PRELAZZI: O srcu, smehu i danskim kolačićima

Ako u ovom tekstu bude melanholije i patetike, neka nam ne bude zamereno, jer melanholija i patetika su verne pratiteljke tuge, smrti i seoba.

Protekle nedelje otišao je još jedan naš kolega, jedan od onih divnih ljudi koji su pre svega prijatelji, pa tek potom profesionalci.

I opet je bilo posmrtnih govora, komemoracija, opet je bilo priče o nebeskim redakcijama – kakve smo sreće mi novinari, naravno da postoji neka redakcija i tamo negde, i rokovi koje treba ispoštovati, i političari i ini snagatori koji te zovu i pritiskaju i mole i prete – i opet je bilo, kao što uvek bude kada neko ode, razmišljanja o tome da li je sve tako moralo biti i kako živimo ovaj jedan život.

Naš se prijatelj i kolega, kažu, samo srušio nasred ulice, tako, pred očima mnogih, i nije mu bilo pomoći. Tako se kaže, to je dobra poštapalica, “nije mu bilo pomoći”, a nekad je, eto, baš to istina.

Šta bi danas on, da može, radio drugačije? Valjda bi ga porodica i drugari naterali da nešto promeni, da se, i to je dobra poštapalica, “dozove pameti”, pa da u toj drugoj šansi radi samo ono što mu se sviđa, da ne trpi nikog i ništa što mu, doslovno i preneseno, diže pritisak.

Kristijan Eriksen, jer sada pričamo o srcu – doslovno i preneseno – isto se samo srušio nasred ulice, tako, pred očima mnogih. Nekoliko desetina miliona, otprilike.

Kapitenu i najboljem igraču Danske, velika je razlika u svemu, a u tome je najveća, “bilo je pomoći”, i njemu neka je zanavek nazdravlje, preživeo je i taj dan u Kopenhagenu i mnoge druge dane, i opet izašao da radi ono što najviše voli.

A kad Kristijan Eriksen radi ono što najviše voli, kad razgovara sa loptom i priča joj priče, kao kad izvedeš najlepšu devojku u gradu na večeru pa je toliko zasmejavaš da cela kafana gleda u njene zube i čuje njen smeh, i polovina te gleda zadivljeno, a druga polovina je ljubomorna, to je nešto što treba videti, to je nešto što treba doživeti.

Doslovno i preneseno.

Kristijan Eriksen na promociju u Brentfordu (©Reuters)

Nije ovo tekst o Kristijanu Eriksenu kao igraču, taj tekst ne mora ni da se piše, i nadahnuti pasusi bi ga prilično banalizovali; ovo je tekst o drugim šansama, životu kao takvom, i onome što sa njime treba da radiš kada ti se desi – a bolje da se nikad ne desi, bolje da ostanemo živi i zdravi i ne upoznamo tu dramu – da ga sagledaš i sa one druge strane, odakle mahom povratka nema.

Danski maestro ovih dana je ponovo u žiži javnosti, i ostrvske i skandinavske, napokon isključivo iz sportskih razloga. Kao da ništa bilo nije (a kako je izgledao proletos u Premijer ligi, moglo bi i da vam se oprosti ako ste zaboravili ono potresno popodne na Parkenu), kao da je “samo” vrhunski fudbaler (pa i jeste!), a ne još i “preživeli”, kao da je fudbal samo radost, a ne i grozničavi trenuci kada srce prestane da radi.

Gde će Kristijan Eriksen? Da li će ostati u Brentfordu – čini se da je povratak u Totenhem isključen i pre nego što je toj priči dozvoljeno da se zalaufa, i možemo samo da nagađamo koliko je zapravo ostalo zle krvi između Eriksena i Danijela Livija – ili će ga Erik ten Hag nagovoriti, uz pominjanje Ajaksa i obećanje o novoj (r)evoluciji, da mu se pridruži u Mančester Junajtedu?

Nije to saga koja može, po uticaju na narednu sezonu, a kamoli po novčanim iznosima, da se meri sa Halandom, Levandovskim ili Pogbom, pa baš zato je mnogo zanimljivija. A možda, recimo i to tako, i mnogo važnija.

Može se Eriksenova dilema lako svesti i na priču o propadanju jednog giganta i teškim zadatkom pred Ten Hagom da, za početak, zauzda to klizište na Old Trafordu, ojača ga nekom armaturom, pa onda natenane, i krajnje pažljivo, na njemu počne da gradi.

