Koreja je stalni učesnik Mundijala. Ali nikada do 2002. kada je bila koorganizator takmičenja, nije prošla grupnu fazu. A onda je u osmini finala naplatila stari dug Italijanima koji su 36 godina posle debakla od Korejaca severno od 38. paralele dobili i šamarčinu od njihove južne braće.

Taj trijumf koji je bar na mesec dana ujedinio dve Koreje pozdravio je i junak iz 1966. Pak Du-Ik.

"Hidinkov tim vratio je ponos celoj našoj naciji", izjavio je Du-Ik posle pobede.

Korejcima je doduše bio olakšan put u osmini finala u koje su Italijani ušli bez povređenog Alesandra Neste i u grupnoj fazi dva puta "požutelog" Fabija Kanavara.

Taj nedostatak u odbrani, kao i "pomoć prijatelja" Korejcima u liku ekvadorskog sudije Bajrona Morena, bili su vidni već u četvrtom minutu. Kristijan Panući je imao kontakt u petercu sa Seolom Ki Hjeonom, što je okarakterisano kao jedanaesterac.

Natpis na tribinama stadiona pre početka meča: Ponovo 1966. (AFP)

Erupciju oduševljenja na stadionu Težon ipak brzo je ugasio Đanluiđi Bufon. Odbranio je šut An Jung-Hvana. Tribine je dodatno utišao Kristijan Vijeri golom u 18. minutu. Ali kako su on i saigrači nastavili da ulaze iz šanse u šansu, tako su glavni sudija i njegovi pomoćnici srljali iz greške u grešku. Dozvolili su domaćinu da bukvalno bije Italijane. Đenaru Gatuzu je pucalo po leđima od udaraca rivala, Paolo Maldini je primio šut kopačkom u glavu, Del Pjero je popio lakat u lice, a najgore je prošao Frančesko Koko, sa čalmom na glavi zbog ozbiljnog krvarenja.

Ipak, ekipa Đovanija Trapatonija je sve stoički izdržala, čak i izjednačujući gol Seola Ki-Hjeona dva minuta pre kraja regularnog toka posle poklona Kristijana Panučija koji mu je posle cetaršuta servirao loptu na poluvolej.

Nije posustajala ni kada je zbog simuliranja Frančesku Totiju žuti karton "obojen" u crveni u 13. minutu prvog produžetka, pa je u šestom minutu drugog Danijele Tomazi izbio sam ispred golmana Li Von-Jaea, koji nije uspeo da ga zaustavi. Ali jeste sudijska pištaljka zbog, kako je linijski arbitar (pre)video, ofsajda.

Od tog trenutka kao da se Italija fizički i emotivno ispraznila, što je tri minuta pre kraja iskoristio An Jung-Hvan. U srcu šesnaesterca je olako nadskočo Paola Maldinija i postigao "zlatni gol" za veliko slavlje Korejaca koji su na još čudniji način eliminisali Španiju u četvrtfinalu. Ne samo zbog pobede sa 5:4 u penalima (0:0 posle 120 minuta), već zato što je sudija Gamal Al-Gandur poništio dva čista gola Špancima, a onda je označio kraj drugog produžetka pre izvođenja kornera Furije, iako je na semaforu ostalo još desetak sekundi do isteka 120. minuta!

Fifa se pravdala da je Italija jednostavno bila žrtva ljudske greške (sudije). Na Apeninima su spekulisali da je tadašnji prvi čovek Svetskog fudbala Sep Blater na taj način svetio Italijanu Antoniju Matarezeu, jer se sukobio s njim pre nego što se povukao sa mesta potpredsednika Fife.

"Lopovi", bio je je naslov na prvoj strani Korijere delo sporta jutro posle meča, dok je Gazeta delo sport utakmicu nazvala "sramotnom".

"Italija je izbačena sa prljavog Svetskog kupa u kome se glavne i linijske sudije koriste kao ubice. Nijedna druga ekipa u istoriji Mundijala nije pretrpela toliko nepravdi", pisao je uvek uzdržani dnevnik Korijere dela sera.

Ni tadašnji ministar spoljnih poslova Italije Franko Fratini nije "povukao kočnicu".

"Sudija je bio sramotan, apsolutno skandalozan, nikad nisam gledao takvu utakmicu. Čini se kao da su samo seli za sto i odlučili da nas izbace", 'opleo' je javno Fratini.

Frančesko Koko (Reuters)

Frančesko Koko je brzo zalečio rane na glavi, ali je dugo ostao ožiljak na srcu.

"Izbačeni smo u osmini finala zbog sudije koji nas tupo gledao donoseći lude odluke. Sećam se tog pogleda izgubljenog u svemiru i mirisa belog luka na stadionu. Nije bila fudbalska utakmica. Senzacija na terenu je bila da ni na koji način ne možemo da izađemo sa terena kao pobednici", jadao se Koko godinama posle poraza.

