Delač za MOZZART Sport: U Čelsiju gledaju svaku utakmicu Vojvodine

U potrazi za golmanom Vojvodina je ovog leta otišla tamo gde srpski klubovi retko idu – u Hrvatsku. I napravila pravu stvar, jer jednom od najboljih mladih čuvara mreže iz nekadašnje jugoslovenske republike Mateju Delaču nije trebalo dosta vremena da delima objasni čime je pre četiri leta zavredeo ugovor moćnog Čelsija. I njemu se posrećilo, jer već ima više nastupa za Lale nego za Vitese, Dinamo iz Buđejovica i Vitoriju Gimarais, na sve tri prošle pozajmice zajedno. Na razočaranje dušebrižnika s obe strane Dunava...
"Nisam imao dileme, predrasuda ili strahova u vezi s dolaskom u Vojvodinu, Novi Sad i Srbiju. Ni porodica ni drugi meni bliski i važni ljudi nisu me odvraćali od toga. Naprotiv. Bilo je sumnji i negativnih komentara u jednom delu javnosti i medija u Hrvatskoj, ali ništa me nije nateralo da se predomislim. Razmišljam svojom glavom i radim ono što mislim da je dobro za mene. Nadam se da će jednog dana slični transferi biti normalna i česta pojava, da će neke moje buduće kolege bez tuđih mrštenja i reakcija odlaziti iz Dinama u Partizan ili recimo iz Vojvodine i Zvezde u Hajduk", počinje priču 21-godišnji Matej Delač za MOZZART Sport.

Koliko je bilo potrebno poziva Vošinog potpredsednika i bivšeg Čelsijevog napadača Mateje Kežmana da biste pristali na ovu selidbu?
"Što se mene tiče, stvar je bila rešena i pre prvog razgovora nas dvojice, još onda kada me je pozvao Čelsijev trener golmana Kristof Lolihon. Objasnio mi je sve okolnosti i prednosti pozajmice Vojvodini, a kako je to neko kome mnogo verujem i s kim imam isto mišljenje o mnogo čemu, bez mnogo potpitanja sam prihvatio predloženu ideju. Posle toga je samo ostalo da klubovi dogovore detalje mog privremenog rada na Karađorđu. Nisam se pokajao."

Došli ste da biste spasli ili oživeli karijeru posle četiri pozajmice na kojima ste, ne računajući poslednju prolećnu epizodu u matičnom Interu iz Zaprešića, uglavnom sedeli na klupi ili na tribinama?
"Ne bih tako fatalistički posmatrao i komentarisao epizode u Holandiji, Češkoj, Portugalu i mom Interu. Jeste da sam od svake više očekivao, ali pored toga što pozajmljeni igrači najčešće nemaju isti tretman kao oni što su pod ugovorom, na svakoj pozajmici je bilo nepredviđenih okolnosti ili objektivnih prepreka. Na moju štetu. Čak i u Dinamu iz Buđejovica, gde sam završio na predlog odličnog golmana, dobrog čoveka i divnog kolege Petra Čeha. Uzeli su me na njegovu ličnu preporuku i obećali mu da ću biti prvi izbor, a ispalo je drugačije. Jeste da u Vojvodini konačno imam potrebnu minutažu i kontinuitet, ali nije da žalim za vremenom provedenim u drugim sredinama."

Ponovo biste krenuli putem kojim ste pošli 2009, kada vas je Čelsi kupio za veliki novac? Ili mislite da se taj transfer prerano desio za momka od 17 leta?
"Ne znam ko bi odbio poziv takvog kluba, ma koliko godina imao. Uopšte ne mislim da sam napravio pogrešan izbor. Možda se stvari nisu razvijale onako sam zamišljao i želeo, ali svaka me je pozajmica nečemu naučila. Holandija, Češka i Portugal imaju svoje škole fudbala, pa sam od sve tri nešto pokupio. Nije svejedno u tom osetljivom uzrastu tako često se prilagođavati nepoznatim sredinama, ali ja sam i to uspeo. I ranije sazreo, savladao sam i tri nova jezika. Da, ponovo bih krenuo istim putem."

Nadate li se povratku u Englesku i pravom početku na Stamford Bridžu? Koliko je to realno?
"Verujem u budućnost u Čelsiju, s kojim imam još jednu godinu ugovora. A da oni ne računaju na mene ne bi pratili svaki moj korak u Vojvodini. Posle svake takmičarske ili test-utakmice šaljem snimke mojih odbrana Linholnu, koji je u London stigao s Čehom iz Rena. A onda on mejlom podrobno iskomentariše i najsitniji detalj tih intervencija. S tačnim objašnjenjima, uputstvima i zadacima. Slušam i radim sve što mi traži i takođe vrsni trener golmana Vojvodine, ali reč Lolihona je za mene zakon."  

"VOLIM DA BRANIM PENALE"

Jeste li u međuvremenu usavršili intervencije na šuteve s penala, s kojom ste se proslavili na debiju u hrvatskom prvenstvu, kada ste kao šesnaestogodišnjak "pročitali" čuvenog Davora Vugrineca?
"Ne znam šta bih vam rekao, jer od tada nisam imao dovoljno prilika za to na takmičarskim mečevima. Volim i mislim da umem da branim penale, ali daleko od toga da sam majstor za jedanaesterce. To su, na primer, Španac Pepe Rejna i Slovenac Samir Handanovič. Setite se samo broja njihovih uspešnih reakcija na šuteve s bele tačke u nekim sezonama."