Jer da vam je pre samo pet godina, a o (straho)vladavini ser Aleksa Fergusona da i ne govorimo, neko rekao da će jedan od nesumnjivo najnadarenijih tehničara i kreativaca u Premijer ligi dugo vagati između Mančester Junajteda, brendom i institucijom, i minijaturnog Brentforda, na čiji ceo stadion može da se spakuje Stretford End, i da će negde u vrelim junskim danima izgledati da je bliži ostanku u Londonu...

Old Traford je bio “Teatar snova” ne samo zato što su se na njemu neke fantazije ostvarivale, nego i zato što je bilo malo onih što nisu maštali da se na njemu pokažu i dokažu. Vazda krcate tribine, redovna borba za najveće titule, evropske noći i svlačionica u kojoj tarete laktove i štucne sa najznačajnijim imenima ove igre...

Danas tu dolaze oni koji se nisu snašli drugde ili oni koji i dalje iracionalno misle da je Junajted i dalje na prvom mestu u gradu, samo je pitanje vremena i trenera.

Danas se Kristijan Eriksen lomi, i niko mu ne bi zamerio ako bi se zahvalio Ten Hagu, ma ne bi se ni Ajaks ljutio.

Samo, to to mora da ima više veze sa Parkenom i sa drugim šansama nego sa brojem nula na čeku ponuđenom ovom poželjnom “slobodnom agentu”.

Šta biste, stvarno, uradili drugačije da vam, kao što našem dobrom i duhovitom kolegi nije, život da drugu šansu?

Sve, verovatno: znali biste da nije sve u novcu, heh, čuješ ti to, znali biste da nije ništa u novcu, pa biste znali da nije ni u slavi.

Da je u životu važno da si živ, i zdrav, i da se smeješ, i da to malo vremena što smo ovde provedeš okružen ljudima koje voliš i koji te vole.

Zato je Eriksenu važan Brentford: i zbog vere u njega, i zbog svih onih osmeha na terenu u tih desetak utakmica koliko je odigrao u drugom delu premijerligaške sezone, ali i zbog Tomasa Franka i taman dovoljno Danaca da mogu da sastave jednu jaku ekipu za mali fudbal, i da imaju rezerve.

Danska je ono što je Kristijanu Eriksenu ključno – pokazao je to i nedavnim nastupima u Ligi nacija za uzbudljivu selekciju što je, i za Eriksena i na konto svog kvaliteta, pre dve godine na tužan, bogme i ružan način ostala bez finala Evropskog prvenstva i susreta sa Italijom – i na kantar mora da stavi i da će među “Pčelicama” biti prva violina, i to na poziciji koju želi i koju voli, a da bi među “Đavolima” morao da se gura za loptu sa mlađim Brunom Fernandešom.

To nije zanemarljiv teg uoči Mundijala u Kataru, projektovanog da bude vrhunac ove generacije Danske.

Podrška navijača u Danskoj kad mu je bilo najteže (©Reuters)

Otrovno bi se, naravno, to sve reklo drugačije: nisi valjda lud, Kristijane, da ovu drugu, nenadanu šansu za život, protraćiš na mestu koje je u poslednje vreme, pardon na neumesnom poređenju, sahranilo više karijera nego što ih je oživelo.

U neku ruku bi, posebno sa De Jongom na horizontu, i Ten Hagu i Junajtedu bilo bolje da ih Eriksen odbije, da mogu da se “revitalizaciji” – ili koji je već termin, ako je ijedan više, prikladan za to što Junajted pokušava sezonama unatrag – posvete sa novim, mladim ljudima, poželjno bez stava o “starom Junajtedu”.

Ali, ako im na kraju svega i pruži ruku i pozdravi se sa simpatičnim Brentfordom, što podseća na one kutije danskih kolačića u kojima, zamislite, nisu igle, konci i pozamanterija nego baš puterasti i ukusni slatkiši, spremni za umakanje u drugu sezonu Premijer lige, ako ipak ode na Old Traford, to neće biti zbog novca, ni zbog slave.

Biće jer je Kristijan Eriksen shvatio da će biti osmeha i zabave, i da se baš to uklapa u njegov drugi, novi, drugačiji život.