Prst sudbine: U mlađim kategorijama bio ispred Mitrovića, danas navija za njega iz fudbalske penzije

/Od dopisnika Mozzart Sporta iz Bačke Topole/

Govorio je nedavno Nedeljko Kostić u izjavi za Mozzart Sport da je u Partizanovoj generaciji čiji je deo bio Aleksandar Mitrović igrao jedan napadač ispred njega, kojem je upravo sadašni golgeter Fulama bio rezerva. Radi se Nikoli Mandiću, momku rođenom 1994. godine u Apatinu. Nekada velikoj nadi i talentu srpskog fudbala, koji je spletom okolnosti završio karijeru 2020. godine.

Prve korake je napravio u rodnom mestu, put ga je zatim doveo u Partizan gde mu je između ostalih i Mitrović bio saigrač.

„Počeo sam karijeru u Apatinu i, eto, Partizan me je gledao po tim turnirima. Igrao sam i za selekciju regiona Vojvodine. Prvo sam bio štoper pa sam prebačen na centarfora“, počeo je Mandić razgovor za Mozzart Sport .

Igrač Partizana postao je sa 14 godina.

„Ta naša generacija ’94 je bila izuzetno talentovana. Ja sam igrao u špicu sa Džigijem (Nikolom) Ninkovićem, koji je po meni bio najtalentovaniji u našoj generaciji. Od svih igrača sa kojima sam igrao Džigi je sigurno najbolji. Kakav pregled igre, pas... Bio je izvanredan igrač i žao mi je što nije imao više uspeha. Taman je krenuo da se vraća i doživeo je tu saobraćajku... Sad je već kasno da se vrati u nekadašnju formu. Bio je tu i Stefan Savić, ne onaj iz Atletika, već imenjak i prezimenjak istog, ali ovaj da je hteo, veruj mi bio bi bolji štoper jer je bio strašan igrač. Služio se sa obe noge. Mislim da je i on okončao karijeru. Marko Živković je isto bio sa nama, igrao na desnom beku, pa Luka Stojanović. Naravno, Lazar Marković i Aleksandar Mitrović takođe. Lazar je bio hitar, brz, ne možeš ga uhvatiti - veliki talenat. Po meni je greška što je posle onakve sezone u Portugalu otišao u Liverpul. Nije bio za njega onakav sistem Brendana Rodžersa, koji je Markovića stavljao na ful-beka, što po meni nije pozicija za njega. Druga stvar su povrede koje su, takođe uticale na njegovu karijeru“, navodi Nikola Mandić.

Mitrović nije bio u prvom planu tada, čak je izgledalo da neće napraviti ozbiljnu karijeru. Međutim, danas kada se spomene njegovo ime, zna se da je reč o najboljem strelcu u istoriji reprezentacije Srbije.

„Mitrović je kod nas u timu dobijao šansu na kašičicu, bio je negde tek treći ili četvrti izbor u napadu. Naravno, ne može da se zanemari njegov rad i trud, vredno je trenirao, išao u teretanu, i to je po meni glavni razlog njegovog uspeha danas. Ali tada je bio, što se kaže, 'luda glava'. Falila mu je kod nas u timu visina, mada je imao uvek odličnu igru glavom. Drago mi je zbog Aleksandra što je danas tu gde jeste i presrećan sam kada ga vidim u reprezentaciji. Volim kada bilo ko od dece koja se opredele za fudbal uspe. Posle Partizana smo zajedno prešli u Teleoptik i tu je Mitrović počeo da igra, jer je trener Rašović forsirao takav stil i bio mu je potreban 'target-men'. On je bio tip igrača koji igra na snagu, gradi se, zadržava loptu i ponavljam - igra odlično glavom".

Međutim, kako Mitrović kreće da igra u Teleoptiku tako Mandić gubi mesto i bliži se njegov odlazak iz Partizana. Nije bilo dovoljno ni što je dospeo do reprezentacije Srbije za igrače do 17 godina.

„Ja sam pola godine igrao za Teleoptik i posle se vratio u omladince Partizana. Došao sam u Zemun kao reprezentativac, sa kadetskom reprezentacijom Srbije sam igrao na Evropskom prvenstvu, bili smo u grupi sa Danskom, Engleskom i Francuskom i ja sam baš postigao gol protiv Francuza na asistenciju Ninkovića. Međutim, tada me zadesila smrt oca, koji mi je bio najveća podrška. Izgubio sam kompas i mislim da je to i kasnije uticalo na moju dalju karijeru“, navodi Mandić.

Aleksandar Mitrović (©MN Press)

Mandića fudbalski put dalje vodi u Jagodinu, koja tada ima odličan tim i osvaja Kup Srbije. Ipak, za njega nije bilo mesta u ekipi Sima Krunića. Karijera mu tada kreće silaznom putanjom i pre dve godine odlučuje da prestane s aktivnim bavljenjem fudbalom.

„Otišao sam u Jagodinu gde nisam dobio priliku da igram. U napadu su bili kapiten Popaj Stojanović, koji je tada bio najbolji strelac lige i Đenić. Jagodina je osvojila Kup te sezone, ali ja nisam bio učesnik toga. Jurili su rezultat, bila je velika konkurencija i nisam uspeo da se izborim za minutažu kod trenera Krunića. Put me je dalje odveo u Ćupriju na pozajmicu, a zatim sam se selio po nižim ligama: Feniks, Apatin, dva puta Prigrevica. Negde 2016. godine sam prestao ozbiljnije da se bavim fudbalom i posle toga sam igrao iz ljubavi. Bilo je i nekih stvari koje sam video da se rade u našem fudbalu, što me je takođe nateralo da odustanem. Trenutno sam u Nemačkoj gde radim, imam porodicu i to mi je ulepšalo život“, ističe za Mandić za kraj.