Na taj meč korejski junak Jung-Hvan gleda potpuno drugim očima od Italijana.

"Sećam se kao da je bilo juče. Zaista posebna utakmica za mene i moju zemlju. Niko nije verovao da možemo da pobedimo Italiju. Posle toliko vremena i dalje se raspravlja o sudijskim odlukama, ali treba samo da pogledate naše pripreme, način na koji smo igrali. Gus Hidink nas je napravio fizički i psihički jakim timom. Nikoga se nismo uplašili", rekao je pre tri godine Jung-Hvan, "Nezavisno od činjenice da je Moreno možda napravio neke greške, bez VAR-a svaki put kada se oglasi sudija, može da bude greška. Sve smo prihvatili, iako je ponekad ishod bio bolan za nas. Istina je da smo se dobro pripremili za meč sa Italijom. Analizirali smo u detalj svakog igrača Italije. Pogledajte samo naše rezultate u prijateljskim utakmicama pre Mundijala. Izgubili smo samo dve od osam, protiv Urugvaja i Francuske. Sjajan posao je uradio Hidink. Učinio nas je različitim igračima. Osećali smo se kao da možemo da budemo veliko iznenađenje šampionata."

A šta je na sve optužbe odgovorio sam Moreno?

"I dalje na društvenim mrežama dobijam uvrede od italijanskih navijača. Ali čista mi je savest. Taj meč je među najbolja tri u mojoj karijeri. Koju bih ocenu dao sebi - 8,5. Izbacivanje Totija? Ako pogledamo snimak, korejski igrač prvi stiže do lopte. Italijan se sapleo i pao pokušavajući da simulira faul zbog čega je drugi put opomenut, a zatim isključen. Pravila su predvidela žuti karton za simulaciju. Poštovao sam ih. Slike dovoljno govore. Toti se nije bunio, jedino su to činili Vijeri i Di Livio. Čak i kada Trapatoni udara u staklo koje deli njegovu klupu od rukovodilaca Fife, to je reakcija zbog besa u trenutku", ispričao je Moreno za italijanske medije, ne priznajući da je pištaljkom "uveo u ofsajd" Tomazija, "To nije moja odgovornost, već argentinskog pomoćnika Horhea Ratalina. Tih godina je pomoćni sudija bio jedini odgovoran za ofsajd. Podigao je zastavicu i verovao sam mu. Bilo je nemoguće da znam da li je Tomazi bio u neregularnoj poziciji ili ne iz perspektive koju sam imao."

Ekvadorac je ipak priznao jedan propust:

"Sun-Hon Hvang je pokosio Zambrotu u 72. minutu. To je jedina situacija zbog koje sam godinama toliko razmišljao. Da se vratim, dao bih Korejcu crveni karton. Ja sam čovek, preuzimam odgovornost za svaku ispravnu ili pogrešnu odluku donetu tokom sudijske karijere. Ono u šta možete da budete sigurni je da nikada nisam želeo da favorizujem bilo koga na terenu. Fifa je otvorila istragu posle tog meča, a u decembru 2002. proglašen sam nevinim. Nisam počinio nikakvu nepravilnost u tom susretu."

MANJE VINA, MANJE VINA...

2002: Francuska - Senegal 0:1

Da će prvi šampionat na azijskom kontinentu biti pun iznenađenja potrudio se Senegal već na otvaranju. Iako nije mogla da računa na povređenog Zinedina Zidana, izgledalo je da Francuska, branilac titule, ima jači tim od onoga koji je četiri godine ranije osvojio krunu kod kuće. Uz to, bila je i vladajući šampion Evrope, pa su je skoro svi videli u samoj završnici...

"Mnogi igrači su digli nos posle svetske titule iz 1998. Sponzori su bili svuda, želeli su da naplate naš uspeh. Trebalo je da se fokusiramo Mundijal 2002, ali nismo, jer je uvek trebalo da prisustvujemo svečanostima, rukovanju ili fotografisanju. Bili smo okruženi ljudima koji su nam govorili da smo najbolji, da ne možemo da izgubimo. I ja sam pomalo izgubio glavu. Bio je haos", iskreno je pričao Emanuel Peti.

Da je đavo odneo šalu, Peti je shvatio neposredno pre duela sa Senegalom, kada su do medija procurile informacije da je u bazi francuskog nacionalnog tima održana raskošna večera reprezentacije na kojoj je služeno vino iz boca koje koštaju 5.000 evra. Naručilac gozbe je bio predsednik federacije Klod Simon koji je ugostio 40 agenata igrača i predstavnika sponzora.

Papa Diop postiže jedini gol na meču Seenegal - Francuska (Reuters)

A Senegal? Iako debitant, nije se uplašio veličine Francuske, niti grandioznosti svetske pozornice, ali daleko skromnije se pripremao za istorisjki dan.

