Dan koji je Novak Đoković čekao 30 godina

Sa četiri godine je uzeo reket u ruke. Dobio ga je za rođendan, roditelji su mu ispunili želju. I odmah je istrčao napolje da igra tenis. Danas, 30 godina kasnije, Novak Đoković je na korak da ostvari svoj najveći dan koji sanja od tog prvog trenutka kada je zamahnuo reketom. Danas je taj dan koji je čekao 30 leta – da udari pečat na zvanje Najvećeg svih vremena.

Da, samo da udari pečat, da bi i onim poslednjim koji se grozničavo drže za argument broja osvojenih grend slemova, dokazao ono što 90 odsto sveta, od navijača do teniskih stručnjaka, već govori: Novak Đoković je najbolji teniser koji je ikada hodao ovom planetom.

Danas u finalu Vimbldona svetski broj jedan ima priliku da osvoji 20. grend slem trofej u karijeri, da se izjednači sa Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom, da stavi tu preostalu ciglu na svoj mukotrpno, ali dominantno sagrađeni tron, jer je u svim ostalim rekordima, najvećim peharima, zarađenim dolarima, uveliko prešišao Švajcarca i Španca.

15:00: (1.32) Đoković – Beretini (4.15)

Na toj poslednjoj prepreci pred srpskim asom stoji Mateo Beretini (nedelja, 15.00). Izazivač iz Italije koji je prvi put u karijeri došao u finale grend slema. Igra sjajno. Svi ga udarci slušaju. Ne pada pod pritiskom. Ima čemu da se nada. Bar je tako izgledao do današnjeg finala. Ipak, taj poslednji meč, kada se krajičkom oka vidi trofej koji čeka novog vlasnika, neka je „druga živuljka“. Igra se dok je na leđima breme od stotinu tona. Beretini se sa tim do sada nije susretao. Đoković jeste 29 puta. Od toga je 19 puta našao put do pehara.

Pored kvaliteta, jer broj jedan je broj jedan, jer rekordi govore za sebe, kao i rezultati iz ove sezone, na Novakovoj strani je kao ogroman adut to iskustvo što ga u finalu baš ništa ne može iznenaditi. Sve je on već video: i taj teren i tu publiku koja sigurno neće biti ni ovog puta na njegovoj strani, video je i dve meč lopte najvećeg protivnika, koje je pretvorio u svoju pobedu. A, viđao je i trijumfe od 3:0, blistave sprinteve do trofeja. Što bi rekao Njegoš, „sve što biva i što može biti, njemu ništa nije nepoznato“.

Pored najboljeg na svetu, koji ima nenadmašan nivo igre, imaće Beretini još jedno opterećenje u glavi: to što mora da igra od prvog do poslednjeg poena „200 na sat“. A, kako igrati tri-četiri sata tako, ne promašivati, ne posustajati, ne gubiti snagu? Jer, na drugoj strani terena je zver koja namiriše sekundu slabosti u protivnikovoj igri i slomi ga u tri poteza kao slamčicu.

Groblje snova i izgubljena generacija svetskog tenisa pod nogama velike trojke

Ovo nije (ni blizu) poslednja Novakova šansa za stizanje Rodžera i Rafe

Đoković ima do sada nezapamćenu sposobnost u svetu sporta da u sekundi obriše pamćenje na bilo šta loše što bi ga izbacilo iz takta. Misli mu ne lutaju, pogotovo kada je premija veliki trofej. Može li i Italijan tako? Da kad mu zadrhti ruka, ne pomisli na slom kakav je doživeo Cicipas na Rolan Garosu, koji je posle dva seta već držao pehar jednom rukom.

Imaće Beretini i dodatni motiv, da nedelju učini velikom za italijansku naciju, jer će oči miliona azura što iz matice, što iz rasejanja, biti danas uprte ceo dan u London.

Ali, sa druge strane mreže biće titan, gigant, kojem nije problem ni da stoji sam na vetrometini dok uraganska podrška s tribina daje krila njegovom rivalu. Samo mu dajte reket u ruke i „stay calm“. Novak ekspres poleće po trofej. Za taj finalni istorijski pečat.