Kucamo na vrata... Marsela Salasa (VIDEO)

"Nikada nijedan čileanski fudbaler nije ovako trijumfovao u Argentini". Ovu rečenicu, koja još uvek odjekuje čuvenom Bombonjerom, 1996. godine izgovorio je Karlos Bilardo, nekadašnji selektor Argentine i tadašnji strateg Boke Juniors, svestan da je u svojim redovima mogao da poseduje možda i najboljeg igrača kojeg čilenaski fudbal ikada imao. 

Salas je tada postigao debitanski gol za River Platu, a pred sam kraj godine sa svojim nacionalnim timom ponovo je došao u Buenos Ajres, pravio dar-mar odbrani Gaučosa, maltretirao je od prvog do poslednjeg minuta, ali Čile ni tada nije pobedio, međutim, tih 1:1 bili su veliki kao možda nikada do tad. Čile je pokazao snagu, kasnije uz mnogo muke otišao u Francusku, a čuveni El Madador pokazao da za njegovo fudbalsko umeće ne postoje krajnje granice.

Ipak, sve je počelo tri godine ranije. Salas je 10. aprila 1993. godine debitovao za matični Universidad u nacionalnom kupu protiv Kolčague. Ubrzo nakon toga Nacionalni stadion u Čileu dobio je svog novog idola. Čuvena rok grupa Los Fabulosos Kadilaks Salasu je posvetila svoj veliki hit 'Matador', koji je istog časa postao omiljen među među navijačima Universidada, a posebno onoj najvatrenijoj grupi - Los de Abaho.

Za tri sezone u dresu matičnog kluba Salas je odigrao neverovatnih 100 utakmica i postigao 76 golova, vodivši Universidad do dve uzastopne šampionske titule i polufinala Kopa Libertadores. Ipak, tada je slavni čileanski klub na Monumentalu u Buenos Ajresu eliminisan od River Plate, ali su upravo ti mečevi bili i presudni da njegova sledeća stadnica u karijeri upravo bude - River Plata.

Zapravo, u pitanju je bila velika bitka između dva najveća argentinska kolektiva, koju su na kraju u svoju korist rešili popularni Milioneri. Universidad je tada dobio pozamašnih 3.600.000 dolara, a navijači Rivera igrača kome će se u naredne dve godine beskrajno diviti. Uostalom, samo taj gol na čuvenoj Bombonjeri bio je dovoljan da se Matador uvuče pod kožu navijačima Rivera i već tada dostigne verhunac slave. Potom su osvojeni Apertura, Klausura i Superkopa Sudamerikana, a onda je došao trenutak za odlazak u Evropu. 

Salas je zajedno sa legendarnim Ivanom Zamoranom na Svetskom prvenstvu u Francuskoj činio čuveni tandem ZA-SA, verovatno i najveći u istoriji čileanskog fudala. Matador je na Mundijalu postigao četiri gola, a pre toga u kvalifikacijama čak sedam. Za kompletne partije u tom periodu Salas je nagrađen priznanjem za najbojeg igrača Južne Amerike u 1997. godini.

ODLAZAK U TAJ 'LUDI' LACIO

Boljeg kluba od rimskog Lacija za El Matora u tom trenutku nije bilo. Na rimskom Olimpiku je stvorena prava kolonija južnoamerčkih igrača. Pored Salasa, tu su bili i Simeone, Veron, Krespo, Sensini, Almeida, koji su zajedno sa asovima kao što su Nedved, Nesta, Vijeri, Mihajlović i Stanković činili verovatno najjači tim u istoriji kluba. Trofeji su prosto morali da idu jedan za drugim. Skudeto, Kup Italije, Kup pobednika kupova i Superkup Evrope, koji je odlučio upravo Marselo Salas golom protiv slavnog Mančester junajteda.
"Oni su svi bili potpuno ludi, ali su ujedno bili i sjajni ljudi. Taj period pamtim i dan danas. Kasnije u karijeri sam uvek govorio da mi je bio san da ponovo obučem dres Lacija", rekao je Salas jednom prilikom.

Odlazak u Juventus tada se smatrao logičnim spletom događaja, međutim, Salas u tom periodu nikako nije uspevao da pronađe zajedničku reč sa Marčelom Lipijem. Čuveni italijanski strateg smatrao je da zbog svoje visine od 174 centimetra mora da igra više na boku, sa čim temperamentni Čileanac nikako nije mogao da se pomiri.
"Ako znam da igram glavom, nema nikakve poterebe da igram po strani", čvrsto se tada svojih principa držao Salas, što je samo produbljivalo loš odnos između njega i Lipija.

Kompletna frustracija koja se u tim danima stvorIla kod Salasa dodatno je pojačana izuzetno teškom povredom koju Čileanac doživeo 20. oktobra 2001. godine u utakmici protiv Bolonje. Matadoru su stradali prednji ukršteni ligamenti, a nakon oporavka nikada više nije bio onaj isti igrač.

Pri samom kraju karijere usledle su dve godine u River Plati i četiri u Universidadu, ali i sam Salas je bio svestan da nije bio ni blizu one vrhunske forme u kojoj se nalazio pred kraj devedesetih godina prošlog veka.
"To nisam bio ja, to je bio moj rođak koji se više ne bavi fudbalom", rekao je tada Marselo Salas, naslutivši da je pravi trenutak za završetak igračke karijere.

A ona je zaista bila blistava. Sa 37 golova na 70 utakmica u nacionalnom dresu Salas je još uvek najbolji strealac u istoriji reprezentacije Čilea. U njegovu čas 2. juna 2009. godine priređen mu je oproštaj pred 60.000 navijača na Nacionalnom stadionu. Marselo Salas je tada okačio kopačke o klin, al se ubrzo vratio fudbalu i već dve godine je predsednik fudbalskog kluba Deportes Temuko, trenutnog lidera druge lige Čilea.

Idol kakav se još nije, a možda i nikada neće roditi na Nacionalnom stadionu u Čileu. Ujedno je bio i "božanstvo" i "ubica", igrač kome su se njegovi navijači klanjali, a protivnički plašili i divili. Neponovljivi - Matador! 

Budite sa nama i sledećeg petka kada će vas MOZZART Sport i Facebook stranica "Kucamo na vrata zaboravljenih asova" obradovati novom zanimljivom pričom...

(FOTO: Action images)