PRELAZZI: Sezona je pijana

Ova je sezona pijana, nemamo drugo objašnjenje.

A nije tako mislila.

Izašla je samo na pićence, još je usput ubeđivala sebe i druge kako će da uzme sok i kafu i ratluk, trebalo je to da bude još jedno dosadno veče koje će se završiti na dobro poznati način: oni koji imaju najviše para otići će skupocenim džipovima u svoje vile i duplekse, oni drugi ostaće da drežde na novembarskoj studeni čekajući noćni prevoz koji možda i neće doći.

Tako je bilo zapisano, čak i u najveselijim prognozama napisanim uoči početka.

A pogledajte je sada.

Tetura se okolo, unosi se ljudima u face, cereka se iz čista mira, zove muziku i kiti je ljubičastim banknotama, fantazira, pravi razne gluposti i j...no se vrhunski zabavlja.

Gde ste krenuli, vidite kako je dobro, viče ova sezona Premijer lige i zove na after; obećava da žurka neće stati, i ne misli previše o onome šta će biti sutra.

Zaista, kako drugačije nego maliganima i objasniti ovu gužvu na vrhu tabele koja će nas u narednih deset dana – a onda dva "jaka" derbija, ne zna se koji je slasniji, no doći ćemo do njih – posmatrati sa svih sajtova i kladioničarskih lista?

Mislili smo, ma šta mislili, znali smo da će Siti opet da uništi svaku pomisao na neizvesnost, i nadali se da ćemo se u najboljem slučaju do decembra nadati da neko može s njima da trči, smatrali da "rekonstrukcije" Liverpula i Totenhema mogu eventualno da daju rezultat za godinu-dve, a ona Junajtedova, to već ne zna ni Bobi Čarlton odozgo...

Čelsijevo „ja“ protiv Mančester Sitija (©Reuters)

Kako razumeti i sve one preokrete, autsajdere koji ne odustaju, Čelsije koji čelsijaju, Mančestere koji junajteduju a opet su tu nadomak mesta koje vodi u Ligu šampiona, činjenicu da do nastanka ovih redova nijedan – eto male lekcije za Mozzart Bet Superligu, primetiće mnogi gorko – menadžer još nije dobio otkaz, a skoro je trećina šampionata?

Kako racionalizovati onih magičnih 4:4 na Stamford bridžu koji su nas uz vatromet poslali na pauzu, da na njoj, uprkos iščekivanju velikog rezultata i dobrih vesti iz Srbije, jedva čekamo da se vrati ovaj poslednji reprezentativni prozor, pa da uđemo u sprint sve do Nove godine.

I Liga šampiona tu zna da zasmeta, posebno sada kada smo neki odavde izgubili navijačko interesovanje.

Samo, znamo šta obično dolazi posle pijanstva, posebno ako je bilo ovako naglo, neočekivano i sladunjavo, kao što je bilo i jeste prvih 12 kola sezone 23/24.

Probudiće se ova luda sezona sa glavom većom od one koju na ramenima nosa Kris Vud, proklinjaće sebe što se ovoliko zabavljala i što nije mislila da je sutra još jedan radni dan, možda čak bude grlila i lavor ili šolju i govorila "neću nikad više", želeći da se vrate oni dosadni meseci kada bi Siti nabio sve i svakog (a ne znači da neće)...

Sem ako...

Zna se šta je jedini lek za mamurluk, dobro, drugi jedini lek za mamurluk, ako se ne računa ono o dva sna (a taman se dva ranozimska mogu uglaviti do tog 25. novembra, kada će se krug ponovo zavrteti).

Još jednu, da se iznivelišeš, pa da nastaviš...

A ako se to desi, ako u subotu za deset dana od 13:30 – eh, ko će to dočekati! – Mančester siti i Liverpul prikažu još jednu omamljujuću predstavu koja će nas sve ostaviti bez daha?

Pa ako pola sata kasnije na Sent Džejms parku bude prštalo kao da opet gostuje PSŽ, a ne "samo" Čelsi koji pokazuje najbolje i najgore odlike Poketinovog Totenhema?

Pa ako sutradan u utakmici koju su neki nazvali "borbom za titulu", ili makar "borbom izazivača", dva tima koja igraju najlepršaviji, najnapadačkiji fudbal u ligi, sa dva harizmatična trenera – svako na svoj način, da se ogradimo – budu ponudili hranu za dušu taman u terminu ručka? Mislimo na Totenhem i Aston Vilu, Emerija i Postekoglua, Sona i Mekgina, naravno...

Ako se žurka nastavi, ako se i dalje bude točilo onako na angro, onda ćemo sasvim legitimno moći da postavimo pitanje: da li nam se to sprema najbolja sezona u istoriji Premijer lige.

Novi momci u gradu (©Reuters)

Neka bude da preterujemo, neka bude da nas je ponelo, posebno što će gledaoci i navijači sa nešto dužim stazom odmah podsetiti na nekoliko godina koje se mogu pobiti za to prestižno zvanje.

Neko bi se odmah setio one prve "arapske" titule Sitija, izvojevane u poslednjim sekundama proleća 2012. godine, nego bi rekao da je trka Liverpula i Gvardiolinog tima do 100 bodova bila najluđa, ili da je to bila ona od pre dva proleća, slična a toliko različita, neko bi se umešao, pa čekajte, ako već govorimo o pijanstvu, nije li to Lester Siti, ili, sada već treba biti malo mator, prva sezona Arsena Vengera kada dostiže minus od 12 bodova i zadaje prvi udarac ser Aleksu Fergusonu...

Možda ona sa klizanjem Stivena Džerarda? Možda trka učetvoro između Čelsija, Arsenala, Lidsa i Junajteda 1999, kada "Crveni đavoli" stižu na vrh preokretom protiv Totenhema, zapravo generalnom probom za ono što će uslediti u Barseloni protiv Bajerna, za "tripletu" o kojoj se i dalje raspredaju bajke.

Sve te sezone imale su "nešto", ali i ono "nešto" što im je nedostajalo: ili je bilo premalo relevantnih timova, ili su vam konačni pobednici bili antipatični, ili je, na kraju krajeva, Premijer liga bila slabija od španske ili Kalča.

Sada tih problema nema. Sada je Liga sama u separeu, vrte se ture, muzika je samo kod nje.

Sezona je pijana, i zove na after.