"Ćaskali smo pre meča. (Selektor) Bruno Mecu je ušao u svlačionicu i provuko ruku kroz kosu, kao što je imao običaj da radi. Onda je rekao: Šta ja uopšte mogu da vam kažem? Već smo dugo zajedno. Znam vas sve tako dobro. Vi ste luda družina. Znam da će večeras, pošto se meč završi, ljudi da pričaju o vama širom sveta, ustanite i pokažite mi za šta ste sposobni. Bilo je sjajno. Nismo morali ništa da kažemo. Pogledao nas je i znao da možemo da pobedimo", prisetio se El Hadži Dijuf.

Papa Buba Diop je golom u 30. minutu Senegalu odškrinuo vrata večnosti...

"Na poluvremenu smo ušli u svlačionicu s velikim osmesima na licima. Bacali smo jedni drugima 'petice'. Kada je Bruno to video, iznervirao se: Momci, još nije gotovo, ostalo je još 45-50 minuta igre, možete jedni drugima bacate 'petice' nakon meča. To je bilo upravo ono što nam je trebalo", pojasnio je Dijuf.

Načete svetske šampione kasnije su dokusurili Urugvaj (0:0) i Danska (0:2), pa su osramoćeni morali kući posle prve faze.

Senegal je kao neporažen stigao do osmine finala. Pobedio je posle produžetaka Švedsku (2:1), a četvrtfinalu ga je zaustavila Turska, takođe posle produžetka, golom Ilhana u 94. minutu.

Jedan od junaka istorijskog putovanja Senegela, Papa Diop, kome je po završetku karijere dijagnostikovano da boluje od amiotrofične lateralne skleroze, nije imao sreću da gleda današnji put drugog junaka iz 2002, Alijua Sisea, kako sa selektorske klupe predvodi novu generaciju Lavova Terange koji će na dvogodišnjicu njegove smrti (29. novembar) igrati duel sa Ekvadorom, verovatno odlučujući za drugu fazu.

POBEDA VREDNA 10.000.000 EVRA

2014: Italija - Kostarika 0:1

Eh, da je Kostarika u deulu sa Španijom (0:7) na golu imala onog Kejlora Navasa koji je pre osam godina "zakucao" ime Italije treći put na listu najvećih senzacija Mudijala...

Doputovali su tada Kostarikanci u grupu smrti sa Italijom, Engleskom i Urugvajem već prežaljeni. Ali posle mečeva sa njima, u žalosti su bili Italija i Engleska kojima su u pet dana oduzeli isto toliko bodova i poslali ih kući. Pošto su preokrenuli meč protiv Urugvajaca (3:1), mnogi su pomislili da je to bio Kostarikacima samo srećan dan i da nemaju šta da traže protiv Italijana.

Navas i društvo su ipak pokazali drugačije. Sa svakom uspešnom odbranom čuvar mreže Kostarike je "sakupljao" za obeštećenje koje Real treba za njega da plati Levanteu (10.000.000 evra). Ali i sve više je ruinirali moral Azura koji nijednom nisu pogodili metu, dok je Brajan Ruiz jednom, ali vredno, matirao opet baksuznog Bufona. Utrčao je između "pospanih" Đorđa Kjelinija i Matea Darmijana i glavom poslao loptu u prečku koja se odbila iza leđa Bufona, za Kostariku sa prave strane gol linije...

Italijani se od tog šoka nisu oporavili ne samo do kraja utakmice, nego i u narednom susretu sa Urugvajem (0:1). Kostarikanci na krilima tog trijumfa rutinski su odradili posao sa Engleskom u meču bez preteranog značaja (0:0), jer su već bili osvojili prvo mesto, dok je rival gledao red letenja za Ostrvo.

Zatim su na penale eliminisali Grke (5:3) posle 1:1 u 120 minuta, a onda su sa iste razdaljine tačku na njihovu bajku stavili Holanđani (4:3) iako nisu uspeli da im daju gol u 120 minuta.

Istini za volju, bilo je još nekih priličnih iznenađenja poput pobede Kube nad Rumunijom 2:1 (1938), Severne Irske nad Španijom 1:0 (1982), Bugarske nad Argentinom u grupnoj fazi ili nad Nemačkom 2:1 u četvrtfinalu 1994, pa koji dan ranije Irske nad Italijom, ili Švajcarke prptuv Španije (1:0) na startu Mundijala 2010...

Jedna od Navasovih odbrana na meču sa Italijanima (AFP)

Ali ako FIFA smatra da su deset opisanih utakmica najveće senzacije, naravno dopunjene na početku pomenutim slavljima Saudijske Arabije i Japana, onda nema mnogo mesta za polemisanje. Mada, ukusi su različiti, ali je najlošiji ukus poraza...

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Padaj silo, uz poneku nepravdu: Ne mogu senzacije na Mundijalima bez Srba

Uživo

Fudbal

Tenis

eFudbal

Bejzbol

Stoni tenis

Dota

Najava mečeva