Vaše odbrane nisu bile dovoljne da Vojvodina ostane u Evropi. Da li se moglo više protiv Šerifa?
"Imali smo šanse u Moldaviji, ali trebalo bi biti realan i pošten, pa reći da su bili bolji od nas u tom meču. Mi smo Ligu Evrope ispustili u novosadskoj utakmici. Mislim pre svega na drugo poluvreme i igrača više u tih 45 minuta. Nažalost, nismo se posle mnogo godina plasirali u neko UEFA takmičenje, ali za utehu nam ostaje makar to što smo pre duela sa Šerifom bili rezultatski najuspešniji tim u kvalifikacijma. Računajući i borbu za Ligu šampiona."

Vaš sadašnji klub decenijama ne uspeva da dobije šampionsku bitku s Partizanom i Crvenom zvezdom. Može li ova sezona to da promeni, pogotovo posle pobede nad crno-belima?
"Ne bih da se zalećem s prognozama, još manje da obećavam osvajanje titule, čak ni trofeja u kupu. Idemo redom, pa dokle doguramo. Većina momaka nije navikla da igra u isto vreme evropsko i domaće takmičenje, zbog čega se desilo da slabije počnemo prvenstvo. Samo da uđemo u seriju pobeda..."

Je li srpski fudbal jednako loš kao hrvatski, gori ili bolji od onog u Hrvatskoj nogometnoj ligi?
"Čini mi se da su tu negde po kvalitetu. S tom razlikom što je on u Hrvatskoj nešto izjednačeniji, najviše zbog manjeg broja klubova, rekao bih. Mislim da je 16 ekipa previše za JSL. Dvanaest bi bila puna mera, možda čak i 10 kao u HNL. Kad-tad mora da se prekine s kompromisima raznih vrsta. Mi smo već prošli kroz to."

Kažete često da baš cenite Baneta Ivanovića. Čime vas je to zadužio kapiten Orlova?
"Načinom na koji me je dočekao i prihvatio kada sam stigao u Čelsi. I bio uz mene na svakim sledećim pripremama Plavaca, do mojih odlazaka na pozajmice. I danas često pričamo. Volim da čujem njegovo mišljenje i poslušam savete. Nemanja Matić me je takođe zadužio. I on mi je bio pri ruci kada sam došao na Stamford Bridžu. Posle smo zajedno sa Slobodanom Rajkovićem proveli neko vreme u Viteseu. Bila su to lepa druženja."

"FUDBALERI IMAJU PREVIŠE SLOBODNOG VREMENA"

Miran i tih kao da je odrastao u vojvođanskoj ravnici, Delač na atipičan način za fudbalere troši slobodno vreme, za koje kaže da ga imaju i previše, mada ne vole da pričaju o tome. Matej posle treninga i utakmica najčešće ide pravo kući, gde se najviše druži s knjigom, i to uglavnom duhovnog sadržaja.
"Da se ne lažemo, mi fudbaleri obično nemamo više od tri sata obaveza dnevno, što nam ostavlja sasvim dovoljno vremena za relaksaciju, edukaciju, razonodu i provod. Ko šta i koliko voli. Ja najradije čitam knjige iz sveta religije, koju sam otkrio još kao dečak, uz mamu, dok je radila u katoličkom domu za nezbrinutu decu. Sednem i ja povremeno s društvom na piće ili izađem uveče, ali na mirna mesta i ne ostajem dugo. Ne želim ikada da prebacim sebi da sam zbog takvih sporednih stvari i prolaznih zadovoljstava propustio nešto u karijeri."

Fini i odmereni mladić obožava američku košarku, jednog igrača posebno.
"Odmalena sam veliki fan NBA lige, a navijam isključivo za klubove u kojima igra Džejms Lebron. Divim se tako tehnički, fizički, mentalno i taktički moćnim sportistima kao što je on. U fudbalu mu je pandam Kristijan Ronaldo, a tenisu Novak Đoković."

Čuvar mreže mlade selekcije Hrvatske, rodom iz bosanskog Gornjeg Vakufa, nema dilemu oko sportskog smisla i koristi lige koja bi pod istu kapu stavila najveće klubove iz rasparčanih delova takozvane velike Jugoslavije.
"Takvo takmičenje bilo bi pun fudbalski pogodak, odličan impuls ligama u regionu. Pitanje je, međutim, kada će biti izvodljivo organizovati ga. Tek onog dana kada utakmicu reprezentacija Hrvatske i Srbije u Beogradu ili Zagrebu neće morati da obezbeđuje pet-šest hiljada policajaca, konjica i helikopteri, a kretanje ekipa zaustavlja saobraćaj u gradu. Ne znam kada će doći to vreme."

"MOŽDA ZAIGRAM ZA BIH"

Momak rođen 1992. u BiH još nije pozvan u seniorski tim Hrvatske za koju je nastupao u mlađim kategorijama.
"Znate šta, ako nastave tako, a stigne mi poziv iz Sarajeva, dobro ću razmisliti. Možda ću i zaigrati za Zmajeve, nikad se ne zna… Inače, baš mi je drago što su nadomak Svetskog prvenstva, stvarno imaju strašan tim, naročito napad", poručuje Delač.

POMOĆ KAO OBAVEZA

Poklonjenih 6.000 evra za lečenje jednog navijača Vojvodine digli su Mateju "cenu" u očima pristalica novosadskog kluba, donevši mu gromke aplauze ne samo sportske javnosti u Srbiji.
"Nije mi prvi, a neće biti ni poslednji put da se nađem u nevolji onima kojima je potrebna takva vrsta pomoći, samo je sticajem okolnosti ovoga puta vest o tome dospela u javnost. Inače ne volim da govorim o stvarima koje bi trebalo da budu humana obaveza nama koji imamo više od ostalih." 

(Foto: MOZZART Sport, Branko Starčević)